Nemoć Ujedinjenih nacija da zaustave rat i glad u Pojasu Gaze: Nastavak izraelske ofanzive i kiša ultimatuma

Član 99 Povelje Ujedinjenih nacija pokazao se, nažalost, preslabim instrumentom da zaustavi razaranje, pa diplomate sve nade polažu u nastojanja katarske diplomatije da sukobljene strane – novcem, gasom i dobrom voljom – privedu razumu. Za to vreme, Izrael nastavlja ofanzivu, broj žrtava raste, Pojasom Gaze se širi humanitarna katastrofa, a napetost u regionu je sve veća.

https://www.youtube.com/watch?v=I1BeVd3BYko&embeds_referring_euri=https%3A%2F%2Foko.rts.rs%2F&source_ve_path=OTY3MTQ&feature=emb_imp_woyt

Piše:  RADE MAROEVIĆ/OKO/RTS

petak, 9. decembra, beli kamion podizao je prašinu dok se truckao razorenom ulicom u Gazi, dok je za njim trčala grupa Palestinaca u očajničkom pokušaju da se dokopa bar nekog od paketa humanitarne pomoći skrivenih ispod cerade u plavo-belim bojama Ujedinjenih nacija.

Na njihovu nesreću, pošiljku su već zaskočili pripadnici Hamasa, koji su mašući „kalašnjikovima“ sunarodnicima stavljali do znanja da je tovar njihov i da su spremni da ga oružjem brane. Ispalili su nekoliko hitaca u vazduh pre nego što su ih gladni Palestinci zasuli kamenicama, ali je potera naglo prekinuta tek pošto su maskirani borci bacili sa kamiona nekoliko vreća i kutija, ostavljajući progonitelje da se u prašini jagme oko hrane i odeće u njima.

Tuča za hranu i kutije s pedantno spakovanim šamponima, deterdžentima i pastama za zube, pokazatelj je anarhije u koju Pojas Gaze klizi suočen sa blokadom u koju su je Izraelci zatočili nakon Hamasovog brutalnog upada u Izrael 7. oktobra.

Snimci beznađa pojavili su se svega nekoliko časova pošto su Ujedinjene nacije objavile da oko 90 odsto stanovnika Gaze na spavanje odlazi gladno, dok dve trećine u nekim danima nije u stanju da sebi obezbedi nijedan obrok. Đubre i otpadno drvo postali su glavni energenti, pa sve veći broj opkoljenih Palestinaca ima i respiratorne probleme.

Izraelu se na teret stavlja namerno gađanje stambenih naselja, odnosno uzrokovanje ozbiljnih civilnih žrtava kao deo taktike kojom bi se Palestinci naveli da okrenu leđa Hamasu. Takav pristup, kako navodi izraelski dnevnik Harec, podigao je postotak civilnih žrtava sa između 30 i 40 odsto u prethodnim sukobima na čak 61 odsto u ratu koji već više od dva meseca besni u Pojasu Gaze.

Nakon dvadesetak hiljada mrtvih za šezdeset sedam dana rata, Vašington, Tel Aviv, pa zatim Hezbolah i brojne iračke milicije, zasuli su protivničke strane brojnim ultimatumima koji prete da ionako napeto stanje na Bliskom Istoku zapale do ivice sveopšteg sukoba sa krajnje neizvesnim ishodom.

Guterešova inicijativa

Potvrda haosa usledila je odmah pošto su se 8. decembra ambasadori država članica Saveta bezbednosti, posle neuspešnog glasanja o inicijativi generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša za prekid vatre, razmileli po Menhetnu ostavljajući nastavak rasprave o rešenju palestinskog pitanja za neka druga vremena ili neke druge političare.

Jedini smisleni pokušaj zauzdavanja krvoprolića prekinuo je američki diplomata u UN Robert Vud ulažući veto na Guterešov predlog, i tako jednim potezom ruke uništio nade generalnog sekretara Ujedinjenih nacija da bi pozivanjem na Član 99 Povelje svetske organizacije mogao zaraćene strane privesti razumu.

Sledeći stazu koju su razgazili Dag Hamaršeld, Kurt Valdhajm i Havijer Perez de Kueljar, Gutereš je, doduše nakratko, podigao uzbunu u Savetu bezbednosti, upozoravajući svet da bi se rat u Pojasu Gaze lako mogao preliti van granica ove razorene enklave i zapaliti čitav region. Dobro naoružani i željni osvete, takav razvoj situacije očekuju i Hezbolah, Huti, Sirijci, Iranci, brojne iračke milicije, ali i vlasti u Tel Avivu.

„Ne možemo da čekamo“, napisao je Gutereš ambasadorima članica Saveta bezbednosti tražeći hitni prekid vatre, „jer situacija u Izraelu i okupiranim palestinskim teritorijama može pojačati postojeće pretnje po međunarodni mir i bezbednost“.

Guterešova odluka da iskoristi jedini mehanizam koji mu, kao šefu Ujedinjenih nacija, garantuje izvesnu dozu nezavisnosti u odnosu na velike sile, proizvod je niza problema koji su se pojavili od početka rata u Izraelu 7. oktobra, uključujući ozbiljne sukobe Izraelaca i libanskog Hezbolaha, pretnji proiranskih milicija u Iraku, te serije napada jemenskih Huta na brodove u Crvenom moru.

Tri puta aktiviran Član 99 Povelje UN

Na Član 99 Povelje UN prvi se pozvao Dag Hamaršeld 1960. godine kada je pred Savet bezbednosti izneo slučaj Konga, čiji su se delovi otcepili posle proglašenja nezavisnosti od Belgije, koja je pak svoje interese pokušala da zaštiti šaljući veliki broj plaćenika u tu državu. Hamaršeld je tada zatražio da se belgijske trupe hitno povuku iz Konga i poslao mirovne snage, ali njegov angažman nije imao preveliki uticaj, pa su borbe nastavljene, a godinu dana kasnije ubijeni su i Hamaršeld i premijer Patris Lumumba.

Dve decenije kasnije, 1979. godine, tadašnji generalni sekretar UN-a Kurt Valdhajm aktivirao je Član 99 posle upada iranskih studenata u američku ambasadu u Teheranu i serije događaja koji su pretili da zapale čitav region. Iranska revolucija je, u trenutku kada je Valdhajm povukao ovaj potez, bila već u centru pažnje svetske politike, ali se Savet bezbednosti, uz nesuglasice, tim pitanjem nije bavio. Taoci su oslobođeni posle 444 dana zatočeništva.

Član 99 upotrebio je i Havijer Perez de Kueljar 1989. godine zahtevajući hitan prekid vatre u Libanu, ali su sukobi u toj državi nastavljeni uprkos njegovom angažmanu.

Ipak, svi ovi konflikti su, između ostalog i zahvaljujući angažovanju Ujedinjenih nacija, na koncu završeni, što je stručnjake za međunarodne odnose navelo na zaključak da je „Član 99“ jedan od najkorisnijih alata koji se nalaze na raspolaganju šefovima svetske organizacije.

„Da je ser Erik Dramond, prvi sekretar Lige nacija, imao ovakav instrument na raspolaganju, istorija ove organizacije bi, možda, bila sasvim drugačija“, rekao je usred Drugog svetskog rata Vikont Krenborn, jedan od tvoraca ideje na osnovu koje su kasnije izrasle UN.

Američki veto

Međutim, najmoćniji instrument koji na raspolaganju ima šef Ujedinjenih nacija nije mnogo pomogao Guterešu, pošto je zamenik američkog ambasadora pri UN, Robert Vud, vetom zaustavio pokušaj Svetske organizacije da utiče na vlasti u Izraelu da prekinu ratna dejstva.

Vud je objasnio da Vašington smatra da se radilo o rđavo izbalansiranom predlogu rezolucije, čija je suština toliko odvojena od stvarnosti da njeno eventualno usvajanje ni za jotu ne bi promenilo stanje ne terenu. Amerikanci su predlagačima opasno zamerili što u tekst rezolucije nije uvrštena direktna osuda terorističkog napada Hamasa 7. oktobra, silovanja i drugih zločina koji su Hamasov upad u Izrael pratili.

Kako navode izvori na Ist riveru, Amerikanci su nacrtu rezolucije želeli da dodaju delove koji se odnose na definisanje načina doturanja humanitarne pomoći, ohrabrivanje oslobađanja talaca i postavljanje uslova za trajan mir i rešenje palestinskog pitanja, ali su svi ti predlozi, kako tvrdi Vud, odbijeni.

Vudovo podizanje ruke označilo je 45. američki veto na rezolucije Saveta bezbednosti koje se odnose na Izrael. Poslednji put, Amerikanci su podržali akt Saveta bezbednosti protiv Izraela krajem 1990. godine, kada je ovo telo jednoglasno usvojilo rezoluciju 672 kojom se osuđuje nasilje u Jerusalimu u kojem je ubijeno više od 20 i ranjeno 150 osoba, mahom palestinskih civila.

Na poslednji američki veto odmah su naskočile ruske diplomate, pa je Dmitrij Poljanski optužio SAD da je odbijanjem da podrži predlog rezolucije „pred očima sveta potpisao smrtnu kaznu hiljadama, ako ne i desetinama hiljada civila u Palestini i Izraelu“. Francuzi su, diplomatskije i bez pominjanja SAD, ocenili da je Savet bezbednosti zakazao, te da očekuje da bi kriza u Pojasu Gaze nakon ovog događaja samo mogla da se pogorša.

Ultimatum Izraelu

U pokušaju da spasu deo međunarodnog prestiža posle glasanja na Ist riveru, niz izraelskih i američkih medija preneo je informaciju da je administracija predsednika Džozefa Bajdena ograničila vreme za koje izraelska vojska mora da okonča operacije u Pojasu Gaze.

Najčešće pominjan rok za okončanje rata je tri sedmice, jer je Vašington, navodno, upozorio premijera Benjamina Netanjahua da Izraelci posle Nove godine moraju da promene karakter operacije i povuku trupe van granica Pojasa Gaze, uz mogućnost manjih direktnih upada specijalaca usmerenih protiv preostalih uporišta Hamasa.

Stejt department je gotovo istovremeno, po skraćenom postupku i bez konsultacija sa Kongresom, odobrio isporuku 13.000 granata za topove montirane na tenkove „merkava“, želeći time da istovremeno zadovolji želje i protivnika i pristalica izraelske akcije među biračima koji će Bejdenu, koliko u novembru naredne godine, biti neophodni za ostanak u Beloj kući.

Stejt department je, tražeći od Izraela da se koncentriše na zaštitu civila, odobrio hitnu isporuku tih 13.000 granata zaobilazeći uobičajen proces koji pretpostavlja da ovakva isporuka prethodno dobije odobrenje Kongresa. Ovakav potez načinjen je shodno Zakonu o kontroli izvoza naoružanja, kojim se Stejt departmentu u posebnim okolnostima dozvoljava da zaobiđe Senat i Predstavnički dom, što je državni sekretar Entoni Blinken objasnio „vanrednim merama za hitne slučajeve“.

Na sličan način je 2019. godine nekadašnji državni sekretar Majk Pompeo odobrio isporuke naoružanja Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, što je tada naišlo na ozbiljne kritike ne samo senatora, već i nekolicine zvaničnika Stejt departmenta.

Uticaj rata na izbore u Americi

Godinu dana pred predsedničke izbore u SAD, sukob Izraela i Hamasa je prilično podelio Demokratsku partiju. Eventualni sukob unutar Demokratske stranke mogao bi obeshrabriti milione glasača da podrže kandidate te partije na predsedničkim izborima i izborima koji će odrediti većinu u oba doma parlamenta.

Glavna razlika u stavovima ove dve strane odnosi se na odnos prema ratu u Pojasu Gaze, pri čemu su Demokrate Džamal Bouman iz Njujorka i Kori Buš iz Misurija, podržavajući pravo Izraela na samoodbranu, glasno kritikovali Tel Aviv zbog civilnih žrtava.

Za razliku od njih, umereniji deo Demokrata zatražio je snažniju podršku administracije najvažnijem američkom savezniku na Bliskom istoku. U takvoj situaciji, deo Demokratske stranke koji Amerikanci nazivaju „naprednim“ suočava se sa unapred izgubljenom bitkom, jer će protiv sebe imati protivkandidate s ozbiljnim karijerama i kampanju koju će milionima dolara zasuti proizraelski lobisti.

Jedina Palestinka u Kongresu, Rašida Tlaib iz Mičigena, razgnevila je dobar deo demokratskog establišmenta nastupajući otvoreno protiv izraelske politike prema palestinskom pitanju, ali njeni politički rivali za sada nisu istakli mogućeg protivkandidata za njeno mesto.

Bajden je, nedugo pošto je izbegao političko samoubistvo ulažući veto u Savetu bezbednosti, deo političke budućnosti stavio u ruke izraelskog premijera, koji je prilično nezainteresovano reagovao na najave vremenskog ograničavanja rata protiv Hamasa koje su stizale iz Bele kuće.

„Izrael će nastaviti opravdani rat usmeren ka eliminaciji Hamasa i ostvarivanju ostalih ciljeva koje smo postavili“, rekao je Netanjahu, pozdravljajući potez američke diplomatije u Savetu bezbednosti. „Ostalim državama mora da bude jasno da je nemoguće podržavati uništenje Hamasa i istovremeno zahtevati prekid rata“, dodao je izraelski premijer.

Odmah zatim, nekadašnji američki ambasador u Izraelu Martin Indjuk opisao je Netanjahua kao „najveću pretnju po Izrael“, pozivajući ga da podnese ostavku pre nego što šteta koju pravi ne bude nepopravljiva. „Netanjahuova odlučnost da ostane na vlasti bez obzira na cenu je neposredna opasnost po Izrael. Morao je još juče da podnese ostavku“, napisao je američki diplomata na mreži Iks.

Promena taktike

Netanjahu, međutim, nema nameru da tek tako nestane sa političke scene, ali će suočen sa talasom pritisaka morati da, bar donekle, promeni taktiku protiv Hamasa koji je posle serije poraza na svim linijama fronta, kako se čini, odlučio da agresivnije brani preostale položaje.

Izraelci su se prilikom upada u Pojas Gaze odlučili za konzervativni pristup ofanzivi, čisteći artiljerijom i avijacijom prostor za kasnije napredovanje pešadije. Takav dosadašnji pristup donosio je ogromne gubitke među pripadnicima Hamasa i Palestincima koji bi se našli na liniji vatre, uz istovremeno relativno mali broj žrtava među izraelskim vojnicima.

Vremensko ograničenje izrealskih akcija moglo bi dovesti do ozbiljnih poremećaja na liniji fronta, odnosno moglo bi lidera Hamasa Jahju Sinvara navesti na zaključak da samo treba da preživi do Nove godine i posmatra kako Amerikanci zaustavljaju rat.

U nastojanjima da produže rat, Izraelcima nimalo ne pomažu slike koje poslednjih dana stižu iz Gaze, poput fotografije stotinak do gaća skinutih zarobljenih Palestinaca nateranih da sede u prašnjavom sokaku. Tvrdnje da je rat „ciljana akcija protiv Hamasa“ u dobroj meri uzdrmala je činjenica da su među poniženim zatvorenicima identifikovani novinari, lekari, kao i ljudi koji su se do hapšenja sakrivali po skloništima međunarodnih humanitarnih organizacija.

Izraelska vojska je kasnije objasnila da je bilo neophodno da se zarobljenima oduzme odeća kako bi se sprečilo da neko od njih aktivira samoubilačke prsluke, priznajući ipak da je prikazivanje ovakvih scena bespotrebno i ponižavajuće.

Gotovo istovremeno, agencija Rojters je objavila rezultate svoje istrage prema kojoj je 13. oktobra njen fotoreporeter Isam Abdalah ubijen projektilom ispaljenim iz izraelskog tenka, iako se nalazio van zone sukoba na jugu Libana. U tom napadu ranjeno je još šest novinara. Hjuman rajts voč, koji je takođe istraživao ovaj slučaj, akciju izraelskih tenkista nazvao je ratnim zločinom.

Jednako ozbiljnom greškom pokazalo se i miniranje zgrade parlamenta u Gazi, koju su bez naredbe generalštaba u vazduh digli lokalni komandanti izraelskih jedinica. Loše je delovala i fotografija Sahara Baruča, za koga Hamas tvrdi da je ubijen tokom pokušaja izraelskih specijalaca da ga spasu iz zatočeništva. Izrael je naveo da su Baruča likvidirali pripadnici Hamasa posle spasilačke akcije u kojoj su ranjena dva vojnika.

Obe tvrdnje je teško proveriti, ali su dve Izraelke koje je Hamas nedavno oslobodio tvrdile da su izraelske bombe padale opasno blizu mestima na kojima su bile zatvorene, što se pripisuje činjenici da izraelske obaveštajne službe nemaju baš najjasniju sliku o tome gde se taoci u stvari nalaze. 

Ultimatum Izraela Hezbolahu

Haos koji prati izraelsku akciju i mogućnost da vojna odmazda Tel Aviva bude vremenski ograničena, prebacila je težište diplomatske aktivnosti sa Pojasa Gaze na jug Libana, pošto je Netanjahuova vlada od Bejruta zatražila da natera pripadnike Hezbolaha da se povuku daleko od granice sa Izraelom, ili da se suoče sa serijom napada u tom regionu. Kao granica povlačenja navedena je reka Litani, koja je još 2006. godine označena kao severni graničnik demilitarizovane zone na granici Libana i Izraela.

Gotovo istovremeno, izraelski zvaničnici upozorili su Entonija Blinkena na izvesnost skorog otvorenog sukoba sa Hezbolahom, koji je dosadašnju podršku Hamasu ograničio na svakodnevne raketne napade na položaje unutar teritorije Izraela.

Desetak mrtvih izraelskih vojnika i tačno 100 pripadnika Hezbolaha koji su stradali od početka rata u Gazi, prete da se sukob niskog intenziteta proširi u rat širokih razmera, sa gotovo izvesnim učešćem Irana, Sirije, jemenskih Huta i proiranskih milicija u Iraku.

Najave eskalacije usledile su pošto su izraelski avioni uništili čitav jedan kvart u libanskom gradiću Aitaroun nedaleko od granice, što je libanski dnevnik „Nida el Vatan“ opisao kao „destrukciju sličnu onoj iz Pojasa Gaze“.

Izraelske obaveštajne službe već godinama smatraju da je novi rat s Hezbolahom neizbežan, ali oprezniji političari upozoravaju da bi u slučaju ozbiljnog sukoba Hezbolah mogao da ka teritoriji Izraela ispali čak 4.000 projektila dnevno, koji bi bez problema dobacili do nekoliko izraelskih gradova, uključujući Haifu.

„Što duže traju sukobi u Pojasu Gaze, stanovnici Libana su sve skloniji da podrže rat“, rekao je jedan od visokih zvaničnika Hezbolaha. Kako njegova upozorenja ne bi bila bez osnova, Hezbolah je objavio čitav niz promotivnih snimaka na kojima se vide protivbrodske rakete, ali i manevri maskiranih vojnika praćenih ratobornim citatima iz Kurana.

U pripremama za invaziju na Gazu, izraelska vojska je veliki broj vojnika rasporedila i ka granici sa Libanom, uz Golansku visoravan, oko Zapadne obale, i tek nešto manje prema Egiptu. Uporedo sa raspoređivanjem izrealskih trupa, bezmalo čitav diplomatski svet uhvatio se ubeđivanja Hezbolaha, Irana, Jordana i Sirije da se ne uključuju u sukob Izraela i Palestinaca.

Posle početne serije incidenata, Izrael je od Francuske zatražio da liderima Hezbolaha prenese želju Tel Aviva da izbegne eskalaciju sukoba. Nekoliko izvora je ovu poruku protumačilo na različite načine, pa ostaje nejasno da li je Izrael tražio uzdržanost Hezbolaha ili mu je zapretio ozbiljnom odmazdom. Prema pisanju nekoliko libanskih dnevnika, ključnu ulogu u odvraćanju Hezbolaha od mešanja u rat između Hamasa i Izraela odigrale su diplomate iz Katara.

Seriji ultimatuma Izrael je dodao i pretnju Hutima da će ih zbrisati sa lica zemlje ukoliko nastave napade na izraelske brodove u Crvenom moru, na šta je iz prestonice Jemena stigao jednako neodmeren odgovor. Uz to, Tel Aviv i Teheran mesecima ispaljuju međusobne pretnje, a opštom mobilizacijom mašu i brojne proiranske milicije iz Iraka, koje su u poslednja tri meseca 82 puta gađale baze u kojima se nalaze američki vojnici.

„Bez snažnog uticaja međunarodne zajednice nema nade za trajan mir na Bliskom istoku“, napisao je još na početku sukoba nekadašnji šef mirovnih operacija UN, Žan-Mari Geno. Član 99 Povelje Ujedinjenih nacija pokazao se, nažalost, preslabim instrumentom da zaustavi razaranje, pa diplomate sve nade polažu u nastojanja katarske diplomatije da sukobljene strane – novcem, gasom i dobrom voljom – privedu razumu.