
Нова година нас неизоставно подстиче да пожелимо себи срећу. Али, постоје људи, који готово сваког дана проверавају да ли им је наклоњена. То су они што је траже у спортским кладионицама. Клађење на фудбалске утакмице је 2023. напунило сто година. Први коме је то пало на ум био је извесни Џон Џарвис Барнард из Бирмингема. Није се овајдио, али је та замисао заинтересовала Џона Мурса из Ливерпула када је чуо за њу. С колегама с посла Колином Аскемом и Билом Хјузом се уортачио, свако је уложио по 50 фунти (данас би то било око 3.900) и настао је „Литлвуд футбал пул”.
Пул (базен) је смислио још Барнард, јер је замишљао да се на једно место („у базен”) сливају сви улози, а одатле колико захвате срећни добитници. Литлвуд су наденули из – конспирације! Предузеће у коме су били запослени није дозвољавало својим радницима да зарађују са стране. Због тога се нису усудили да „чачкају мечку” и по себи назову фирму, која улази у неизвестан подухват. А онда се Аскем „сетио” да је он у ствари Литлвуд, а пошто је био сироче очувала га је тетка, чије је презиме узео у знак захвалности.
„Базен” је отворен 3. фебруара 1923. за утакмицу Манчестер јунајтед – Тотенхем у првенству Енглеске. Било је у томе и неке симболике. У Мурсовој породици се с колена на колено преноси да је његов деда, каменорезац као што су му били и отац и прадеда, продао плац за игралиште фудбалском клубу Ланкширско-јоркширске железнице Њутн хит, који је 1902. променио име у Манчестер јунајтед.
Фирма која је била задужена за рекламу на стадиону „Олд Трафорд” је у последњи тренутак одустала да дели тикете, а власници „Литлвуд пула” су се бојали да их неко из њиховог „Комршал кејбла” не види, па су унајмили неколико дечака да их гледаоцима тутну у руке. Од 4.000 је попуњено само 35!? Уплаћене су четири фунте, седам шилинга и шест пенија. Кад су приређивачи кладионице узели „својих 10 одсто” (толико је узимао и Барнард) од тога нису могли да покрију ни штампање тикета.
Први мачићи се бацају у воду, па су у следећем покушају загазили још дубље рачунајући да ће већа понуда да донесе и већу зараду. За утакмицу Хал сити – Лејтон оријент „бомбардовали” су публику с 10.000 тикета. У „базен” се вратио само један једини!?
Није ишло, па су решили да погурају посао са још по 50 фунти. „Дрхтале су ми руке док сам у банци исписивао чек. Чинило ми се да ризикујем превелику суму”, признао је касније Мурс. На крају године су штампарији морали да плате 300 фунти, а годишња зарада им је била свега осам фунти!?
Не чуди што су уочи Божића Аскем и Хјуз закључили да је ђаво однео шалу, па су предложили да се „Литлвуд футбал пул” затвори. Али, Мурс није хтео да сахрани фирму. Запрепастио их је кад им је понудио да за по 200 фунти откупи од њих акције. Предложили су му, као пријатељу, да добро размисли.
Мурс је код куће отворио душу пред својом трудном супругом Руби. Невероватно, али она му је казала: „Радије ћу да будем жена банкрота, него онога који ће вечито да се каје што није пробао”. Послушао ју је и кроз неколико година постао милионер, а потом и милијардер!
Већ 1927. дао је отказ у „Комршал кејблу”. Две године касније је осуђен због примања улога на фудбал. Уложио је жалбу и оборио пресуду, јер је законом било забрањено узимање готовине, а он је примао искључиво уплате преко поште и уновчавао их тек по објављивању резултата.
Покушаји неких његових сарадника да преваром дођу до пара доспели су и на суд. Али, сам Мурс никада није био упетљан у нечасне радње, па је штампа редовно истицала да поштено и добро води посао.
Ишло му је одлично, међутим, копкало га је да ли је само миљеник среће или би био успешан и да се бави нечим другим. Кладионицу је препустио свом брату Сесилу, а он се 1932. посветио продаји преко каталога. За почетак их је послао 20.000 на адресе својих кладилаца. Од њих је 245 затражило додатна обавештења, а 17 је по његовом упутству основало клуб потрошача. Скроман почетак, али је и ту створио пословну империју, па је већ 1935. частио себе и жену путовањем око света.
Није стао на томе. У Блекпулу је 1937. отворио робну кућу „Литлвуд” и 1939. их је имао већ 25 (после пола века 122). За време рата је помагао британској војсци – у просторијама његових фирми су цензурисана поштанска писма, произвођене су муниција, ратна опрема…
Џон Мурс је истински волео фудбал. Играо га је у некој аматерској екипи до 40. године, а 1960. је постао председник Евертона, када је клуб био 15. на табели. Наредне сезоне сменио је тренера док се возио с њим у таксију. Од тада у енглеским фудбалским круговима „такси за некога” значи шут-карта. Клуб се 1962. попео на четврто место, а 1963. је постао шампион. Дао је оставку 1965, јер му је супруга тешко оболела. Вратио се седамдесетих година, али је брзо одустао од тога да води главну реч – године су учиниле своје (рођен 1896). Основао је 1964. добротворни фонд, 1972. је одликован Орденом британске империје, а 1980. произведен у сера. У знак захвалности за оно што је учинио за град Ливерпул је свој универзитет (настао још 1832. као школа механике) 1992, годину дана пре његове смрти, назвао „Џон Мурс”, а на стогодишњицу његовог рођења поставио је њему и његовом брату Сесилу споменик испред зграде у којој су биле прве просторије фудбалске кладионице „Литлвуд”.
И. Цветковић
Извор: Политика
