Интервју председника Републике Српске Милорада Додика за прошли број НИН-а изазвао је бројна реаговања. Очекивано, највише их је било у БиХ. Нарочито су бројне биле реакције на Додикову изјаву да ће бити први председник самосталне Републике Српске и да ће се то вероватно десити и пре 2030
Међу онима који имају другачију визију БиХ спада и владика Григорије, епископ диселдорфски и немачки, који је до одласка у Диселдорф, од 1999. до 2018. био епископ захумско-херцеговачки. Уз то, рођен је у селу Планиница и већи део живота провео је у БиХ. О свом виђењу стања у БиХ владика Григорије говорио је 11. новембра, на једној међународној конференцији, коју је у Бечу од 9. до 11. новембра организовала фондација Про Ориенте.
Уз напомену да „ни у ком случају не жели да полемише са председником Додиком, јер он свакако има право на своју визију и као председник би и требало и мора да има своју визију“, владика Григорије дао је сагласност НИН-у да буде први медиј у региону који ће, уз извесна скраћења и редакцијску опрему, објавити шире изводе тог говора и сасвим другачијег погледа на будућност БиХ.
„Ово су позиције и ставови које конзистентно заступам годинама. И наравно, допуштам да нисам у праву… Али, кад год помислим да су моје идеје о суживоту у БиХ утопистичке, сетим се да наши људи, било да су Срби православци, Бошњаци муслимани или католици Хрвати, прије свега желе живот, добро и мир. Воле да раде, воле да имају, воле да пјевају, воле да дијеле добро једни с другима. Нема краја томе колико добрих особина има овај народ. Отуда и чуди како не успијевамо да нађемо начина да спријечимо ову малу ватру зла у нама и међу нама“, рекао је владика Григорије за НИН.
С обзиром на то да скоро четврт вијека служим као епископ и да се нисам професионално бавио академском теологијом, моје излагање ће се заснивати на практичном искуству, а не на елаборацији теоријских теолошких концепата. Ипак, не треба бити велики учењак како би се разумјело да је сва хришћанска екуменска дјелатност заснована на вјери у Бога кога нам Јеванђеље открива као Онога који „жели да се сви људи спасу“, те на вјери у његовог Сина који је Ријеч Божја и „свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет“.
За нас православне хришћане данас, вјерујем, посебни значај има богословски појам личности, и то нарочито у облику у коме га је развио и промовисао блаженоупокојени митрополит пергамски Јован Зизијулас. Укратко, по том схватању, личност нашег ближњег, а ближњи треба да нам је сваки човјек, представља највишу вриједност, јер човјек је жива икона или слика Бога. Зато је нашег Творца и Оца небеског могуће познати само преко наших ближњих, кроз грађење и неговање личних односа са њима.
Суживот и генерације
Као што неки од вас можда знају, деветнаест година сам као епископ служио у Херцеговини, а потом сам 2018. постао српски православни епископ диселдорфски и њемачки. Будући да сам рођен и да сам већи дио живота провео у Босни и Херцеговини, желим да вам кажем како се, на основу искуства које имам и упркос политичким изазовима са којима се данас суочава земља из које потичем, искрено надам да је пред њом, као и пред цијелим регионом, мирна и просперитетна будућност.
Одрастао сам у Варешу, градићу у којем су у то вријеме живјели припадници више од двадесет различитих нација. У школи сам стекао много добрих пријатеља, премда је, поред мене, у разреду био само још један Србин. Вјероватно зато од раног ђетињства нисам имао страх од различитости и плурализма; увијек сам их посматрао у позитивној свјетлости, као елементе који побољшавају и никако не ометају квалитет живота у мојој земљи. Још једна ствар коју сам још као дијете схватио је то да је народ БиХ савршено способан за заједнички живот и рад, а поготово за међусобно дружење.
У великој фабрици у Варешу припадници различитих нација и вјера вриједно су радили заједно, у слози, а редовно су се посјећивали поводом великих вјерских празника свих религија којима су припадали. Вјерујем да су оваква искуства кључна за БиХ, јер људи попут мене, који сам пријатеље стекао прије рата, и данас не сумњају у то да је миран и плодоносан суживот људи различитих нација и вјера не само могућ већ и пожељан. Млађе генерације, рођене и одрасле током времена сукоба и подјела, много су скептичније по овом питању, што, међутим, само значи да је на мојој генерацији одговорност да ширимо наша позитивна искуства са којима смо одрастали и охрабрујемо млађе да крену тим истим путем.
Вјера је важна и увијек присутна тема у БиХ. Процес помирења и успостављања трајног мира се зато у великој мјери ослања на добру вољу вјерских вођа и институција. Моје искуство као члана, касније и као предсједавајућег Међурелигијског вијећа БиХ, ово ми је много пута потврдило. Суочавали смо се са вјерски мотивисаним нападима на грађане и имовину широм земље, због чега смо одлучили да као Међурелигијско вијеће дјелујемо заједнички. Представници све четири традиционалне вјерске групе почели су тако да наступају заједно и јавно штитећи грађане и имовину у опасности и осуђујући сваки чин насиља, без обзира на то ко га је починио.
Најважнија иницијатива коју сам покренуо као предсједник Међурелигијског вијећа у овом правцу био је низ заједничких посјета свих вјерских поглавара најважнијим мјестима страдања свих народа који живе у Босни и Херцеговини. Ове посјете наишле су на веома позитивне реакције свих релевантних друштвених фактора. Још један занимљив пројекат вриједан помена је симпозијум „Теологија у јавној сфери“, који се одржавао у Требињу сваког фебруара током седам година, све до почетка недавне пандемије.
Ово окупљање, које је имало за циљ да буде интегративно у сваком погледу, подразумијевало је учешће теолога и других стручњака из редова свих вјера и народа у БиХ. У посљедње три године овог симпозијума увек је организована и једна сесија у оквиру пројекта УСАИД „ПРОБудућност“ који помирење у Босни и Херцеговини има за свој главни циљ. Заједно смо организовали трибине, позоришне представе и изложбе. Симпозијум је био посебно популаран међу припадницима млађе популације, и то не само из БиХ, већ и из цијеле регије.
Традиција поштовања према религијама
Дозволите ми да поменем још једно искуство које сматрам веома значајним. Наиме, 2012. године се у дубровачкој катедрали одржавала екуменска молитва. Током молитве, спонтано сам осјетио потребу да упутим своје искрено извињење присутним људима и мом брату, локалном католичком бискупу, за све патње које су претрпјели током рата од стране појединих припадника мога народа. На моје изненађење, католички епископ је одмах одговорио сличним извињењем које је упутио у своје лично име и у име заједнице. Вјерујем да би било изузетно важно пронаћи начина и храбрости за имплементацију сличних иницијатива у Босни и Херцеговини и цијелом региону.
Искрено и срдачно извињење неизбјежно изазива позитивне реакције у срцима слушалаца и потребу да се одговори.
Становници БиХ имали су традицију поштовања према религијама које су током историје у њој биле и остале заступљене. Ово поштовање је често било укоријењено у друштвеним разлозима; наиме, вјековима су се православни свештеници, фрањевци и имами суочавали са истим економским и друштвеним изазовима као и обични људи, њихова паства. Насупрот томе, православни и католички епископи, те високи вјерски службеници Исламске заједнице, које су постављали Цариград и Рим, били су мање повезани са свакодневним борбама становништва и према њима је обичан народ често гајио неповјерење.
Чврсто сам увјерен у то да, иако значај религије генерално опада у развијеном свијету, она би на Балкану требало да остане кључни фактор. Јер, правилно схваћена, управо религија пружа најбољу основу за међусобно разумијевање и поштовање. Сама идеја да постоји један Бог кога поштујемо на различите начине послужила је као здрава основа за међусобно разумијевање припадника различитих заједница из мога ђетињства. Другим ријечима, људи нису били подијељени јер су припадали различитим вјерама, већ прије уједињени у свом заједничком вјеровању у једнога Бога.
Ево још једног примјера из стварног живота; ријеч је о Мостару, најзамршенијем и најфасцинантнијем граду у БиХ. Након сукоба из посљедњег рата, Мостар је остао као дубоко подијељена средина, са Хрватима и Бошњацима који живе на супротним странама ријеке Неретве. Упркос богатом српском насљеђу Мостара, удио српског становништва значајно је опао. Године 2011. покренули смо пројекат реконструкције православног саборног храма у Мостару, иначе другог по величини на Балкану, који је 1992. био потпуно уништен. Као надлежни епископ, поставио сам тројицу свештеника у мјесну парохију. Њихово присуство је почело да мијења градску атмосферу.
Грађани Мостара нису могли остати имуни на повећање нивоа међукултурне размјене, упркос напорима локалних политичара да задрже своју моћ промовисањем етничких подјела, што је феномен лако уочљив и на државном нивоу у БиХ. Сама чињеница да су људи били у свакодневној комшијској интеракцији са Србима и њиховим свештеницима природно је допринијела помирењу током времена. Сходно томе, вјерске вође и обични људи других вјероисповијести су такође активно подржали обнову цркве.
Каква би могла бити будућност БиХ
Каква би могла бити будућност Босне и Херцеговине, уколико се комплексни процес мира и помирења успјешно буде одвијао
Замишљам модерну и секуларну државу са високим нивоом толеранције за све традиционалне вјерске групе. Ово је посебно значајно јер се БиХ налази у срцу Европе. Кроз историју смо били свједоци бројних европских сукоба на тлу БиХ који су резултирали великим разарањима, као што је читав низ аустро-турских ратова или недавни српско-хрватски сукоб.
Сматрам да је кључ даљег напретка и развоја БиХ у томе да се она престане посматрати као бојно поље за туђе интересе, било да је ријеч о глобалном ривалству Истока и Запада или о сусједним земљама, попут Србије и Хрватске. Чак и у погледу страног учешћа, најконструктивнији приступ, ако се жели мир и просперитет за Босну и Херцеговину, јесте подршка свим њеним народима без фаворизовања, како би им се омогућило да слободно живе, крећу се и сарађују. Обични људи не смију бити жртве амбициозних локалних политичара који често подстичу сукобе како би остварили своје ситне личне интересе. Нажалост, ови политичари се често ослањају на подршку страних сила, нудећи им заузврат беспоговорну послушност.
Осим религије, постоје и друге области које повезују људе у БиХ и служе као примјери помирења на дневној бази. Култура и спорт играју нарочито значајну улогу у том смислу. У оба поља можемо видети бројне примјере мултиетничких група и тимова који су постигли изузетне резултате, чиме се истиче богатство различитости Босне и Херцеговине.
У том смислу, одлучујући значај је у образовним програмима. Од краја грађанског рата, дјеца користе потпуно различите уџбенике, а посебан и велики проблем у том смислу је историја. Требало би уложити посебне напоре да се пронађе компромис по овом питању, слично ономе што је урађено између великих европских народа, попут њемачког и француског. Осмишљавање наставног плана и програма историје који подстиче обнову, помирење и разумијевање, а не мржњу и даље подјеле, од пресудног је значаја.
На крају, премда свакако не и најмање важно, треба рећи да је босанскохерцеговачка економија интегрисана у западноевропску трговину и токове капитала више од једног вијека. Поред тога, практично да нема породице у БиХ која нема члана који не живи и ради у западној Европи. Упркос изазовима у политичком окружењу, искрено вјерујем у то да би интеграција Босне и Херцеговине у Европску унију, уколико би за то постојала јасна политичка воља, могла бити веома брза и ефикасна.
Извор: Обраћање владике Григорија на међународној конференцији у Бечу 11. новембра за НИН приредио М. Ћулибрк
