Brkati muškarci odeveni u svečane uniforme, pomalo nalik na one koje su nekad nosili cirkuski muzikanti, doneli su 14. januara u džamiju u Sani šest u zeleno ofarbanih mrtvačkih kovčega, oblepljenih slikama jemenskih boraca ubijenih u vazdušnim udarima Amerikanaca i Britanaca na položaje Huta. Projektili ispaljeni sa američkih i britanskih brodova i podmornica proteklog vikenda označili su početak sveopšteg raketiranja po Bliskom istoku i oko njega, pa su eksplozije ponovo rastresle stvarnost ljudi od Izraela, preko Sirije i Jemena, do Iraka i, na koncu, Irana i Pakistana. Petnaestog januara američki teretni brod koji je prevozio kontejnere Crvenim morem pogođen je projektilom koji su iz Jemena ispalili Huti, koji ne haju za američke pretnje i bombardovanja. Kažu da će nastaviti da napadaju brodove u Crvenom moru sve dok traje rat u Pojasu Gaze.
Pucali su od tada Izraelci, Amerikanci, Huti, pripadnici Hamasa i Hezbolaha, proiranske milicije u Siriji i Iraku, da bi se u sredu 17. januara u rat po prvi put od početka sukoba u Pojasu Gaze direktno uključili i Iranci, koji su raspalili po Siriji i Iraku, gađajući navodne ispostave Mosada. Odmah potom na red je došao i Pakistan, a Iranci su kao mete raketnog napada u pakistanskoj provinciji Balučistan naveli teroriste koji odatle ugrožavaju Iran.
Pakistan je odgovorio sutradan, 18. januara, raketirajući ciljeve unutar iranske provincije Sistan-Balučistan, u neposrednoj blizini zajedničke granice, što je prvi raketni napad na teritoriju Islamske republike još od iransko-iračkog rata, koji se završio 1988. godine. Obe zemlje navele su da su u napadima ubijeni „teroristi“, ali su prijavile i civilne žrtve, uključujući decu i žene. Za svega tri meseca, „nikada stabilniji Bliski istok“, kako je neposredno pred upad Hamasa u Izrael 7. oktobra stanje u regionu opisao Džejk Saliven, savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost, došao je na ivicu najvećeg sukoba u njegovoj istoriji, iako se sve strane, uključujući SAD, Iran i Hezbolah, javno zaklinju da ne žele novi rat. Izrael je najavio mogućnost da se rat protiv Hamasa nastavi i tokom ove i tokom naredne godine, kao i da je sukob sa Hezbolahom izvesniji nego ikada.
Iran napada
U najvećem napadu koji je ikada pokrenula Islamska republika još od kraja rata sa Irakom pre 35 godina, iranske rakete razorile su kompleks u iračkom gradu Erbilu u kojem je, navodno, bio smešten špijunski centar Mosada. Ukupno 24 iranska projektila raznela su još nekoliko kuća u iračkom Kurdistanu, a u akciji je stradao i lokalni kurdski biznismen Peršav Dazaje, kojem Iran na teret stavlja organizovanje izvoza nafte iz Iraka u Izrael. Osim njega, ubijene su još tri osobe, dok je najmanje šest ranjeno. Irački mediji objavili su fotografije pasoša dvojice Izraelaca za koje se tvrdi da su ključni agenti Mosada u Iraku i naveli samo njihova imena, jedno od njih je „Ilan“. „Ilan, poznat pod nadimkom Lisica, bio je agent Mosada i koordinator regrutacije i operacija terorista u Islamskoj republici Iran“, navele su vlasti u Teheranu.
Gotovo istovremeno, više od 3.300 kilometara istočno, iranski projektili i bespilotne letelice prošli su neometano kroz pakistansku protivvazdušnu odbranu i sa zemljom sravnili štab organizacije „Džaeš el Adl“, ili „Armije pravednika“, koja je sredinom decembra upala na teritoriju Irana i ubila 11 policajaca.
U iranskom napadu ubijen je jedan od lidera ove organizacije koja je, u znak odmazde, opet upala na teritoriju Irana i ubila pukovnika Revolucionarne garde Huseina Alija Đandarfara. Pakistan je odmah povukao ambasadora iz Teherana, a iranskog ambasadora u Islamabadu proglasio personom non grata, te povukao dve korvete iz zajedničkih pomorskih manevara koje su dve zemlje počele svega nekoliko sati pre eksplozija. U Islamabadu su održani protesti protiv Irana zbog bombardovanja Pakistana, a neki od demonstranata su nosili plakate i izvikivali parole protiv „saveza Irana, Izraela i Indije“. Koliko god ovaj „savez“ zvučao nadrealno, samo pominjanje Indije u kontekstu sukoba izaziva nelegodnost jer i Indija i Pakistan, dva suseda sa bezbroj nerešenih problema, poseduju nuklearno oružje.
Neposredno posle napada Irana, telefonom su razgovarali ministri spoljnih poslova dve države, Hosein Amir Abdolahijan i Džalil Abas Džilani, koji je od Teherana zatražio da, ubuduće, podeli obaveštajne informacije sa Pakistanom, kako bi vojska te države rešila sva otvorena pitanja.
Inače, ove dve zemlje su se relativno nedavno dogovarale o koordinisanim akcijama u odnosu na opasnost od terorizma koji obe države ugrožava iz Avganistana, ali i od strane sopstvenih separatističkih pokreta. No, odgovor Pakistana stigao je samo 24 sata posle iranskog napada, 18. januara ujutru, „visoko koordinisanim“ vojnim udarima na ciljeve unutar iranske teritorije, u neposrednoj blizini zajedničke granice. Ministarstvo spoljnih poslova Pakistana je saopštilo da je izvedena „operacija zasnovana na obaveštajnim podacima” na skrovište oružanih grupa u iranskoj pokrajini Sistan-Balučistan, kao i da je tokom poslednjih nekoliko godina Iran bio obavešten o lokacijama na kojima se kriju oružane pobunjeničke grupe koje traže otcepljenje Balučistana, pakistanske jugozapadne pokrajine. Pakistan je zato, navodi se u saopštenju, odlučio da reaguje zbog „nedostatka akcije iranske vlade“. Eskalacija odnosa između Irana i Pakistana, nezabeležana na ovaj način već decenijama, u ovom trenutku deluje potpuno zbunjujuće, osim ako se ne razume kao deo sve manje kontrolisanog haosa koji se od 7. oktobra valja Bliskim i Srednjim istokom. Pakistan za manje od mesec dana čekaju parlamentarni izbori, koji će biti obeleženi tenzijama logičnim u državi koju već nekoliko godina trese ozbiljna politička kriza i koja sve više grca u siromaštvu.
Iran je, s druge strane, već do guše upleten u sukob Izraela i Palestinaca, pa mu nestabilnost na drugom kraju države sigurno ne odgovara. Učešće Teherana u izraelsko-palestinskom ratu do sada je bilo posredničko, ali posle napada u Erbilu, kao i akcija u Siriji, kada su Iranci salvu projektila ispalili na kompleks u gradu Haram, gde se navodno nalazi špijunski centar iz kojeg Mosad kontroliše akcije lokalnih grupa radikalnih islamista protiv vlade Bašara el Asada, to učešće je postalo direktno.
„Iran stvara vatreni obruč oko Izraela“, bio je komentar američkih neokonzervativaca, koji već dvadesetak godina uporno lobiraju za bombardovanje ove države kako bi se neutralisao „maligni uticaj Teherana“ i prilažu spisak ciljeva u Iranu koje valja sravniti sa zemljom, a koji je odavno sačinjen. Inače, u dosadašnjih 130 napada proiranskih milicija na američke snage u Iraku i Siriji ranjeno je 66 vojnika SAD. Amerikanci su uzvratili tek desetak puta.
Bitka za Crveno more
U pokušaju da spreče Iran da uspostavi kontrolu nad dva ključna pomorska puta na Bliskom istoku – nad Ormuskim tesnacom i moreuzom Bab el Mandeb – Amerikanci su formirali koalicionu flotu koja je pre dve sedmice, na početku misije, imala zadatak da presreće projektile i bespilotne letelice koji Huti iz Jemena lansiraju ka brodovima u Crvenom moru. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da je tako zamišljen plan neizvodiv, jer su Huti dan za danom „trenirali“ američke i britanske brodove, pa je predsednik SAD Džozef Bajden odobrio napad na položaje jemenskih Huta, mada obaveštajne službe nisu imale valjane podatke o njihovom rasporedu i položajima. Bajden je, na taj način, postao četvrti američki predsednik koji je naređivao napad na Jemen, nastavljajući dve decenije dugu neuspešnu politiku bombardovanja najsiromašnije države Bliskog istoka u nadi da će time zauzdati snagu Huta.
Dva dana pošto su američki brodovi, avioni i podmornice gađali više od 60 meta u Jemenu, Huti su projektilom pogodili američki teretni brod „Gibraltar igl” u Crvenom moru. U ovom napadu nije bilo mrtvih, a vlasnici su saopštili i da je teret mahom ostao netaknut. Ubrzo zatim, eksplozija je potresla i grčki tanker „Zografija“ koji je plovio iz Vijetnama.
Usledili su novi napadi Amerikanaca, a Huti su vraćeni na listu terorističkih organizacija, ali sa „zadrškom“ od 30 dana, koliko je ovim jemenskim borcima ostavljeno da „preispitaju stav“ o napadanju brodova pre nego što odluka Bele kuće ne postave važeća. Huti su, Bajdenovom odlukom, „obrisani“ sa ove liste početkom 2021. godine, kao znak podrške Vašingtona složenom mirovnom sporazumu vlasti u Sani sa Saudijskom Arabijom, kojim je okončan rat koji su Saudijci i snage Ujedinjenih Arapskih Emirata od 2014. godine vodile protiv Huta bombardujući Jemen i podržavajući njihove protivnike.
Ovu odluku Vašingtona, koja se za sada „vodi kao upozorenje“, pojasnio je Džejk Saliven, koji je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu rekao da „sa indignacijom odbija ideju da grupe poput Huta mogu da terorišu ceo svet“.
U isto vreme, američki avioni patrolirali su iznad Adenskog zaliva u potrazi za dvojicom svojih specijalaca, nestalih tokom pokušaja da iznenade posadu broda na kojem su se nalazile iranske komponente za projektile na putu ka Jemenu. Američka Centralna komanda je, posle dva dana potrage za nestalim pripadnicima mornaričkih „foka“, saopštila da su u presretnutom brodu pronađene pomenute komponente za rakete koje su vlasti u Teheranu poslale Hutima, kao i da je brod, nakon akcije, potopljen. Jednu od takvih raketa je 15. januara oborio američki borbeni avion F-18 sa nosača aviona „Dvajt Ajzenhauer”. Projektil, koji je američka Centralna komanda opisala kao balistički, leteo je iz Jemena ka razaraču „Labun”, jednom od desetak ratnih brodova iz flote oformljene kako bi se Huti odvratili od napada na brodove u Crvenom moru.
Beg iz Crvenog mora
„Prepucavanje“ Huta i Amerikanaca (Britanci su najavili da više neće učestvovati u napadima na položaje u Jemenu) odmah je odvratilo katarske vlasti od daljih isporuka tečnog gasa kroz Suecki kanal, dok se „Šel“ pridružio već prilično dugoj listi velikih kompanija za pomorski prevoz koje će ubuduće teretne brodove slati znatno dužim i skupljim putem oko Rta Dobre nade. Tom rutom, još ranije, pošli su brodovi kompanije „Si-Ejč Robinson“ (C.H. Robinson), belgijski vlasnici flote tankera „Juronav“ (Euronav), tajvanski „Evergrin“, norveški „Frontlajn“, nemački „Hapag Lojd“, danski „Maersk“ i Mediteranska pomorska kompanija „Em-Es-Si“. Broj brodova koji prolaze Sueckim kanalom već je za 40 odsto manji nego pre godinu dana, dok se na prolaz čeka bar dve sedmice, odnosno dvostruko duže nego u normalnim okolnostima. Crvenim morem i Ormuskim tesnacem je do početka rata u Pojasu Gaze prolazilo oko 15 odsto roba za tržišta Evrope, Bliskog istoka i severne Afrike, kao i bezmalo petina ukupnih svetskih količina nafte. Za Izrael je, svakako, mnogo značajnije što je tim putem prolazila i četvrtina vrednosti spoljne trgovine te države.
Razvoj situacije u Crvenom moru naveo je proizvođače automobila „tesla“ i „volvo“ da obustave proizvodnju nekih modela u Evropi, zbog činjenice da delovi u evropske fabrike sada stižu znatno dužim putem oko Afrike nego prečicom kroz Suecki kanal. Ukoliko sukobi budu nastavljeni, poremećaji tržišta na Zapadu biće dramatično uočljiviji u aprilu i maju, smatraju analitičari kompanije „ForKajts“ koja vodi sistem snabdevanja niza giganata poput „Koka kole“, „Bolmarta“, „Krafta“ i „Bajera“.
Suočene sa proterivanjem brodova iz Crvenog mora, obaveštajne službe počele su, poslednjih sedmica, da vraćaju film unazad, pa se ispostavilo da su Huti još 12. novembra intenzivirali obuku posada glisera, uvežbavali upade na tankere i trenirali gađajući makete brodova. Američki napadi na Hute, baš kao i u slučaju Hamasa u Pojasu Gaze, vremenski su se podudarili sa padom popularnosti Huta u samom Jemenu, mahom zbog sveopšteg siromaštva, nedostatka hrane i zdravstvene zaštite, te skeptičnog pogleda lokalnog stanovništva na budućnost. Posle eksplozija američkih projektila takvi stavovi prosto su se raspršili u oblacima dima, a kritičari vlasti Huta u Jemenu našli su se na meti napada javnosti, koja im je gotovo jednoglasno poručila da „umuknu“.
Hutima na ruku ide i činjenica da je podrška američkom planu kontrole Crvenog mora prilično tanka u regionu, jer je Egipat odbio da podrži vazdušne udare na ciljeve u Jemenu, dok nijedna od arapskih zemalja nema petlju da se sukobljava sa njima, osim eventualno Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Ipak, čini se da je ideologija oko koje su se Huti okupili mnogo značajnija od pretnji po pomorski saobraćaj, jer je njihov osnivač Husein el Huti, odmah posle napada Al Kaide na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine, počeo radije da govori o sukobu civilizacija nego o panarapskoj ideji.
Zaklinjanje na mir u dimu eksplozija
Lideri zemalja uključenih u bliskoistočnu krizu, uključujući Džozefa Bajdena, šefa Hezbolaha Hasana Nasralaha i iranskog verskog vođu ajatolaha Alija Hamneija, tvrde da žele da spreče širenje sukoba iz Pojasa Gaze na ostatak regiona. Ta rešenost je u ozbiljnoj meri uzdrmana serijom događaja koje je pokrenula akcija američkih vazdušnih udara na Jemen, ali i najavama zapadnih obaveštajaca da je nastavak napada Huta, ovog puta na američke baze u regionu, pitanje trenutka.
Tri meseca od početka sukoba u Pojasu Gaze, statistika nasilja na Bliskom istoku je poražavajuća – Izrael ratuje protiv Hamasa, pomalo protiv Hezbolaha i još manje protiv proiranskih milicija u Siriji.
Amerikanci i Britanci su bombardovali jemenske Hute koji su, prethodno, raketama i bespilotnim letelicama u dobroj meri paralisali pomorski saobraćaj Crvenim morem.
Islamska država iz Avganistana i terorističke grupe iz Pakistana napadaju Iran, dok je iranska Revolucionarna garda preuzela odgovornost za raketni napad na Irak.
Iranci gađaju i mete po Siriji i Pakistanu, a Pakistan po Iranu, dok iračke milicije raketiraju američke baze. Pritisak na vlade u Jordanu i Egiptu progresivno raste sa svakom ispaljenom raketom. Crvene linije, koje predstavljaju imaginarnu prepreku na granici između rata i mira, na Bliskom istoku su odavno izbledele u senci Hamasovih paraglajdera, gusenica izraelskih tenkova, Hezbolahovih protivtenkovskih raketa, svakojake municije koju na brodove u Crvenom moru lansiraju Huti, američkih „tomahavka”, te eksplozivnih prsluka kakve su u modu nedavno vratile samoubice Islamske države u Iranu. Za sada, mrtvi se pedantno broje samo u Pojasu Gaze i Izraelu.
Rade Maroević
RTS OKO
