За неке, све веће псовање у парламенту иде у корак са данашњим временом. „Мислим да је псовка само нуспојава која одговара апсурдности британске политике у последњих неколико година“, рекла је Мари Блек, посланица Доњег дома и чланица Шкотске националне странке.
Иначе, и сама Блек морала је да „припази“ како говори у Доњем дому, будући да је рекла неколико речи које нису биле прикладне заседању. Рекавши како су Торијевци током пандемије коронавируса били „разбијени“ – што је шкотска увреда која и на енглеском има непристојно значење, а значи да су били у алкохолисаном стању – Блек је заузела почасно прво место по питању употребе неприкладних речи забележених у Хансардовој дугој историји.
Још један посланик из британског Доњег дома, Мајкл Фабрикант, који је током дебате 2016. године свом проевропском колеги узвикнуо „с***е“, инсистира на томе да псовке могу бити ефикасно оруђе којим се посланици могу служити.
„Псовке Кира Стармера звуче измишљено и прочитано из сценарија, али повремено искаљивање фрустрација може да буде ефективно. Као и било шта друго, превише псовања, осим што је увредљиво, свакако обезвређује комодитет“, рекао је Фабрикант, преноси Политико.
Правила игре
Постоје, заправо, поједине забране у речнику посланика, према правилима који регулишу парламентарну дебату у Великој Британији. Употреба „непарламентарног језика“ може да наруши правила учтивости у Доњем дому, а председавајући може да затражи од посланика да одмах повуче своју изјаву.
Ипак, посланицима је дозвољено да псују без икаквих последица уколико цитирају друге – и док неки, попут Стармера, могу искористити ову „рупу у закону“ да би псовали зарад добијања политичких поена, други су користили такав вокабулар из далеко јачих разлога.
Реч „п***а“ – коју јавност види као једну од најувредљивијих псовки – ушла је у парламентарни записник три пута у последњих шест година.
Занимљиво је да су оба посланика који су користили ту реч илустровали неке од злостављања које су доживели док су обављали свој посао. Реч је о Торијевцима Ендрјуу Персију и Мари Блек.
У Дому лордова, Ен Џенкин користила је исту реч приликом описивања језика који се користио против конзервативног парламентарног кандидата током једне од дебата на друштвеним мрежама. Реч „ј****е“, која се такође сматра врло увредљивом, ушла је у записник 13 пута, од чега је девет било током заседања 2017. године. Сваки пут је посланик цитирао друге, често да би поновио вербално злостављање које се догодило.
Закуни се пажљиво
„Јавност може да разуме лапсус који је проистекао из фрустрације – већина људи прихвата чињениоцу да су политичари само људи“, рекао је Лук Трил, директор консултантске куће Мор ин Комон, која води фокус групе широм Велике Британије.
Ипак, Трил је упозорио да јавност не подржава оне посланике који намерно или неоправдано псују на заседањима.
„Најчешћи одговор на такво понашање посланика је ‘замислите кад бих то радио на свом радном месту, изгубио бих посао!’ Посланици који могу да псују или да се на други начин лоше понашају, без последица, сматрају се још једним примером двоструких стандарда и да не важе иста правила за све“, објаснио је Трил.
„Парламент је током година постао мало неформалније место, и може се расправљати да ли је то исправан приступ“, рекао је један бивши политички саветник, који је остао анониман. Но, сложио се да јавно мњење генерално више воли да се псовање без преке потребе избегава.
“Мислим да људи воле искрене говорнике, али не мисле нужно да ће се извући псовком на радном месту. Па зашто би посланици”, рекао је саветник. С обзиром на тренутни тренд, ово је питање које ће се често постављати у наредних неколико месеци.
Извор: НИН / Политико
