Тачно две деценије након појављивања у Италији под оригиналним називом Антологија мисли о лепоти, Историја лепоте, како је гласио превод издавачке куће Плато, капитално дело које је приредио Умберто Еко, један од највећих мислилаца с краја прошлог и почетка овог века, писац, филозоф, теоретичар књижевности, естетичар и семиолог, поново је пред читаоцима у Србији, захваљујући Вулкан издаваштву
Недуго затим Вулкан је објавио и наставак ове својеврсне антологије, књигу Историја ружноће, коју је Еко приредио неколико година након премијере Историје лепоте.
Сам Умберто Еко дуже од пола века остао је доследан свом базичном филозофско-естетском концепту, све што постоји за њега је знак – порука чије значење треба откривати у поступку тумачења. Еко је трагао за истином у симболима прошлости да би објаснио кључне феномене данашњице. Себе је видео, најпре, као филозофа, што у његовом случају подразумева знање добијено у непрекидној интерпретацији.
Ако ствари посматрамо из тог ракурса, Еко у Историји лепоте и Историји ружноће разматра крај историје, доба антиуметности и лепоте потрошачке културе. У књигама које су илустроване стотинама цитата и примера, Еко нам предочава схватање лепоте од Питагоре и Грка, позноантичку естетику, средњовековне идеје светлости, Кантово безинтересно схватање лепоте и узвишеног, идући све до идеје лепоте провокације у постмодернизму. Другим речима, од схватања хармоније у античком периоду до несразмере и естетике ружног у модерни и постмодерни.
Сам Еко у уводу Историје лепоте сугерише да је приредио дело које је више од историје уметности, стављајући нам до знања да је реч о књизи која се бави искључиво идејом лепоте у западној култури. Он то објашњава чињеницом да нема теоријских списа који нам могу рећи да ли су остали уметнички предмети такозваних нецивилизованих народа, попут маски или скулптура, били намењени контемплацији, обредима или свакодневној употреби.
„Могуће је да поврх свих различитих схватања лепоте постоји неколико правила која важе за све народе и столећа. У овој књизи се нећемо трудити да их тражимо и проналазимо по сваку цену. Радије ћемо осветлити разлике… Ова књига полази од принципа да лепота никада није била нешто апсолутно и непроменљиво, већ је зависно од историјског периода и земље попримала различита обличја – а то се не односи само на физичку лепоту (човека, жене, природе), већ на лепоту Бога, светаца, па и идеја… Могуће је да неки грчки лиричари помињу тип женске љупкости који ћемо у сликарству или вајарству угледати тек у неком другом раздобљу. С друге стране, довољно је помислити какво би запрепашћење осетио Марсовац који би у наредном миленијуму изненада открио Пикасову слику и опис лепе жене у љубавном роману истог доба. Не би му било јасно каква је веза између та два схватања лепоте“, бележи Еко у уводу у Историји лепоте.
Управо због могућег запрепашћења будућих генерација, Еко у овом прегледу идеја о лепоти настоји да истакне оне случајеве у којима је одређена култура или историјска епоха препознала постојање ствари које су пријатне за посматрање, независно од жеље коју према њима осећамо. У том смислу, сугерише Еко, нема ослањања на какву унапред створену представу о лепоти – већ се само разгледају ствари које су људи током миленијума сматрали лепима.Полазећи од оваквог приступа, Умберто Еко је осмислио пут који не прати траг уобичајене историје уметности, нити историје естетике, већ користи историју уметности и историју естетике да би ревидирао целокупну културу из иконографског и књижевно-филозофског угла.
„За лепоту је било довољно прегледати дела свих филозофа који су писали о лепом, и антологија је већ направљена, а за ружноћу, пошто је таквих текстова невероватно мало, било је неопходно истражити обимну територију књижевних описа ружног искуства. И то истраживање је било баш забавно“, описао је својевремено Еко у интервјуу Политици рад на књизи Историја ружноће.
Ово дело истражује концепте монструозног и одбојног у визуелној култури и уметности. Шта се крије иза нашег осећања заинтригираности, који је често изазван нечим ужасавајућим и страшним? Одакле потиче магнетска привлачност према свирепом и скандалозном? Ружноћа се обично схвата као супротност лепоти, и то у толикој мери да је довољно дефинисати један од та два појма да бисмо разумели други. Међутим, ружноћа не подразумева одсуство лепоте. Она је сложена и непредвидива појава која се кроз векове трансформисала. Еко у Историји ружноће читаоца води на путовање кроз ноћне море, страхове и љубави, где се чини да се одвратности сусрећу са изразима најдирљивијих осећања, показујући да су различите манифестације ружног маркантније него што се обично мисли. Зато нам Еко „сервира“ обиље примера, од античких грчких амфора до дела Боша, Бројгела и Гоје, откривајући да је оно од чега се често бранимо у свакодневном животу, управо оно чему смо несвесно најчешће привучени.
Тако аутор напомиње да су утврђене три различите појаве: ружно по себи, формално ружно и уметнички приказ обе појаве. „У средњем веку Бонавентура из Бањоређа је говорио да слика ђавола постаје лепа ако добро приказује његову ружноћу. Али, да ли су тако мислили и верници који су на црквеним порталима и фрескама посматрали сцене нечувених паклених мука. Да нису можда реаговали са страхом и тескобом, као да су видели ружноћу првог типа, од које се леди крв у жилама, као што би за нас то био поглед на претећег гмизавца“, пита се Еко и додаје: „Вероватно су многи Рембрантови савременици, уместо да цене мајсторство којим је приказивао сециран леш на столу за анатомију, реаговали ужаснуто, као да је леш прави – као што ни онај ко је доживео бомбардовање не уме да на естетски непристрасан начин посматра Пикасову Гернику…“
Напослетку, смислено се запитати шта је Умберо Еко имао смелости да означи као ружно, а да му то не буде спочитано? И где су границе између те две супротности – лепог и ружног? Да ли је ружноћа заиста сушта супротност лепоти или је то виђење тек привид условљен неким другим променљивима? Једноставно, појмови лепог и ружног су и друштвени феномен и требало би имати на памети да је „племство“ укус „плебса“ увек карактерисало скаредним.
„Зато се морамо припремити да опрезно пратимо ову нашу историју ружноће у њеној разноврсности, у њеним сложеним отклонима, у разноликости реакција, које подстичу њени разни облици, у нијансама понашања, у начинима реаговања“, закључује аутор.
У супротном, ружно је, као што Еко каже, везано за ружна искуства, а томе код нас нема места.
Зоран Прерадовић
Извор: НИН
