Знало се да је Мица Бојовић играо за Иванград, па за Могрен из Будве, па да је играо за ФАП из Прибоја. А онда, негдје ујесен те године кад је Тито умро, студенти у клубу дома Пенезић трљали су очи пред телевизором кад су у преносу једне утакмице видјели како за Раднички из Ниша игра човјек који је донедавно гањао лопту на домском игралишту
Живот је, све у свему, прављење успомена. То који пут бива тако да једна призове друге успомене, као кад се компјутерским мишем кликне на једну за другом икону. За ово имам свјеж примјер.
У Улцињу је група људи који се противе подлом националистичком затирању сјећања, приредила јединствен скуп, и то такав да се многи не могу начудити откуд је толико снаге и посвећености из тих људи потекло. Јер су националистичке ортодоксије у својим ревизионистичким пројектима за важан елемент узеле затирање памћења и скоро па завеле забрану сјећања на живот у Југославији. Чудо је право име за тај сусрет од преко четири стотине људи који су три дана били заједно и то заједничење неће никад заборавити. Главни човјек те групе је Павле Пепђоновић, Улцињанин. Он и људи око њега приредили су скуп некадашњих југославенских ногометаша, а њих је било доста, али и да су били сви, многима од нас их ни тад не било доста. Било је ту и рукометаша и кошаркаша и ватерполиста и боксера, и навијачких група је било.
Чудо је тим веће што Улцињ на карти Југославије није био важно фудбалско мјесто, највише што је имало од прволигаша било је што је у Улцињ понеки клуб долазио на такозване зимске припреме. Потом је чудо још веће тиме што Павле Пепђоновић никад није играо ни у каквом клубу, чак није ни играо фудбал. А највеће је чудо у томе што су Албанци, који чине већину у становништву Улциња, дали највећи прилог да се успомене некадашњих Југославена чувају. Они су понудили своје хотелске собе, своје кухаре и конобаре, своје дворане за разговоре и за дружења, е да се гости имају осјећати најбоље.
Ако се има на уму да су у Југославији Албанци заиста пред законом били равноправни с осталим грађанима, али да су у свакодневици били, све у свему, уз Цигане, најмање вољени становници, онда се њихову улцињском гостопримству и господству мора исказати поштовање и захвалност. Ваља казати и ово. Сви гости су у Улцињу имали све бесплатно, чак су им и све путне карте до Улциња и натраг биле плаћене. То је код понеког изазвало невјерицу да је помислио како је све то нестварно само за неко вријеме, те да ће кад то вријеме истекне, некоме негдје стићи стваран рачун на наплату. Неће стићи никоме, свијет понекад и понегдје није лош какав је другдје.
У Улцињу сам видио доста играча који су ми некада били само звук из радија или ликови из телевизијских преноса. Али сам видио и неке које сам познавао, па су се изгубили из видокруга у мом свијету. Један од њих је био Зоран Бојовић, надимком Мица.
Бојовића сам срео послије више но 40 година. Срео сам га први пут изван Београда. У Београду је оне године кад је Тито боловао и умро, он становао у студентском дому Слободан Пенезић. У дому је с њиме био и његов брат близанац Горан. Били су студенти права, и редовно играли фудбал на тврдом земљаном игралишту дома. Те утакмице су биле одличне, око игралишта би се начичкало много студената, а долазило би и људи из оближњих зграда на Звездари. Браћа Бојовић су били одлични играчи, технички потковани, а видјело се да су прошли озбиљну школу играња. Од доста утакмица, сјећам се да је моја екипа добила једну, највише двије и то једва. Зоран је био дешњак, а Горан љевак.
Дошли су из Иванграда. У дому је становао и њихов трећи брат, кога су сви звали Јȍца. Не сјећам се да је Јоца играо фудбал. У дому је, иначе, било озбиљних играча: Мићо Вујовић, па Вуле Ненезић из Никшића од млађих, а од старијих је био незабораван Гајо Лакићевић, дуго година полутка Јединства из Бијелог Поља, па је био Душан Гавранић из зрењанинског Пролетера. Не пита ме нико, но рећи ћу да ми је у оним годинама најтеже било играти против екипе с браћом Бојовићи. Да, у касарни на Звездари служио је војску Владимир Петковић, тадашњи играч Сарајева, до прије коју годину селектор ногометне репрезентације Швицарске. И он је понекад играо на нашем терену који је био тврд, али за играње добар, бољи од понеких травнатих у оно вријеме.
Знало се да је Мица Бојовић играо за Иванград, па за Могрен из Будве, па да је играо за ФАП из Прибоја. Причало се како је с фудбалом баталио, те ријешио да се посвети студију. А онда, негдје ујесен те године кад је Тито умро, студенти у клубу дома Пенезић трљали су очи пред телевизором кад су у преносу једне утакмице видјели како за Раднички из Ниша игра човјек који је донедавно гањао лопту на домском игралишту и хранио се у мензи студентског дома Рифат Бурџовић Тршо. У тој мензи је шефица била незаборавна Роса, мајка југославенског репрезентативца Драгослава Степановића.
Кад год бих на телевизији видио Бојовића, сјетио бих се Ђока Ичевића, Титограђанина, великог партизановца, који би љубио телевизор у екран кад год би Партизан дао гол. Ђоко је дуго времена молио Бојовића да оде у Партизан на пробу, Ђоко би га био повео.
Све смо ово евоцирали, што у Улцињу што телефоном који дан послије. Како би које име изронило на пропланак сјећања, тако би се око њега отворила прича. Кад смо споменули Ђока Ичевића, нисмо се развеселили. Јер је наш незаборавно духовити и добри Дорђије Ђоко Ичевић изгубио живот, под неразјашњеним околностима, 12. марта 2003. у Подгорици, десетак сати прије него што ће у Београду бити убијен Зоран Ђинђић.
Ђока је, тако се прича, пред његовим киоском за брзу храну, убио неки насилник затраживши му новац, а Ђоко му није дао. Мица Бојовић ми је казао да је Ђоко Ичевић био берански зет, супруга му је од Поповића. Па смо се сјетили још једног Ђока, Ђока Опалића, из Комића код Удбине, који је, прије десетак година, у родном селу преминуо након пада са високих љестви, у покушају да дохвати рој пчела у свом родном мјесту. Опалића смо се сјетили као једног од одличних, а неуморних играча на игралишту нашега дома Пенезића. Остала нам је у сјећању Ђокова ријеч којом је позивао на играње: „Оћемо ли једну бацит?“ Једна је значило утакмица, а бацит је, јасно, заиграти.
Зоран Бојовић је играо и за Југославију. Двије утакмице, једну пријатељску, другу квалификацијску, обадвије у јесен 1983. године. То је био његов велики досег. Шта досег, био је подвиг. На страну то што је био најбоље оцијењени играч прве лиге, он је, на мјесту задњег везног играча, имао велику конкуренцију у Ивану Гудељу, Велимиру Зајецу и Миодрагу Јешићу. Но он би био играо на европском првенству у Француској, да се крајем зиме 1984. није повриједио. А повређивао се дотад није никако. Двије године касније отишао је у Белгију. Ондје је по двије године играо за Церцле Бругге, и за Стандард из Лиегеа, те једну за француски Мулхоусе. Играо је неколико мјесеци и у Америци, а играчку активност је окончао у Белгији, у краљевском клубу Намур.
Има још. Ако његов брат Горан није далеко стигао, а то је штета, јер је био прави играч, стигао је Зоранов син Петар. Он је рођен у Југославији, у тадашњем Иванграду, мајка му је Биљана, дјевојачко Јованчевић, из Берана, а десет година је професионално играо у белгијској првој лиги. Играо је за Лиерсе и неколико још клубова, у првој лиги је, по прецизним статистикама досегао само 47 минута мање од десет хиљада. Висок, скоро два метра, задњи везни и центархалф, у игрању је скоро достигао оца.
И тако даље. Зоран Мица Бојовић је удовац од прије двије године, супруга му је преминула након вишегодишњег боловања од рака, он и дјеца Марија и Петар данас живе у белгијском Намуру. Све би ово остало што непознато што запретано под дебелим шушкором од успомена, да се није десио сусрет у Улцињу, назван „Улцињски мундијал пријатељства“ од 26. до 29. новембра ове године. И да Павле Пепђоновић и несебично друштво с њиме нису одлучили да о свом трошку скину ембарго на један дио успомена на живот у Југославији. Хоћу да овдје наведем имена неких од људи из тога несебичног друштва: Неџад Љошка Хасанагић, Едмонд Паљока, Аријан Пулти, Ћазим Ресулбеговић, Резарт Маврић, Антонела Понграчић, Вилдана Чичић, Дритан Мустафа. Без њих би и мој живот, па и ова рубрика, остали без много оживљених и освјежених успомена, и без ове.
Извор: portalnovosti
