На такси-паркингу испред аеродромске зграде била је уобичајена слика: таксисти су се надвикивали убјеђеујући путнике и вукући их за рамена да изаберу баш њихова кола – сједишта су удобна, имају климу, најјефтинији су. Кад муштерија одустане од одупирања и бирања,схвати да је под климом возач подразумијевао отворен један или два прозора, а кад треба да плати вожњу,пита се колико онда наплаћују други кад је овај најјефтинији.
Мој избор већ годинама су возила фирме Јоко Такси. И у њима је клима отворен прозор, а цијена вожње до Даниловграда чинила ми се толико багателна да возачу сваки пут дајем још толики бакшиш. Наравно, цијена услуге није била пресудна што сам се везао за њих, него присност коју сам осјетио јошу првој вожњи. Тада је фирма имала само једно возило и једног таксисту–Јоку, који је умио да вожњу учини занимљивом за путнике, те је убрзо купио још двоје половних кола и запослио четворицу младих возача.
Кад сам се прије низ година јавио ујаку да сам допутовао у Београд, те да ћу доћи да их видим, он ме је шеретски посавјетовао: „Пази да не сједнеш са Јоком у такси.“ На моје чуђење, подсјетио ме је на народну бајку у којој једног сиромаха савјетују да не меље жито у воденици код ћосе, највећeг лажова. Док би трајала мељава ћосо се такмичио са муштеријом у брашно ко ће више слагати и сваки пут побјеђивао,те је врећа остајала њему. „Е, видиш,сада се у Црну Гору тако каже за Јока, а зашто – видјећеш ако ме не послушаш и сједнеш у његова кола.“
Био сам довољно радознао да га нисам послушао. А нисам се ни покајао. Таксисти су најчешће ћутљиви и нерадо одговарају на питања радозналих муштерија. Јоко је „из сасвим друге приче“, волио је да каже за себе. Чим мотор аутомобила забруји па док га не искључи на одредишту, не би затварао уста, као да су кола радила на његове ријечи. У почетку је препричавао истините догађаје из свог живота, да би временом почео да их домаштава и кити да би био занимљивији путницима.
Најчешће је причао о својим ловачким успјесима, иако никада ни метaк није испалио, јер није служио војску нити се дружио с ловцима. И војска је често била Јокова тема (био je морнар на Галебу, возач адмирала Мамуле, заслужио значку узорног војника и ванредна одсуства у падобранској бригади или у гарди), па подвизи у посљедњем рату и несташлуци из младости. То му је донијело задовољне муштерије, али и епитет највећег лажова у Даниловграду, а убрзо се стало говорити како нема већег „у цијелу Црну Гору“.
Овог пута возио ме је Јоков најмлађи возач. Поздрависмо се како доликује и упитасмо један другог за здравље,те он мене како је „тамо у Чикаго“ због санкција Русији, а ја њега изгрдих што се још није оженио, додавши да сам и ја оклијевао с том работом и послије се кајао. Кренусмо и упитах шта ради газда Јоко.
–Тине знаш?–зачуди се младић.–А и како би зна’ кад прошлог љета није те било код нас у Црну Гору. Због короне остадосмо без муштерија. – Да није, не до бог, умро? – повиках. –Није умро, него још горе. Умало да због свог језика није доспио апсане.И то дугогодишње робије.
– Да није кога згазио колима? – упитах у чуду. –Ма какви! Рекох ти због језика. Знашли да се за Јока каже како се не зна ја ли бољи возач ја ли лажов? Него слушај, па да ти све по реду кажем. Имаћеш шта да причаш тамо уЧикаго. – Сада ми је и жена пензионер,те ти ја више боравим у једном малом мјесту у Мексику него у Чикагу. Јефтиније је а и клима је топла, угодна преко цијеле године. Дај реци,слушам те.
– Путника је Јоко примио у Даниловграду. Иако је већ почињало љето, на њему скупо одијело,свезана кравата, нагланцане ципеле, бијела кошуља, испеглан амарамица којом сваки час брише знојаве образе и подбрадак, мобилни телефон закачен на уво као слушни апарат, а у крилу торбица са лаптопом. Помисли Јоко да је то велики господин и доби инспирацију да овог пута надмаши самог себе у лагању. Ни пет ни шест, крене мој газда да лови животиње широм Црне Горе. На Хајли је убио дивокозу, на Дурмитору медвједа, на Сињајевини разриједио чопор вукова, потаманио дивље свиње и лисице око Даниловграда. На Комове иде због јелена лопатара чије рогове продаје странцима, дивље свиње и вукове јурио је и по Румији, са Ловћена донио бог те пита колико зечева, уз кукурузишта кажњавао јазавце а ужитним пољима у долини Зете таманио фазане и јаребице. Кад је лов у питању, ништа му није тешко и нема планине а да се ловац Јоко није прославио на њој. Сваки подвиг пропратио је узбудљивом згодом.
– Да ли му је путник повјеровао?
– Да, повјеровао је. На Јокову жалост мислио је да је све то истина. – Зашто нажалост? – Да, на жалост! Муштерија је само ћутала и озбиљно слушала, што је Јока подстицало да све маштовитије лаже. Само једном је проговрио, питајући га да ли има дозволу за лов, а Јоко му одбрусио: „Нисам будала да плаћам држива и за то, доста је што ми отимају од ове цркавице за такси.“
Језик му се зауставио кад и кола пред Владом Црне Горе. Господин је платио вожњу и још једном проговорио: „Па да се и ја теби,господине Јоко, представим.Ја сам Данило Перовић, инспектор у Министарству животне средине Црне Горе. Чувши како си немилосрдно уништава’ фауну широм наше републике, моја дужностје да против тебе поднесем судску пријаву…“ „Каква црна пријава?“ – успротивио му се Јоко. „Немам ја ништа са том вашом фауном.“ „Имаш, имаш, сам си све призна’, а наће се и свједоци. Најмања прописана казна за такав злочин је петгодина, потрудићу се да буде што већа.“
– Значи да му је он стварно повјеровао? – зачудих се толикој инспекторовој наивности.
– Повјеровао, повјеровао. „Оде ти баш далеко!“ мирно му рече Јоко. „Прије него срочиш ту твоју несретну пријаву и постанеш предмет подсмијеха, улицкани господине, било би добро да одеш у Даниловград и распиташсе ко је таксиста Јоко.Сви ће ти рећи да већег лажова нема од Ловћена до Дурмитора и Проклетија. Тужиш ли, сви ће ми они бити свједоци.“
– Нека и мене позове – понудих се да помогнем. –Ти би, чоче, доша’из далеког Чикага за нашег Јока? –Из Мексика – исправих га. – А зашто не бих?! – Не знам да ли је инспектор иша’ да се распита, али пријаве још нема. А и ми, ево,стигосмо.
Извор: дневник.рс
