Које ријечи би могле симболизовати, 60 година након атентата, америчког предсједника Џона Фицџералда Кенедија, историјске личности која је одавно претворена у мит? Образован, прогресиван, храбар, способан, неформалан, говорник, лијеп, фотогеничан…Трагичан.
Пише: Миодраг Лекић, бивши министар иностраних послова
Вијест о убиству Џона Кенедија 22.новембра 1963. године преносила је трагедију једног човјека и његове фамилије.
Али и Америке.
Новинар „Њујорк тајмса“ Џемс Рестон сјутрадан послије атентата у Даласу овим ријечима започео је свој текст:
“Америка је плакала синоћ. Не само због младог предсједника, сада покојног. Бол је велики зато што је најгори дио нације превладао над оним најбољим”.
Иако се радило о раздобљу хладног рата и свих опасности које је то вријеме носило, уосталом карактеристично и за период претходног америчког предсједника Ајзенхауера, Џон Фицџералд Кенед изражавао је нови стил државника и покретача политичких иницијатива.
Кенеди је ушао у историју као најмлађи предсједник Сједињених Америчких Држава водећи земљу снагом способног државника.
Прецизније, Кенеди или популарни ЈФК био је први амерички предсједник који је рођен у 20. вијеку. Ову чињеницу је у свом инаугурационом говору уздигао и на ниво испита нових америчких генерација, рекавши том приликом: “Бакљу преузима нова америчка генерација – рођена у овом вијеку, обиљежена ратом, дисциплинована тешким и горким миром“.
Ако је конзервативна Америка и са сумњом дочекала исувише младог предсједника, екстремнији кругови већинске протестантске популације су се трудили да представе јавности Кенедија као опасног “сина католичког Бостона”. Млади предсједник Џон Кенеди је и први католички предсједник у историји САД. Иза је постојала дуга историја хладних, па и сукобљених односа између САД и Ватикана. Пуни дипломатски односи између САД и Ватикана су успостављени тек 1984. године.
Када је постао предсједник, Кенеди је понекад у сусретима са другим значајним лидерима свијета физички изгледао као син или унук. Њемачки канцелар Аденауер је имао 84 године, француски предсједник 70. година, британски премијер Мекмилан 66. година, предсједник Кине Мао Це Тунг 68, главни ривал, лидер Совјетског Савеза Хрушчов, млађи од предходних, 64 године.
Са Кенедијем је долазила на власт нова ратна генерација која је расла послије Првог свјетског рата, касније обиљежена великом економском депресијом, политиком Њу Дила, затим Другим свјетским ратом.
Забиљежено је у историографији да је Кенеди 1943. године на Пацифику командним одлукама спашавао чланове своје поморске формације у борбама против Јапанаца на Соломонском острву.
Млад, оличење новог стила, из богате породице, Кенеди постаје конгресмен у 35 години, пет година затим сенатор. Три године прије оженио се са 12 година млађом Жаклин Бувије заједно чинећи пар који је плијенио стилом и шармом. Почињала је бриљантна каријера, па и по оној америчкој формули “да ништа тако добро не успјева као успјех“.
Неки сматрају да је његов успјех био прије свега “тријумф једног стила”. Свакако, радило се и томе.
Почетак моћи телевизије која је по први пут преносила један предсједнички дуел Кенедију је ишао наруку, још тада показујући медијску супериорност. Зато је назван предсједником „made for and by the TV“.
Нови предсједник отворио је врата Бијеле куће умјетницима, писцима, музичарима, глумцима, професорима. Све то у јаком контрасту са стилом његовог претходника, генерала Ајзенхауера.
Многе историографске анализе и свједочанства савременика говоре о његовом неконвенционалном стилу. Један од њих, Артур Шлезингер познати амерички историчар, аутор књиге “Хиљаду дана Џона Фицџералда Кендија” овако је описао разговор приликом понуде предсједника да постане његов специјални свјетник.
Пошто је Шлезингер рекао да му понуда чини велико задовољство али да не зна што би тачно радио, Кенеди је одговорио: “Не знам ни ја до краја што треба да радим, али знам да ће се у Бијелој кући доста радити, и да ћемо обојица бити прилично заузети”.
С друге стране – а то је вјероватно суштински моменат Кенедијевог бриљантног успона, затим високог мјеста у америчкој историји – јесте јасна визија свијета и САД. И америчке улоге у свијету обиљеженом идеолошко војним ривалитетом двије велике силе.
Кенеди је водио политику америчког војног јачања и контрапозиционирања у ривалском биполарном свијету. Спољно политички и идеолошки оквир је остајала стратегија containment – “обуздавања” дефинисана чувеним “дугим телеграмом” Џорџа Кенана, који остаје један од највећих, ако не и највећи, амерички дипломата свих времена.
Током више кризних, па и драматичних момената, Кенеди је показао одважност преузимајући директну одговорност.
Међу таквим догађајима остала су посебно два у колективном сјећању.
“Кубанска нуклеарна криза” је те 1962. године била најдраматичнији тренутак хладног рата када је свијет са страхом пратио да ли ће почети трећи свјетски рат, овога пута нуклеарни. Након што је откривено да Совјетски савез упућује ракете Куби Фидела Кастра које су могле погодити територију САД услиједила је хитна ракација америчког предсједника.
Хрушчов је, након што је објелодањен сателитски снимак ракета на совјетским бродовима, покушавао да оправда војну експедицију тиме да се Фиделу Кастру тако омогућава одбрана од потенцијалног америчког напада на Кубу.
Кенеди је хитно заказао консултације у високим државним институцијама и затим се телевизијски обратио нацији наређујући блокаду на мору за совјетске бродове који су се ракетама већ приближавали Куби.
Партија нуклеарног покера на мору је у свом даљем негативном току водила стравичним посљедицама за цијели свијет. У напетој психози, у којој су срећом били отворени и дипломатски канали, Совјети су окренули бродове и вратили се назад.
Тада је забиљежено и “да су то били 13 дана који су промјенили свијет.” Била је то храбра државничка и дипломатска побједа предсједника Кенедија.
Упркос тој чињеници Кенеди је, како наводи Шлезингер, од својих сарадника тражио да у изјавама избјегну тријумфализам и ријечи понижавања совјетске стране. Касније се нешто шире сазнало да је договор о враћању совјетских бродова и одустајање од инсталација ракета на Куби садржао и обавезу западних савезника да повуку НАТО базе у Турској у близини граница са СССР-ом.
Други незаборављени догађај у којем је Џон Кенеди показао не само високи формат америчког државника већ слику одважног лидера слободе и демократије се догодио 26. јуна 1963. године. у западном Берлину. У близини берлинског зида, у граду окруженом совјетском доминацијом, Кенеди је одржао чувени говор у којем је, изражавајући оданост слободном свијету и спремност за његову одбрану, поручио на њемачком језику да је грађанин Берлина:
“Прије двије хиљаде година највећи израз дужности је било рећи Цивис романум сум. Данас је у слободном свијету највећи дужност рећи: „Ich bin ein Berliner”( Ја сам Берлинац).
Било је потеза на међународном плану који су оцјењивани и као неуспјешни. У првом реду инвазија наоружаних кубанских избјеглица у “Заливу свиња” с циљем збацивања са власти Фидела Кастра. Ради сe о реализацији плана ЦИА и претходног предсједника Ајзенхауера који је започет на почетку мандата Кенедија. Акција је завршена фијаском.
Друга тема која је изазивала велике полемике је рат у Вијетнаму који су, истина и с одређеним разликама у контексту хладног рата и борбе за сфере утицаја, водили неколико америчких предсједника.
Послије кубанске кризе током љета 1963.године Кенеди је на Америцан Университy одржао запажена предавања у којим је говорио о потреби дијалога са ривалима, укључујући и Совјете, као и о свом задатку да увјери Американце да мировне формуле са Москвом нијесу немогуће. У тој години су и потписани први споразуми између двије супер силе у области ограничења наоружања.
Кенеди је био с једне стране један од најтврђих партенера међународним ривалима, одлучно спреман и на употребу силе, и с друге стране присталица тражења заједничких рјешења, мултилатерализма и могуће сарадње у Уједињеним нацијама.
Многе иницијативе, па и оне социјалног карактера на унутрашњем плану су обиљежиле започети предсједнички мандат Џона Кендија. Историчари су записали и да је 1963. година била највиша тачка у освојеним цивилним правима. Џонов брат Роберт у својству министра правде водио је сложене и рискантне битке на терену и у институцијама.
Тачна је оцјена да је Џон Фицџералд Кенеди био достојан настављач великих америчких предсједника из Демократске странке – Вудра Вилсона и Френклина Рузвелта. Кенеди није крио амбицију да са својом стратегијом “Нова граница” буде настављач Вилсонове “Нове слободе” и Рузволтовог “Њу дила”.
То је и донекле успио упркос трагедији којом је сурово прекинут његов живот у Даласу.
Један од јавних надимака Џона Кенедија је гласио Камелот. Била је то асоцијација на Камелот замак неодређене географије у којем је живио легендарни краљ Артур, симбол хармоније и витештва. Затим тумачено и као неки облик изгубљеног раја. И мјузикл на исту тему је била асоцијација на Кенедија, на његов начин вођења земље, персоналну и поридичну харизму.
Метафора је временом била све јача, посебно из песрпективе насилне смрти Џона Кенедија, све окрутније димензије рата у Вијетнаму, протеста због непоштовања људских права, атентата на Мартина Лутера Кинга, убиства Џоновог брата Боба Кенедија, напуштања социјалних програма…У таквим околностима Камелот је још више у америчкој литератури остао симбол за Кенедија. Све заједно и као позив за праведније друштво, за праведнији међународни свијет.
Ко је и зашто убио Џона Кенедија?
Према неким интернет истраживањима постоји вше од 30.000 књига у продаји о Џону Кенедију и преко 2.000 књига само о атенетату и верзијама тог догађаја. Многи коментари указују да након читања књига и различитих верзија атентата мистерија постаје још већа. Хипотезе о томе ко је наручилац атентата на Кенедија се крећу од мафија до разних међународних служби. Ништа до сада није поуздано доказано. Убиство у истражном затвору Лија Освалда оптуженог као атентатора, врло брза смрт Џека Рубија који је убио Освалда, те многи даљи догађаји су удаљили поуздана сазнања о кључним детаљима организације злочина у тексашком граду Даласу.
И након 60 година од убиства званична истрага је и даље отворена.
Знамо поуздано следеће:
Авион с којим је амерички предсједник долетио у Далас вратио се у Вашингтон са мртвим Џоном Кенедијем поред којег је била Жаклина са траговима крви на својој хаљини.
Сматра се да су то били и часови у којим је поново рођен Џон Фицџералд Кенеди.
Када је, заправо, рођен мит о њему.
Мит који траје.
