Međunarodni naučni projekat ACLED, koji prati sukobe širom sveta, izašao je sa brojčanom analizom demonstracija: u oktobru je 86 odsto održanih protesta u svetu bilo propalestinsko, dok je proizraelskih bilo 12 odsto, a onih s kojih se općenito i neutralno pozivalo na mir svega dva odsto
Jaka podrška Sjedinjenih američkih država Izraelu nakon Hamasovih napada 7.oktobra nikoga nije iznenadila. Ta podrška je gotovo zakonitost u međunarodnim odnosima, bez obzira na to da li je stanovnik Bele kuće iz Republikanske ili Demokratske partije. Zajedno sa SAD, i ostali zapadni saveznici Izraela (Velika Britanija, Nemačka, Francuska) su Izraelu u danima nakon 7.oktobra dali blanko-ček za odbranu, odnosnu odmazdu koja će uslediti a kojoj se navršava pedeseti dan tri dana nakon izlaska ovog broja Novog magazina.
Tekuća izraelska odmazda je brutalna. Zvanična brojka mrtvih Palestinaca je prešla 13.000 u trenutku pisanja ovog članka, po informacijama Ministarstva zdravlja u Gazi. Ako je ova brojka nema statistika, slike i snimci koji nam stižu iz Gaze su tragedija. Od početka su izazvali propalestinske demonstracije u arapskim i muslimanskim zemljama, dok su na Zapadu društva podeljena, na propalestinski i proizraelski tabor. Međunarodni naučni projekat ACLED, koji prati sukobe širom sveta je izašao sa brojčanom analizom demonstracija širom sveta. U oktobru, 86 odsto održanih demonstracija širom sveta je bilo propalestinsko. Proizraelskih je bilo 12 odsto, a onih s kojih se općenito i neutralno pozivalo na mir svega dva odsto.
Britanija na političkim mukama
Gro ovih 4,385 demonstracija se odigralo na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Pro-izraelski skupovi su se mahom dešavali u Evropi i Severnoj Americi, ali su i tu ostali u senci propalestinskih. U Londonu se 22.oktobra okupilo 20.000 ljudi da zahteva oslobađanje izraelskih talaca u Gazi. Na propalestinskom skupu 11. novembra, na Dan primirja, je šetalo 300.000 demonstranata koji su zahtevali obustavu bombardovanja Gaze. Uprkos ovim brojkama, vlada premijera iz Konzervativne stranke, Rišija Sunaka, pruža podršku Izraelu. Mnogobrojni poslanici opozicione Laburističke stranke, vazda bliže palestinskoj stvari, su podržali predlog rezolucije britanskog parlamenta koji je podnela Škotska nacionalna stranka, a kojom se zahteva prekid vatre u Gazi. Od 198 laburista, njih 56 je prkosilo beskompromisnom stavu Kira Starmera, laburističkog lidera, koji je zapovedio stranci da slučajno ne glasaju za poziv na primirje. On je čak podržao Izrael kada je Gazi odsekao dotok vode i struje. Nakon pobune u svojoj stranci, isprva je rekao da će poslušati stav druge strane, ali je prošle nedelje otpustio osmoro pobunjenika koji su bili ministri u njegovom kabinetu u senci, odnosno prinudio ih je da daju ostavke. Godinu dana pred parlamentarne izbore na kojima je predviđeno da će laburisti glat pobediti konzervativce koji su u rasulu, front preko kojeg je Starmer došao na čelu Laburista se otvorio. Do 2020. je Laburiste predvodio levičar Džeremi Korbin, koji ima višedecenijski dosije protivljenja vojnim intervencijama i okupaciji Palestine. Među glasovima kritičkim prema politici Izraela se pojavilo nekoliko njih koji su bili izrazito antisemitski. Spletkama centrista u Laburističkoj stranci, Korbin je optužen za nedelovanje protiv antisemitizma i smenjen, a na čelo je došao Starmer. Sada se duh antikolonijalne borbe, koji je deo tradicije laburističke politike, vratio da uzdrma Starmera. Njegova beskompromisnost je za mnoge iznenađujuća, jer ide suprotno anketama koje jasno pokazuju da čak 76 odsto Britanaca želi primirje u Gazi. Ali mora se imati na umu staza šekspirovskog lika kojom je Starmer došao do pozicije lidera. Ta staza je puna provalija koja se otvaraju kada ga novinari pitaju o primirju, a koja on brzim smučanjem izbegava dok ga možda iz Gaze sustiže njegova birnamska šuma.
Šta radi Vašington?
Pitanje se postavlja i u SAD, takođe godinu dana pred predsedničke izbore, zašto Vašington ne uradi nešto da zauzda Izrael. Predsednik Džozef Bajden i sekretar spoljnih poslova Entoni Blinken to i te kako rade – isprva iza zatvorenih vrata, ali sada sve glasnije u javnosti. Bajden je u Vašington postu objavio kolumnu u kojoj je, nakon ritualne formule osude Hamasa, pisao i o stradanju palestinske dece, kao i to da on vidi rešenje konflikta u konačnom uspostavljanju palestinske države, koja će obuhvatati i Zapadnu obalu i Pojas Gaze. Takođe je osudio jevrejske fundamentalističke naseljenike koji maltretiraju, izbacuju, proganjaju, i ubijaju palestinske starosedeoce na Zapadnoj obali. Od 7. oktobra, 200 Palestinaca je ubijeno na Zapadnoj obali. Kao i prethodnih godina, ubice neće biti pronađene ili će dobiti izuzetno blage kazne.
Nije lako govoriti jasno i glasno protiv Izraela u SAD, naročito ne u predizbornoj godini. Pro-izraelski lobi je jak, i ne čine ga prvenstveno Jevreji, već protestantski fundamentalisti koji veruju da će se drugi dolazak Hrista desiti kada Izrael bude bio u svojim biblijskim granicama, što je za njih predskazano u Bibliji. Za 80 procenata evangelističkih fundamentalista je osnivanje Izraela 1948. početak ostvarivanja tog proročanstva. Do trećine Amerikanaca se identifikuje kao deo tog religijskog pokreta, a čak tri četvrtine Amerikanaca je za podršku Izraelu. Palestinske i pacifističke simpatije rastu, ali presporo da bi uticale na računicu za predstojeće izbore. U ključnim saveznim državama, kolebljivim (snjing-state), gotovo sigurni kandidat Republikanske stranke Donald Tramp vodi u odnosu na Bajdena. Muslimani Amerike, tradicionalno naklonjeni demokratama, prete da će bojkotovati izbore, ali zbog američkog izbornog sistema, njihovi glasovi nisu bitni. Muslimani mahom žive u državama poput Viskonsina, Merilenda, Njujorka, Ilinoja, koje su sigurno već u taboru demokrata. Jedino u državi Mičigen, koja nosi 16 elektorskih glasova i koje je 2020. Bajden odneo sa svega 150.000 glasova prednosti može 240.000 muslimanskih glasova da znači nešto. Ali da li se isplati ljutiti tri četvrtine Amerikanaca zarad simpatija muslimana Mičigena?
Zbog toga, Bajden ne može da napada Izrael niti glasa za njegovu osudu u Savetu bezbednosti UN. Čak ni za rezoluciju 2712 nisu glasali, mada su dopustili da prođe svojim uzdržanim glasom. Tim mukom su se poslužili i Britanija i Rusija, ne želevši da stave veto na rezoluciju kojom se poziva na „humanitarne pauze“ (množina) i uspostavljanje koridora za dostavu humanitarne pomoći, kao i na oslobađanje 240 talaca koje je Hamas zarobio i odveo u Gazu.
Šta čeka Netanjahua?
Takvom uzdržanošću Bajden se postavlja najspretnije što može u predizbornim okolnostima, znajući da ne sme da napadne svetu kravu – Izrael, ali možda može politički dokrajčenog premijera Benjamina Netanjahua. On zna da dokle god rat sa Hamasom traje, ima šansu da ostane na vlasti. Onog trenutka kada bi se rat završio, Netanjahua bi sačekale optužbe za korupciju, tzv. reforme sudstva kojima je želeo da pođarmi sudsku vlast sebi kao premijeru, i na kraju odgovornost za izraelsku nespremnost jutra 7.oktobra, o čemu je NM pisao u broju 653. Isprva su Izraelci smatrali da premijera ne treba menjati usred rata, ali to se promenilo jer je Netanjahu odbijao svaki potencijalni dogovor o oslobađanju talaca. Stotine članova rodbine otetih je marširalo od Tel Aviva do Jerusalima, ali ih je premijer isprva ignorisao. Najavio je susret s njima za ponedeljak, a Katar je saopštio, u ulozi posrednika, da dogovor o oslobađanju 50 izraelskih ženskih talaca i dece samo što nije postignut. Zauzvrat će biti oslobođeno 500 palestinskih žena i deca iz izraelskih zatvora i trodnevno primirje.
Ti dani primirja bi za Netanjahua mogli da budu martovske ide. Opozicioni lider Jair Lapid poziva poslanike Netanjahuove partije Likud da se priključe glasu nepoverenja premijeru. Ankete pokazuju da bi Likud pao sa 32 na 17 od 120 mesta u Knesetu. Iza leđa, poslanici Likuda žele da se otarase svog lidera, ali budući da ima podršku svojih ekstremno desničarskih partnera, jevrejskih fundamentalista iz „Tkume“ i „Ocme Jehudit“, poslanici opozicije i pobunjenici Likuda bi morali da zatraže podršku manjinskih, arapskih partija, što bi moglo da im se obije u glavu, jer bi Netanjahu, spretan i spreman, sebe predstavio kao žrtvu arapskih (čitaj: palestinskih) i levičarskih spletki. Pitanje je ko bi dobio tu utakmicu. Sasvim druga antinetanjahuovska koalicija izgleda da nastaje unutar njegove vlade, i deluje da je Amerikanci podržavaju. Ministar odbrane, takođe Likudovac, Joav Galant, i Beni Ganc, najpopularniji opozicioni lider koji je ušao u vladu nacionalnog spasa nakon 7.oktobra, su na jednoj konferenciji za medije na kojoj je slovo držao Netanjahu ustali i rukovali se premijeru iza leđa. Oni su gledali puni uzajamnog razumevanja jedan drugog u oči, dok se na premijerovom licu video zazor od onoga što mu se radi iza leđa. Hoće li isukati bodeže sada ili kasnije?
Netanjahuu ostaje da se uzda u svoje fundamentalističke saveznike, koji ne čase časa, i koriste ovu za njih dobru krizu da guraju svoju agendu naseljavanja jevrejskih fundamentalista na Zapadnu obalu i u Jerusalim. Izlizani stihovi iz 1940-tih protestantskog pastora Marina Nimelera su postali vrlo prikladni, u blago izmenjenom obliku: „Prvo su došli po muslimane, a ja se nisam pobunio jer nisam musliman…“ Decenijama jevrejski fundamentalisti izbacuju palestinske starosedeoce Jerusalima iz njihovih domova uz podršku policije, sa malo ili nimalo pravnog pokrića. Dok se pravni proces pokrene, Palestinci su beskućnici, a njihova adresa više ne postoji. Na taj način se menja demografska slika Jerusalima, suprotno međunarodnom pravu.
Izrael i protiv hrišćana
Red je došao na hrišćanske zajednice. Jevrejski fundamentalisti su prošle nedelje upali na teritoriju Jermenske patrijaršije jerusalimske. Jermeni su u okršajima uspeli da odbrane svoju četvrt u kojoj zajednica postoji već 14 vekova, ali su se u subotu fundamentalisti vratili sa buldožerima i policijom. Jermeni su dobili 24 časa da napuste četvrtinu svoje četvrti koju potražuje izraelski investitor „Xana Gardens“. Pre dve godine, monah jermenske crkve je potpisao ugovor sa tom kompanijom kojom se deo četvrti investitoru daje na 99-godišnji zakup. Jermeni su se pobunili, monah je raščinjen i ekskomuniciran, ali šteta je već načinjena. Tek su ovog meseca advokati patrijaršije uspeli da dođu do teksta ugovora, i pre mesec dana je objavljeno da se patrijaršija povlači. Prekasno. Bez odluke suda, investitor je našao saveznika u fundamentalistima i upao. Ono što se dešavalo Palestincima sada se dešava i Jermenima. Na koju građevinu će sledeću udariti zeloti? Džamiju al-Aksu ili možda čak Crkvu Hristovog groba? Oni koji veruju da su instrument volje Božije će svaki svoj čin proglašavati svetim.
Mirko Dautović
Izvor: Novi Magazin
