На сцени Народног позоришта у Београду, публика је имала прилику да се опрости од можда најнеобичнијег редитеља модерног театра код нас, Јагоша Марковића, коме је Јонескова антидрама „Ћелава певачица“ последња режија, од летос, када је постављена у Центру за културу у Тивту.
Јонесков подсмех малограђанштини и празнословљу, авангардан педесетих прошлог века, одавно је постао комедија, у којој се одлични глумци надигравају у варијацијама бесмислених фраза, без мотива и логике.
У Јагошевој „Ћелавој певачици“, и језик је „препеван“, Невен Станишић га је „побокељио“, сви говоре по бокељски, а и имена парова, који размењују бесмислице су промењена, те личе у основи на поједине которске славне фамилије. Позната је Јонескова флоскула да је „Певачицу“ написао као свој протест против шаблонског учења француског језика, с обзиром на то да је коренима Румун. Фразе се смењују у циљу вежбања изговора и смисла самих речи, па њихов смисао не мора да твори идеју. Јагош је одлично уочио да је језик у бићу „карактера“, да их он дефинише и онеобичава, па у овој „Ћелавој певачици“ и није настојао да бесмисао буде потпун. Данас, кад је празнословље завладало, племенити Борио и Казари и немају шта да поруче, они механички конверзирају и опште и међусобно, и са другима само реда ради, без емоције и крајње немотивисани да нешто и изразе. Као да заокружује читав свој редитељски опус, Јагош Марковић у бокешкој „Ћелавој певачици“ поручује да је позоришна игра смисао и сврха и да (кон)текст може да се учита и накнадно, свако по својој слободној вољи, а то јесте најважнија предност театра – да сам одговориш на постављено питање на сцени. Притом, Јонесково „позориште поруге“ је трагикомика бесмисла понављања овешталих фраза, које полако постају истина, иако су логички несувисле, постало одраз стварног (политичког) живота, што је трагично.
Сваки сегмент последње режије Јагоша Марковића постаје тестаментаран за велики и значајни опус рано изгубљеног ствараоца, од предимензионираног брода на пучини у сценографији, водурине по којој се гаца, миш/маша костима (Марија Марковић Милојев) преко далматинских поп хитова, добро знаних, који имају функцију Брехтових сонгова, да зауставе радњу, а не да је појасне – до појава на сцени, које су више Жаријеве, него Јонескове. И то, зачудо, добро делује. Сандра Бугарски (служавка), као нека покварена механичка лутка непомично „стражари“ над салоном, и укључује се апсурдно, као што је у овом жанру ред. Олга Одановић и Бранко Видаковић (Бориови), студија су Јагошевог става, да глумац на сцени има сопствени живот незвисно од улоге коју игра, он је мера, која чини жанр. Лазаријеви, црногорски глумци, Дубравка Дракић и Момчило Оташевић су ову игру подигли на бекетовски ниво, па је, вољом редитеља, ова представа тестаментарна и за велики део „француске авангарде апсурда“ педесетих – и Бекет, и Јонеско, и Жене су ту, и сви протумачени из овог антимитског и бесмисленог времена, које од сваког филозофског проседеа начини подсмешљив коментар.
А Бранимир Поповић, са натписом „Которски ватрогасци“ на леђима је игру сувишних речи и људи претворио у неодољиву трагичну фарсу, којом се све поново вратило Јонеску, непоновљивом подсмешљивом коментатору грађанских манира и тзв. „нормалног“, читај буржујског света.
Збогом, Јагоше.
Извор: Новости.рс
