Nabadajući usput, i to kod samo jednog domaćeg izdavača (Laguna), dokoni ali i pasionirani čitalac bi mogao da ustanovi da postoji čitava franšiza – uglavnom kao podžanr ljubavnog romana – romanesknih pripovesti o knjižarama i bibliotekama, pa tako i o knjižarkama, tj. bibliotekarkama.
Samo u poslednjih nekoliko godina, a neke sigurno i ispuštamo iz vida, prevedene su “Poslednja knjižara u Londonu” Madlin Martin, “Mačak koji je spasao knjige” Sosuke Nacukava, “Malamander” Tomasa Tejlora, “Mala knjižara srećnih krajeva” Dženi Kolgan, “Bibliotekarka iz Kentakija” Kim Mišel Ričardson, “Književni klub knjigomrzaca” Grečen Entoni…
Uglavnom su, budimo iskreni, u pitanju transformisani negdašnji vikend-romani, da ne kažemo “herc – romani”, ali to je samo klasifikacija, a ne kvalitativna norma, tj. estetizovana književna ocena. Možda neobično zvuči, pokazuje se kod ovog malog fenomena, ako mu pristupite s dobrom voljom, afirmativno i “od srca”, možda ćete se prijatno iznenaditi Jer, ne mora “velika” književnost da bude uvek istinita, bolna, grčevita i jecava, da vas p(r)otrese do kosti i da svaki put kada pročitate roman bar jednom umrete mučeni nesagledivim bolom i nezaustavljivom patnjom. Nekad je dovoljno i da štivo bude lepo i prijatno oku i srcu, zanimljivo i neobično, nekad nežno, nekad dirljivo a nekad otkačeno, iako možda ne nalikuje na tzv. pravi život. Priznajem, gotovo nikad nisam oduševljen kada pisac ide do kraja i napiše, na primer, da pored ceste leži uginuli konj, sav u skoreloj krvi, dok oko njega lebde i zuje rojevi crnih, kužnih muva. Draže mi je ukoliko taj veseljak, sluga i rob lepe književnosti, napiše:
“Pokraj puta, sa repićem koji je zaboravila u bistroj barici, sedela je pokisla mačka i umesto da mjauče, govorila je “av, av”, zato što je ta mala mačkica prethodne noći sanjala da je pas i sada nikako da izađe iz tog sna, pogotovo što joj se to baš svidelo!”
Možda bi neko, s punim pravom, mogao da kaže da je u pitanju laka literatura, ali – pa šta? Moramo li uvek da čitamo Džojsa ili Dostojevskog? Kao što, uostalom, ne moramo da gledamo neki francuski nerazumljivi film koji upravo zbog toga, što bi duhovito karikirao Vudi Alen, stiče navodni kultni status; možemo, valda, sebi dozvoliti da odgledamo franžizu “Povratak u budućnost” ili neki od nastavaka “Džumandžija” ili, još bolje, što zavisi od senzibiliteta,, da još jednom pogledamo “Francuski poljubac” ili kojigod već megrajanovski vedri, sentimentalni film. Ne moramo baš uvek da se pravimo pametni, ozbiljni i upućeni pa da slušamo Baha ili (ne daj bože sudbinskog) Gustava Malera, mogu i stari, dobri Enimalsi ili nama još u vremenu bliži Grindej da budu poželjna i vrlo ugodna alternativa.
Dakle, zašto ne bi sebi dozvolili da (po)nekad, u prijatnom mraku udobnog sedišta u bioskopu, sa kokicama u krilu, uživamo uz spomenuti “Džumandži” ili “Pirate sa Kariba”, umesto da se u prohladnoj i neurotičnoj atmosferi pozorišne sale zanemele publike mučimo gledajući tragičnu sudbinu Antigone ili znojimo pokušavaju da pronađemo filozofski smisao Beketove i Joneskove drame.
Među spomenutim književnim naslovima moj favorit je “Mala knjižara srećnih krajeva”, iako u pitanju jeste transformisani herc roman, jer se sa ovom junakinjom najlakše identifikujemo (koje volimo, rekao bi Aleksandar Tšma), a najbliže oceni “književno vredno” je svakako “Mačak koji je spasao knjige” (S. Nacukava). Neko od pomenutih pisaca pokušava da ispiše “pravu” pripovest smeštajući svoju knjižaru (knjižare) u London u vreme Drugog velikog rata, po kome Nemci seju razaruće smrtonosne bombe, što čini Madlin Martin koja se, ne slučajno, zahvaljuje svim piscima svih knjiga koje je ikad pročitala: “Hvala vam što ste mi pružili bekstvo i znanje, kao i što ste me oblikovali u osobu kakva sam postala”. A Kim Ričardson (Bibliotekarka iz Kentakija) s pravom podseća da knjige mogu biti utočište u vremenima velikih stradanja. Šta fali malom i hitrom bekstvu iz stvarnosti? Šta fali leptirićima u stomaku dok se, poistovećeni sa junacima romana provlačimo od avanture do avanture? Ne moramo baš uvek da plačemo svesni da smo osuđeni na “dolinu suza” sve dok ne istekne naše zemno vreme.
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik
