Čine li gradovi u romanima od pisaca besmrtnike, ili je pisac taj koji svojom spisateljskom veštinom od gradova čine večne junake? Verona je, zauvek, grad u kome se odvija večita tragična ljubavna storija o sudbinskom susretu Julije i Romea, a u Firenci, daleke 1265. godine, Dante Aligijeri je, na mostu Ponte Vekio, prvi put video besmrtnu Beatriče
Da ne idemo toliko daleko, iako vreme zapravo i ne igra ulogu kod stvari izvučenih iz skladišta večnosti: da nije bilo Džojsa li bi Dablin zauzeo svoje mesto na listi besmrtnih gradova, a zahvaljujući moćnoj Yojsovoj tvorevini, on bi na ovakvoj (ne)postojećih listi sigurno bio ozbiljan takmac za mesto šampiona. Moskva, iscrtane topografske karte zahvaljujući bezumnom lutanju jednog lošeg pesnika, a budućeg predanog istoričara opsesivno obuzetog mesečinom, nevino a fatalno i beznadežno zaljubljnog u Margaritu, ne bi bila to što jeste da nije bilo Mihaila Bulgakova, a mračni i tmurni, smogom i maglom zasićeni London pretvara se u (meta)univerzum zahvaljujući junacima Čarlsa Dikensa, Oliveru Tvistu ili Skruyu, dok jedan Amerikanac, stanovnik planete Zemlje naših dana, Nil Gejmen, silazi u PodLondon i, bauljajući kanalizacijom u potrazi za lutajućim pijacama, seli London u druge dimenzije.
Koliko ima takvih gradova i koliko pisaca koji su o njima pisali, smeštali svoje povesti, svoje aleksandrijske kvartete-kvintete? Darel, Moravia i Rim, Jerofejev je svog junaka koji ispija stotine i stotine grama votke u Petuški poslao iz Moskve, Balzak Rastinjaka u Pariz, nebrojeno je litararnih junaka smešteno u večiti centar sveta, kako kažu, Njujork, a naravno da književni junaci, baš kao i njihovi junaci – kao i svo mi – moraju da žive i u Varšavi, Berlinu, Tokiju, pa čak i u Oslu ili Beogradu. Ili u Istanbul koji je velik koliko i Orhan Pamuk. Ili obrnuto?
Jedan od veličanstvenih srpskih pisaca, Miloš Crnjanski, napisao je, čak, roman o spominjanom Londonu, ali kada je u pitanju domaća književna scena, teren je ipak suviše sklizak i nestabilan. Kod Crnjanskog u slučaju Londona stvari su jednostavne i nije teško zamisliti scenu u kakvoj bi se on mogao zateći – a možda se i zatekao – u igri nikad izgovorenih, a mogućih scenarija.
“Gospođica Ida i gospođica Mizeri su ćutale, a moglo bi da se pomisli kako su u sebi promrmljale honj do you do, i nastavile uporno da zure u malecke šoljice sa čajem kojim ih je ljubazno poslužila gospođa Vida.
– Dragi – obratila se Vida mužu – gospođice ne govore srpski!
Hm, pomislio je pomalo zbunjeni gospodin Crnjanski, pa zar sam ja honj do you do rekao na srpskom? Ali nije ništa glasno komentarisao jer situacija nije nalagala da se prave cepidlačke scene u odbrani muškog dostojanstva.
Gospođice Ida i Mizeri nisu i dalje ništa govorile, tako udobno smeštene u izlog diskretne londonske mansarde. Čak, nisu ni pomerile nežne ručice da prihvate šoljice, a nisu ni ublažile svoj večni, zagonetni osmeh sa finih, nepomičnih lica vešto izrađenih od blještavog porcelana”.
Dakle, možda bi, kada je u pitanju “lokalna” književna scena, mogao da se izdvoji Lajkovac, gde je stolovao Radovan Beli Marković, ali to nije dovoljno jako za ovu tekuću priču. Lajkovac, i kada bi pohodio svetske knjižare, zahvaljujući (ne)moguće dobrim prevodima, sigurno bi bio doživljen kao izmišljeno mesto, poput Foknerove Joknapate ili Markesovog Makonda. Novi Sad bi već bio druga priča, ali posle obavezujućeg i vrednosno nužnog Aleksandra Tišme, ovaj grad postavljen i iskorišćen kao književna scena postao bi opasno tlo za svakog ko bi se izjasnio o potencijalnim kandidatima jer bi se “antologičar” (i sudija) našao u opasnoj situaciji: zatekao bi se u još živoj sceni/istoriji, a to bi se moglo grdno platiti besom zaobiđenih pisaca koji bi predvodili besnu hordu svojih još nezadovoljnijih junaka.
A šta tek reći za Beograd, a ne pogrešiti? Jer, teško bi bilo odlučiti se za jedno, dva, a kamoli za tri – četiri spisateljska imena. Polovina čitalaca bila bi oduševljena izborom, a druga polovina ispljuvala bi i ispsovala selektora, garant!
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik.rs
