„Србе и Албанце, као и многе друге народе, данас понајмање деле територије. Територија има на претек. Има довољно простора за све, да сви живе срећно и задовољно и да притом буду богати. Људе најпре и највише дели идеологија, а одмах иза идеологије, која је најчешће производ нечије маште, ту је до ње неодвојива људска глупост, људска ограниченост због које човек другог човека жели да искључи из свог живота“, поручио је владика Григорије
На тачно два месеца од случаја Бањска, са својим монашким братством, владика диселдорфско немачки СПЦ прослављао је Св. Краља Стефана Дечанског у Високим Дечанима.
За насиље у Бањској каже: Ружан сан. „Онај ко је организовао, наредио, нема ни памети, ни добре намере, нити има појма о животу, ето то ћу рећи, онако брутално искрено“.
За њега је посебно поражавајуће то што је у насиље увучен други, како каже – славан и неупрљан манастир – задужбина Св. Краља Милутина.
Истиче да је Епархија рашко-призренска одлично одреаговала. „Што ме је макар мало утешило“, каже.
За КоССев је говорио након пута за Косово.
Шта примећује од промена на Косову од Вашег последњег доласка?
Морам да кажем да ‘голим оком’ нисам приметио неке промене. Просто, ситуација на Косову је иста, онако споља гледано, али изнутра се осећа нека страшна напетост, поготово код Срба. Осећа се напетост и некаква потиштеност. Мислим да су људи некако обезнађени. С друге стране, људи које сам срео у Дечанима, то су људи који су одлучили да по сваку цену наставе живот на Косову, дакле, одлучни људи, упркос свему. Укључујем ту и монахе који имају једну дозу радости, наравно, они су у неком смислу још и есхатолошки људи, људи Неба, али имају сигурно и мало бољу безбедност у односу на друге Србе на Косову, у односу на такозване обичне људе. Видим забринутост код високих црквених лица, али и једну одлучност да се настави даље.
„То све би се могло упоредити са крвном сликом која показује да се организам суочава са озбиљним проблемима, али да живот и даље тече, да се од живота не одустаје. Оно што је, међутим, највећи проблем, из перспективе некога ко с времена на време долази на Косово, то је што се већ дуго не види никакав бољитак“.
Каква слика са Косова долази до Вас? Како путују информације са Косова до Диселдорфа?
Мислим да је у суштини ствар у томе колико смо ми тамо заинтересовани, кога и шта имамо на Косову, колико осећамо тај простор важним и колико осећамо читаву ту ствар око Косова битном. Много, много је информација, много бриге код нашег народа који живи у Диселдорфу, Берлину, Немачкој, у Европи, Америци, по целом свету, и сви имају осећај сличан оном са којим сам се сусрео на Косову: једну бригу, бол, али ипак и неку дозу наде и вере коју не може ништа да угуши, што је свакако феномен вредан пажње.
„Оно што такође могу да кажем, а тиче се како људи који живе на Косову, тако и свих који су заинтересовани за то питање, јесте то да се нико више не нада у државне структуре. Некако се има утисак да су ти људи дигли руке од Косова“.
Такозвана Међународна заједница је, као што видимо, опхрвана другим темама и другим питањима у односу на које је сад Косово мали и споредан проблем. Опет, с друге стране, дубоко сам уверен да постоје код нас, међу Албанцима и Србима, међу Балканцима, међу Европљанима, људи који би знали и умели да се по овом питању договоре и да нађу решење. Ови људи који су сад у позицији да трагају за решењем, њима очигледно није стало до тога, а искрено се питам, и да им је стало, да ли су они за тако нешто уопште способни? Мој утисак је и да им није стало до решења, те да нису способни да га нађу, али допуштам да грешим.
Кад већ износите такав утисак, како сте доживели Бањску? Шта се у њој догодило према Вашем мишљењу?
Тај догађај који бих најрадије волео да је био ружан сан, доживео сам као неко играње: кад смо били деца, играли смо неку глупу игру, као ратничку, а звала се ”Та-Та”. Мени је Бањска личила на то, али овде је ствар била много страшнија јер су у игри били стварни људски животи, право наоружање, а не дрвене дечије пушке. Нарочито ми је поражавајуће то што је у читаву ту причу уведен један тако славан и неупрљан манастир какав је Бањска. Мислим да је Епархија рашко-призренска одлично одреаговала, што ме је макар мало утешило, али ко је то организовао, ко је то наредио, он сигурно нема ни памети, ни добре намере, нити има појма о животу, ето то ћу рећи, онако брутално искрено.
Шта је Косово Србији данас? Шта су Срби са Косова Србима данас? Шта су Албанцима?
Срби са Косова данас су за све ове које смо помињали, тј. за оне који би требало да се баве питањима која обремењују свакодневни живот косовских Срба, чини ми се, некакав баласт, и нема сумње да је то веома тужно и ружно. А за оне Србе који имају саосећања за своју браћу и сестре на Косову, они су стварни мученици, хероји и све томе слично.
„Међутим, за мене лично, они су дефинитивно залог, они су залог за будућност, они су семе за опстанак. Не знам да ли људи који читају овај интервју знају шта то значи остављати семе за нешто? Кад се оставља семе, остави се најбољи део од пшенице коју имамо, или било чега другог, то се оставља за семена, да може да се настави са сејањем и да рађа нова пшеница. Тако ја видим преостале Србе на Косову и, наравно, не одвајам их од свештеника и монаха на Косову, и то је семе за будућност која ће бити неизвесна, али верујем да има наде док год једно кандило гори на Косову“.
Шта више дели Србе и Албанце? Територија или заједничка горка историја, или је по среди нешто треће?
Србе и Албанце, као и многе друге народе на земљи, данас понајмање деле територије. Територија има на претек, у то сам убеђен. Има довољно простора за све, да сви живе срећно и задовољно и да притом буду богати. Људе најпре и највише дели идеологија, а одмах иза идеологије, која је најчешће производ нечије маште, ту је од ње неодвојива људска глупост, људска ограниченост због које човек другог човека жели да искључи из свог живота.
„Мени се, упркос томе, чини да нормалних људи и данас има много, људи који хоће миран живот за своју децу, за своје породице, без обзира на то како се зову, како се презивају и на који начин верују у једнога истога Бога. Идеологије су страшно, страшно много зла нанеле човечанству. Моје уверење је: земља је плодна, широка, има простора за све и благо оном ко буде градио мир на Косову и Метохији, ко буде градио мир у Србији, ко буде градио мир на Балкану и мир међу људима, а за све то је, стално то понављам иако немам утисак да ме ико чује, потребна добра воља, како нам управо Јеванђеље поручује“.
Да ли Вучић и Курти могу да донесу мир? И ко може да донесе мир? Како да се релаксира постојећа ситуација? Како до помирења?
Мислим да све ово о чему разговарамо, не може и не сме бити ствар само једног или двојице људи који су на најодговорнијим позицијама, премда много тога зависи од њихове иницијативе. Мој утисак је да бисмо сви ми заједно морали бити једно другачије друштво, једно друштво у којем се никада више неће десити да важна питања, какво је ово о којем разговарамо, зависе од двојице људи, па нека сам и ја један од њих. Јер шта ако сам луд или полудим, шта ако сам пијан, шта ако сам дрогиран, шта ако сам идеолошки инфициран до те мере да ништа не видим од сопствене идеологије?!
„Дакле, морамо се променити као друштво, морамо престати бити друштво у којем од неког појединца зависи судбина целог народа. Зато ми је драго што се у Србији, којом је до недавно владао осећај да је немогуће да се промени власт, појављују људи попут оних који су се окупили око ПроГласа. Одмах да кажем, ја га нисам потписао, али не зато што се не слажем – напротив, слажем се са сваком речју, већ зато што ми је било некако неумесно да га потпишем јер сам пре свега црквено лице.
„Али када бих био обичан грађанин, наравно да бих га потписао јер се, као што сам рекао, слажем са сваком речју која стоји у њему. Мени је фасцинантан ентузијам људи који су покренули ПроГлас. То су људи који троше своје драгоцено време, то су људи за које се по свим параметрима може рећи да су успешни, остварени, да су урадили нешто од свог живота, али, ето, они иду по градовима и разговарају са људима лицем у лице, не користе чак ни медије или друштвене мреже. То је појава коју сам дуго прижељкивао и мислим да томе нико неће моћи да одоли и да ће такав дух на крају једноставно да победи. Људи ће почети поново да разговарају лицем у лице, да раскринкавају све те лажи које су се толико нагомилале да личе на некакву планину која се не може прећи ни заобићи. Једноставно, треба да скинемо маске и да се погледамо у очи, а мислим да ПроГлас пре свега управо то значи“.
Где је Косово у ПроГласу? Говорили сте о нама као о залогу за будућност, о семену за опстанак? Шта да очекују Срби са Косова, који су и даље држављани Републике Србије, на крају и грађани Косова, ако од оних који претендују да буду нове снаге, ни реч о себи не чују? Ја знам да има људи одавде са Косова, који су потписали ПроГлас, много је више оних који су пуни критика на актуелну власт. Међутим, они су са овим садржајем збуњени, најблаже да се изразим?
Да, жао ми је што га нема, јер знам да га већина потписника у срцу носи; многи и у својим делима. Жао ми је и због наших људи на Косову. Знам да ПроГлас подржавају многи одатле. Зато разумем њихову збуњеност и тугу, посебно сада када им је потребно охрабрење да Косово пре свега сачувају као свој дом и као наш заједнички залог, како сам малочас рекао; то јест, као место на којем ће са својим комшијама пронаћи заједнички језик како наша деца никада више не би ратовала, већ како би се братски и комшијски поштовала.
„Нема у племенитим, младим, образованим, ако хоћете – родољубивим снагама Србије, иког, верујем, ко патњу нашег народа и свих других народа не носе у свом срцу. Више пута сам, осим о јунаштву, то јест, спремности да се брани своје, говорио и о чојству, колико се воли своје када се чува и туђе“.
Косово могу да бране само они који су спремни на дијалог
Ја сам овај ПроГлас подржао зато што он није политички и не подржава никог од политичара. Парадоксално је то да су људи мислили и веровали у то како ће радикали, десничари и генерално – они наизглед бескомпромисни – сачувати или одбранити Косово и људе који су у мањини. Међутим, верујем да то могу учинити смо они који су спремни на дијалог. Ја се надам да ће се такви људи појавити, то јест да се морају појавити – и то на свим странама – као они који хоће и који знају да разговарају. У Прогласу видим људску потребу за разговором, и зато га, између осталог, подржавам. Исто тако верујем у наш народ који подржава ПроГлас.
Поред ПроГласа, морам да кажем да ме радују и иницијативе које већ неко време покреће наш косовско-метохијски млади човек Саво Манојловић са својом организацијом. Он већ улази у политичку зрелост и сазрева у озбиљног демократског политичара. То су ствари које мени буде наду. Просто сам уверен да је све друго што данас влада нашом политичком сценом превазиђено и буквално потрошено. Зато мора да се створи једна нова иницијатива у којој грађани имају ту могућност и моћ да одреагују на сваку глупост власти, градоначелника, председника, премијера, а да та њихова реакција за последицу напросто има то да ови остану без власти.
„На пример, ја сада живим у тој веома богатој и успешној земљи по много чему, свакако не и у свему, има ту проблема, али, примера ради, пре неколико година се показало да један пасус у докторату једног министара није био сасвим чист и он је морао, након реакције јавности, да поднесе оставку. А био је најперспективнији политичар у Немачкој. Дакле потребно је друштво, не само да су политичари потребни друштву, већ је потребно друштво које ће кориговати политичаре, и наравно, оно што од почетка стално заговарам, потребан је систем, тј. институције које чувају све људе, а не само оне који тим системом управљају. Практично сам одрастао у манастиру, живео сам манастирским животом, и знам да манастир, попут ових наших Дечана, у ком су људи који су опредељени да се посвете Богу, не може да функционише без система и без поштовања тог система. А ако то важи за манастир, у коме живе људи који веома слично мисле о животу, шта тек рећи за људску заједницу величине државе?“
Татјана Лазаревић
Извор: КоССев
