Гитариста Влатко Стефановски прославља 50 година каријере, припрема нови албум и пише мемоаре, истиче да се данас музика фабрикује, а свету требају аутентични уметници, да треба веровати у оно што се свира и да Џими Хендрикс остаје најбољи гитариста
Стефановски је рекао Танјугу да 2024. прославља својих 50 година на сцени, јер је као музичар први хонорар добио у трећем разреду гимназије.
„Тада сам почео да зарађујем, учио сам занат и тад ми је почела каријера. Патетично је правити велике јубилеје, али чу ставити неки амблемчић да подсетим људе на моје трајање“, рекао је гитариста.
Стефановски је рекао да снима нови албум, који би требало да буде објављен ускоро, али не жели да открије његов назив.
„Име новог албума је врло значајно и говориће шта ме дира и фасцинира“, навео је Стефановски.
Гитариста спрема и мемоаре, пише „неке фајлове“, оно чега се сећа из живота, и то ће бити „вероватно ове године“.
Са аустријском компанијом Томастик инфелд је у преговорима да се ускоро појаве жице за гитару под његовим именом, и признаје да је то велика част за њега.
Стефановски је рекао да никада не свира тезгу, чак и кад је у питању само 40 минута на неком фестивалу.
„Гледам да концерт има динамику. Не смете пет балада или брзих ствари узастопце свирати, јер људима попусти праг осетљивости. Концерт мора ићи мало горе, мало доле, мало гласно, па тихо. Такав је живот, у крајњој линији“, приметио је гитариста.
Напоменивши да му није важно које песме свира, већ да ли то добро ради, Стефановски је додао да је битно да песме као што су „Калајџијско оро“, „Таласна дужина“ или „Као какао“ буду добро изведене и да треба „веровати у материјал који свираш“.
„Не можеш бити странац на свом концерту, Мораш бити убедљив, у елементу, унутра, као генератор енергије и расположења“, истакао је Стефановски.
Приметивши да је Скопље током деценија вишеструко повећало број становника и да због гужве и саобраћаја данас има много разлога за стрес, Стефановски је рекао да нема право да замера новим временима, јер је свестан да не може живети као да је 1976. година, и “понашати се као да је и даље млад и згодан“.
Према његовим речима, младе треба послушати понекад, јер брзо размишљају, реагују и уче, а „свака генерација је интелигентнија од претходне“.
„Да ли нам се свиђа њихов начин живота, музика и што стално гледају у телефон, то је друга прича. Тако су почетком 20. века сви гледали у новине, само је технологја промењена“, приметио је Стефановски.
У музици данас нема ни „Б од бунта, прави се као кобасице, све је на траку“, оценио је Стефановски, приметивши да у студијима „све раде продуценти, који попију десет кафа дневно, док се певачи ту само мало промувају, нешто отпевају и изађу“.
„Данашња музика је фабрикована, као што се фабрикује храна. Мени је тотално незанимљиво да слушам нове продукције. Сви имају све ‘плагинове’, можете лаптопом снимити цео албум. Да ли ће то бити слушљиво и да ли ће неком нешто значити, велико је питање“, оценио је гитариста.
Приметивши да данас има деце виртуоза, који страшно свирају гитару, а имају респект према старијим музичарима, Стефановски је додао да са друге стране на радију ретко убоде станицу која не пушта само проверене хитове.
„А зашто не би свирали б стране неких синглова? Хитове смо чули милион пута. Дајте нешто што нисмо чули“, каже музичар.
Стефановски је рекао да постаје мистик, јер сматра да су уметници само проводници идеја, а њега „све више занима оно што је невидљиво, недокучиво, а постоји“.
„Нисмо свесни идеје која плута у ‘клауду’ (облаку). Тиме се бавим. Ловим из ‘клауда’ идеје и материјализујем их. Цела креативна фела, од графичара, сликара, музичара, текстописаца, до инжињера, сви лове из непостојећег, из ‘клауда’. То ме највише узбуђује, да из ничега направим песму. Тако је настала ‘Као какао'“, открио је Стефановски.
Снимајући „свако вече, у грозници“ са својим саставом “Леб и сол“ 1987. године албум „Као какао“, Стефановски је, како је навео, када је дошло време да пишу текстове, „само затворио очи, устао из кревета и на писаћој машини у једном даху написао текст ‘Као како'“.
„То говори да најбоље ствари саме себе измисле, а ми смо ту само да ложимо ватру, да би се идеје оствариле“, навео је Стефановски.
О разлозима распада састава “Леб и сол“ половином деведесетих година, Стефановски је рекао да је то беспредметно питање као и то зашто су се састали половином седамдесетих.
„Е, управо због тога смо се и растурили. Па кад су се могли Битлси растурити могу и све друге групе“, прокоментарисао је Стефановски.
Последњих година Стефановски свира у трију, ког чине његов син бубњар Јан Стефановски и басиста Иван Кукић и истиче да је „добио ритам секцију која је уникатна и невероватна“.
„Има фраза – бенд је добар колико је бубњар добар. Не постоји добар бенд без доброг бубњара. То је прво и основно. Ритам, пулсација су најважнији“, додао је Стефановски.
Подсетивши да је увек свирао са добрим бубњарима, као што су у саставу “Леб и сол“ били Гарабет Тавитијан и Драгољуб Ђуричић (1953-2021), Стефановски је рекао да „у бенду морате стално слушати шта ради бубњар“, и додао да није лако од почетка до краја песме одржати ритам и грув.
„Много је важно, кад сам окренут публици, да иза мене функционише беспрекорно. Ако бринем, то је но, но“, рекао је гитариста.
Према његовим речима, у бенду мора постојати “когнитивна резонанца“, односно договор између музичара који се не гледају и не причају док свирају, фреквенција коју је упоредио са јато птица које истовремено у лету скрене у одређебном правцу.
Као пример „когнитивне резонанце на високом нивоу“, Стефановски је навео свирку са гитаристом Мирославом Тадићем, са којим никад не договара крај песме или соло, „увек је то на осећај, затворених очију“.
Стефановски често сарађује са глумцем Радетом Шербеџијом, на концертима, албумима или у његовом позоришту „Улyссес“ на Брионима, и каже да је то „феноменалан лик, талентован, паметан, великог срца, невероватан, јединствен“.
САД су у односу на почетак 1980-их, сматра Стефановски, „неупоредиво, скроз промењено друштво“, а као пример је навео да су раније у њујоршкој четврти Сохо живели уметници, а „сада нема ништа, само јапији“, и да „све што је био шарм Њујорка тога више нема“.
Додавши да му се у САД од градова свиђа данас Сијетл, Стефановски је подсетио и да је одатле Џими Хендрикс (Јими Хендриx 1942-1970), „најбољи електрични гитариста свих времена“.
„То што је он одсвирао могу да сањају људи. Он је направио револуцију у електричној гитари, какву нико пре њега није направио, ни после. Сви свирамо исте гитаре и појачала, али нико не може тај израз, тон, палету боја“, оценио је Стефановски.
Навевши као пример музику Јохана Себастијана Баха, Волфганга Амадеуса Моцарта и Битлса, Стефановски је рекао да се она и данас слуша, јер су „неке фреквенције добро урадили“, али да ту „нема рецепта, јер би сви кували исту супу“.
„Треба узети неки алат и копати много дубоко по себи. Можда пронађете неки бисер. Има пуно треша. Кад копате по себи нађете и нешто што вам се не допада, али с времена на време нађете златну жицу. Наш задатак је да копамо даље, па где стигнемо“, рекао је музичар.
Иако је радио музику за 17 филмова, попут „Џипси Меџик“ (1997) редитеља Столета Попова или „Кад сване дан“ (2012) Горана Паскаљевића, Стефановски је признао да му је „много патетично себе назвати филмским композитором“.
„То могу Џон Вилијамс и Енио Мориконе. Ја не могу рећи да сам филмски композитор, иако сам радио доста фимова, јер је то нескромно. Ви добијете филм кад вам се посрећи, не можете да се наметнете. То је могао Зоран Симјановић да каже: ‘Ја сам филмски композитор'“, рекао је Стефановски.
Навевши за себе да је само гитариста, Стефановски је додао да му то звање одговара – „мање је одговорна улога, јер кад сте само гитариста нико не очекује ништа од вас“.
„Нисам неки певач, немам контролу над гласом као над гитаром. Умем написати и неки текст. Инсистирам на свом укусу. И што сам више у годинама све мање прихватам компромисе. Љубазно се захвалим људима кад ми понуде посоа који ми се не свиђа“, рекао је музичар.
Стефановски је навео да никад није размишљао о ефекту који ће његова музика да произведе код људи.
Према његовим речима, „некад се у студију појави нешто што заличи на хит и онда је то супер“, али не ради по сваку цену хит, јер за то не постоји рецепт.
„Можда најслушајнија песма ‘Чувам ноћ од будних’ уопште није изгледала да ће бити хит, али се током година сама од себе наметнула. То је мимо моје моћи“, рекао је Стефановски.
Нагласивши да је захвалан „на свакој купљеној улазници и ЦД-у“, јер као музичар живи од онога што му публика да, Стефановски је оценио и да је у животу „срећа много важна“.
„Да стигнете живи и здрави кући након хиљаде концерата, да вас Бог чува, да се не разболите и не слупате. А и то ми се дешавало“, признао је Стефановски
Приметивши да нису потребна „три Хендрикса, Пола Макартнија или Боба Дилана, један је довољан“, Стефановски је упозорио да нема потребе да „глумите некога, реплицирате нечији рад“, јер „свету требају аутентични ликови са аутентичним делом“.
Поновивши да је „срећа највећи успех“, Стефановски је додао да „срећни не морају да се баве уметношћу – довољно је да остану срећни, не треба уметност њима“.
Извор: Танјуг/Политика
