Ако је Грачаница лирска пјесма, Дечани су еп
Kосовски Албанци већ дуго уче да је градитељ Високих Дечана био Куч, дакле поријеклом Албанац, из чега произлази да је црква грађена „византијско-илирским стилом“ дио албанске културне и историјске баштине. Логиком pars pro toto – дио за цјелину, што важи за Дечане да важи и за покрајину, која срећом није члан Унеска. Има људи који воле да се ките туђим перјем, а има канда и оних који би убили за бокун идентитета. Изузетак од правила анонимности јесте да се средњовјековни неимар уопште потпише на грађевини. Срећом па се то догодило 1335. г., када је изнад јужних врата цркве уклесао ћирилицом – да он, фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљевог, сазида цркву краљу Стефану Дечанском, за 8 година. Трагом овог податка Ристо Ковијанић (1895–1990) објавио је књигу (Нолит, Београд, 1962; Књижара Со / Магелан прес, Херцег Нови / Београд, 2016) у којој подиже цијели систем у вези с тим у каквим је само везама био Котор, главна лука средњовјековне државе, с нашим залеђем. Пазимо…
Током двјеста година владавине Немањића Котор је био најкултурнији град српске државе, која је у другој половини 13. и првој половини 14. в. била најмоћнија на Балкану. Ми смо данас њени недостојни насљедници, не због изгубљене величине већ због изгубљеног самопоштовања и запостављене културе.
Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328. до 1335. Ни из једног писаног документа не може се више ишчитати о обиму, карактеру и висини српске средњовековне културе – колико из „читања“ Високих Дечана. Которска длијета исписала су диплому на Високим Дечанима. Манастир исклесан од камена прије скоро 700 година стоји и данас као саливен. Дечански живопис одуховио је Витино дјело. По мноштву фресака, а има их преко 1.000, то је једна од најбогатијих цркава на свијету. Ако је Грачаница лирска пјесма, Дечани су еп.
Вита Которанин саградио је дечански еп пола вијека прије Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњовјековну грађевину – споменик светске културне и умјетничке баштине. У доба Вите, Котор је имао апотеку, љекаре, нотаре. Имао је граматикалну школу (претечу данашње Гимназије), најстарију у региону, поред дубровачке и задарске. Београд ће је добити 500 година потом. Имао је знамениту сликарску школу; златарску; ковачку; чувену грађевинарску, која је утицала на развој рашке грађевинарске школе; Котор има дрводјелце, бродоградитеље, обућаре, крзнаре, кројаче, кожаре, кожухаре, клобучаре, ужаре, котларе, воскаре, млинаре, пекаре, рибаре… Доба фра Вите је вријеме када култура Медитерана залази дубоко у континент, и када ширини Немањића, па ни краљу Стефану Урошу III Дечанском, не смета католичанство протомајстора, каменара, иконописаца, фрескописаца, трговаца, дипломата, протовестијара (министара финансија, у данашњем значењу те ријечи) – редом Бокеља, Срба.
Ако је тачно да су српске државничке амбиције по несрећи увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио, зачуђује чињеница колико је Котор као краљев град, главна лука, и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.
На Сретење, 15. фебруара 2024, на Дан државности Србије, тј. на дан када је у Орашцу 1804. подигнут Први српски устанак, херцегновска Књижара Со пустиће у оптицај нову разгледницу, чијих ће 30 примјерака бити нумерисано, што ће порадовати бројне филателисте.
На лијевој страни разгледнице насловљене „Херцег Нови – конзулски град“, види се Црква Св. Архангела Михаила из 1911. г., на десној је зграда Генералног конзулата Србије у Херцег Новом са заставом Србије, а између цркве, подигнуте тачно 100 година прије отварања Конзулата у Херцег Новом – види се нефотошопирано плаво небо без хемијских трагова.
Нова разгледница издата у Боки временом ће учврстити мост између Србије и Црне Горе, између осталог зато што су се у слику претвориле ријечи предсједника Црне Горе и Србије Филипа Вујановића и Бориса Тадића, када су 16. марта 2011. у Његошевој улици у Херцег Новом отварајући Конзулат искрено рекли што мисле. Тадић, „да ће Конзулат бити од користи грађанима
Херцег Новог и читаве Боке, као и многим туристима из Србије“, а Вујановић да „отварање конзулата подстиче сарадњу у туризму“… Не би се рекло да постоји мало туриста из Србије, или све бројнијих двојних држављана који не би пожељели да с мора пошаљу разгледницу с црвено-плаво-бијелом заставом. Херцег Нови је конзулски град, с Кућом нобеловца Ива Андрића, аутора књиге о конзулским временима у Травнику за вријеме отоманске власти.
Да ли би данас туристи у Травнику куповали разгледнице с мотивима француског и аустријског дипломатског присуства, ја не знам, баш као што не знам да ли би неко у Београду куповао комад неба изнад Кнез Михаилове на коме се црвени застава Црне Горе, али знам да ће појава разгледнице „Херцег Нови – конзулски град“ ући у историју поштанске културе Боке Которске, Црне Горе и Србије. Херцегновска Књижара Со поодавно баштини поштанску културу, не само од тренутка када је објавила пет разгледница старог Херцег Новог са управо оним мотивима које је први српски обални књижар и издавач Јово Секуловић (1879–1950) штампао прије 100 година него је објавила и једину црно-бијелу разгледницу у јавној продаји, а на којој се види Сат-кула, хералдички симбол града основаног због трговине сољу 1382. године.
Никола Маловић
Извор: Печат
