Ostale su samo gomile nepotrebnih, kupljenih predmeta, prazni novčanici i minusi na računima koje treba pokriti novim kreditima i pozajmicama. Sličan osećaj tuposti, praznine i samoprezira imaju dugogodišnji narkomani kada efekat narkotika splasne i kada jedino o čemu mogu da razmišljaju jeste potraga za novim fiksom
Prošao je još jedan “Crni petak”, a iza njega ostala je fizička i duhovna pustoš u vidu ispražnjenih rafova prodavnica i depresivnih minusa na računima pomahnitalih i osiromašenih kupaca. Nakon tri dana grozničavog tiskanja po prodavnicama i bezglavog jurenja najvećih i najpovoljnijih popusta, iznenada je, gotovo preko noći, došlo otrežnjenje i suočavanje sa kupoholičarskom prazninom koja dolazi posle neizbežnog pada dopamina i saznanja da nas sve te šljašteće nove stvari kojima smo se počastili nisu učinile trajno srećnim i ispunjenim.
Jedini koji zadovoljno trljaju ruke su trgovci koji su izašli iz “crvenog” (minusa) i ušli u “crno” (plus), zbog čega je navodno čitav ovaj nezvanični svetovni praznik izmišljen i marketinški lansiran, kako bi pred kraj godine povećao profit trgovačke industrije i lančano je uveo u božićnu i novogodišnju šoping sezonu.
Ima, doduše, i onih koji tvrde da ovaj američki praznik kupovine vuče i neke malo zlokobnije korene, odnosno da su se tog dana početkom 19. veka na američkim stočnim pijacama tamnoputi robovi prodavali ispod cene, ali i da je čitava igra sa nazivom deo kontrainicijacijske, ritualne prakse koja ismeva dan Hristovog raspeća i unapred priziva okultne sile koje se okupljaju tokom “Crnog Sabata”.
Postoji i verzija priče koja kaže da je naziv zapravo potekao iz slenga policije u Filadelfiji tokom 60-ih godina prošlog veka u kojoj je redovno dolazilo do nereda svakog prvog petka posle Dana zahvalnosti kada su horde kupaca, poput Avara i Huna, opsedale radnje u želji da iskoriste ogromne popuste koji su se tradicionalno odobravali samo tog dana. Policajci su taj dan krstili kao “crni” jer su morali da rade duple smene kako bi sprečili sve nasilje i vandalizam koji bi, po pravilu, usledili.
Slike kupaca koji se tuku i divljački gaze jedni preko drugih kako bi se domogli artikala na popustu postale su u Americi uobičajena scenografija i zaštitni znak ovog dana kada atavistička želja za posedovanjem pomuti ljudima razum, kućno vaspitanje i osećaj ličnog dostojanstva.
Srbi donedavno nisu znali ni za “Crni petak”, a ni za scene apokaliptične makljaže oko zamrznute piletine i najnovijeg ajfona koje nam je donela demokratska tranzicija, baš kao i nametnuto obeležavanje Noći veštica, Dana zaljubljenih i drugih zapadnjačkih komercijalnih novotarija. U zavisnosti od kupovne moći i klasne pripadnosti, ljudi se, u vreme akcija i rasprodaja, podjednako vatreno, gotovo očajnički bore ili oko osnovnih prehrambenih namirnica ili oko luksuznih predmeta i skupocenih robnih marki, a zajednička crta svima tada postaje nesvesno, kolektivno obožavanje na oltaru zlatnog teleta.
Zanimljivo je da se tokom prethodnog vikenda na društvenim mrežama masovno delio video snimak koji navodno prikazuje srpske žene koje se svađaju i otimaju oko krpica u Zari. Ne znajući gde je snimak nastao, mnogi su požurili da na svojim profilima ispišu moralističke komentare osude i prezira prema svojim sunarodnicama koje su toliko nisko pale da se ponižavaju i nasrću jedna na drugu zbog bluzica i kaputića od najviše stotinak evra.
Kasnije se ispostavilo da je snimak napravljen u Izmiru, u Turskoj, te da ga je neko svesno isekao i plasirao na mrežama kao domaći kako bi izazvao gnevno raspoloženje u narodu i pokrenuo novi talas autošovinističkog pljuvanja i unutarsrpskih podela.
S druge strane, činjenica da je podvala, barem nakratko, tako dobro funkcionisala govori o totalitarnoj uniformnosti globalne potrošačke kulture koja stvara i podstiče masovne trendove i identična, histerična ponašanja koja su suprotna svim tradicionalnim religijama, narodnim običajima i humanističkom odgoju, bez obzira da li je u pitanju Izmir, Varšava ili Beograd.
Upravo je ta potrošačka kultura, osmišljena i dizajnirana na Zapadu, a raširena po čitavom svetu putem političkih pritisaka i moćnom reklamokratijom, glavni neprijatelj svakog pokušaja borbe za nacionalne interese. Ona ljude drži zarobljene u začaranom materijalističkom krugu zarađivati-trošiti, nesposobne za bilo kakve uzlete duhovnosti i sasvim nezainteresovane za istorijska, transgeneracijska pitanja i teme.
Kao što je nemoguće istovremeno služiti Bogu i Mamonu, tako je nemoguće tući se za jeftinije „najki“ patike i istovremeno iskreno brinuti o položaju srpskog naroda na Kosovu. Nije uopšte slučajno što je ozloglašeni klip “Kosovo za patike” iz 2008. dugo bio jedno od glavnih retoričkih oružja drugosrbijanaca kada je trebalo podrivati nacionalno jedinstvo i izrugivati se i dovoditi u pitanje iskrenost borbe za oslobođenje naše južne pokrajine. Tužna je istina da je ovaj upravo minuli “Crni petak” izvukao više ljudi na ulice i u tržne centre nego bilo koji protest za Kosovo ili litija.
Tržni centar, kao vrhovno svetilište i hram potrošačke kulture, postao je tokom poslednjih nekoliko godina glavno mesto za izlazak dece i tinejdžera, baš kao što je bio slučaj u Americi tokom 80-ih i 90-ih, a odnedavno pojedine banke agresivno reklamiraju novi izum – personalizovane debitne kartice za decu od 11 do 18 godina koje će im omogućiti da po tržnim centrima do mile volje provlače “plastiku” i besomučno troše novac koji njihovi roditelji još nisu ni zaradili.
Inicijacijom najmlađih u šareni i blještavi svet potrošnje, u kome su robne marke daleko važnije od nacionalnih simbola, siguran je recept za buduće rastakanje bilo kakvog identiteta u globalističkom loncu za pretapanje.
Kada se nedavno odigrao tragični incident u Banjskoj, zadesio sam se slučajno u TC “Galerija”. Dok su mediji na sav glas zabrinuto govorili o mogućnosti eskalacije i pretnji novog rata na Balkanu, u tržnom centru, oko mene, ljudi su sa decom išli sasvim mirno, sa ogromnim kesama u rukama, od radnje do radnje, blaženog izraza na licu i potpuno nezainteresovani za buku i bes spoljnog sveta.
Bilo je to kao da sam nakratko bio u nekoj paralelnoj realnosti, veštačkoj realnosti reklamnog spota za keš kredite u kojoj naši neprijatelji žele da nas omamljene zadrže što duže kako bi omekšali i izgubili svest o onome što je bitno. O toj prijatnoj i zavodljivoj, ali i opasnoj i lakomislenoj realnosti u kojoj, svesno ili nesvesno, živi sve veći broj Srba, trebalo bi da ozbiljno razmišlja svaki političar koji brine za narod i za državu.
Marko Tanasković
Izvor: RT.rs
