Једна од књига, која је међу најснажније утицала на људе са краја двадесетог и двадесет првог вијека свакако је „Пут којим се ређе иде“, аутора Скота Пека, психотерапеута.
Разлог због којег је књига постигла тако велики успјех је њена искреност, ослобођена искључивости. Аутор је реалан, и према свакој опцији оставља резерву. Kњига је настала као резултат Пекове психотерапеутске праксе, и у њој су описани бројни случајеви углавном неуроза, несвјесних порука људске психе, коју ни сами пацијенти нијесу свјесни. Пек, иако скептичан и чини се агностички настројен, ипак не негира чудо, које је у његовом послу често било присутно. Интетесанта је и америчка народна пјесма коју цитира у књизи „Чудесна милости“.
Аутор на бројним примерима готово на мистични начин открива узроке наизглед нормалног понашања, а, иза које се крије нека патологија и спречава човјеку пут до успјеха, ремети му живот, па чак и његовом окружењу. Он тјера људе да упознају саме себе, да не гурају ствари под тепих, главна порука суочити се са собом и одабрати одговарајући метод изласка из проблема. То је некад врло тешко, јер људи се грчевито држе својих старих навика и свака промјена доноси и одређени некомфор и нелагоду. Појединим људима је успио да олакша живот, док другима не, зависно од тога колико су били спремни да сарађују.
Да су аномалије саставни дио људских живота открива и сам назив књиге. Већина људи од раног дјетињства се навикава на патологију, па чак и они који је покушавају избјећи попут зачараног круга упадају у њу. Иако се књига не бави толико тиме, јасно је да у људском понашању постоји неки дубоки дисбаланс, који је одлика свих људи.
Неки други аутори попут Јунга и нашег Јеротића су за излаз из овога стања употријебили израз индивидуација, са тим што је Јеротић, иако критикован од појединих духовника упоређивао индивидуација са обожењем. Изласком из људске ограничености, које воде у болест су покушавале да се изборе многе религије и философије.
Далекоисточне кроз достизање стања одсуства помисли, тј. потпуне празнине, коју називају нирвана. Слично би се могло рећи и за хришћанство само у обрнутом смислу, одсуство помисли кроз сједињене са Исусом Христом и општењем са њим, Његовим нетварним енергијама. У православљу се тај пут назива исихазам. Услов за то је клонити се што више од страсти и грехова које хришћанство кроз десет Божијих заповијести забрањује, као и кроз друге попуњене заповијести. Циљ овдје није моралисање само по себи, већ ослобађањем од страсти очистити се да би дошли у контакт са Богом.
Скот Пек као агностик и научник није дубоко улазио у религијску основу, али је врло искрено објаснио колико је у његовој могућности било, случајеве људске патологије са којима се сусретао.
Пут којим се ређе иде, уствари представља самог Господа Исуса Христа, који је за себе рекао „Ја сам Пут, Истина и Живот“.
Милош Лалатовић
