Читам последње вијести из Газе и Израела и размјењујем поруке са мојим кумом Пaлестинцем који живи у Јерусалиму. Збуњен је и заплашен као и ја када су почели ратови на простору бивше СФРЈ. Није баш за упоређивање, јер је ратова на Блиском истоку било увијек. Када смо студирали и дружили се, бјеснио је рат у Либану. Чим је емитована информација да ће из Црне Горе полетјети авион да покупи наше држављане који хоће да оду из Израела, предложио сам му да се укрца са породицом и дође овамо, па ћемо послије планирати шта даље. Само да се спашава глава. Тако сам ја размишљао, али не и Амер Сандоука. Са Српкињом из Алексинца, хришћанком православком, изродио је пет синова и мислио сам да би због њих, пошто су одрасли, добро било да се на неко вријеме склоне, да их неко не регрутује.
“Не долази у обзир. Неће дјеца, а неће ни Слађана. Не знаш ти, мој куме, шта је Јерусалим. То је магија за три религије, овај град се лако не напушта”, одговара Амер.
Добро кажем, и Сарајлијама је тај град био магија, па су се многи склонили док није прошло лудило, одговарам му, али убјеђивање не помаже. Користим последњи аргумент и подсјећам га како је наш заједнички пријатељ, новинар и књижевник Драгослав Дедовић отишао из Босне “да не би морао да убија, и да не би био убијен”, а да за рат каже да је “непотребна траума”. Не вриједи, он ми шаље видео снимак из Ал Аксе. “Ево, видиш куме, то је једна од магија Јерусалима. Гледај. Ту негдје станује Бог”, каже Амер. Кумови смо преко тридесет година, али ја никада нисам био у Јерусалиму. Нисам видио џамију са златном куполом, Ал Аксу, нисам видио ни јеврејски Зид плача, нити обишао највеће хришћанско светилиште, гроб Исуса Христа, а увијек сам све то желио и да видим и да додирнем руком. Некако се није дало. Данас, сјутра… нека, ове године се не може, па сљедеће. Даљина је, скупе авионске карте. И моја породица велика, а да одем сам, не иде некако, није фер. Стотину пута смо планирали да се у Јерусалиму окупимо фамилијарно и да обилазимо светилишта. Обојица имамо мјешовите бракове.
Почињем да га схватам како из дана у дан од раног јутра размјењујемо поруке. Са Јерусалимом интернетске везе функционишу. Амер ме смирује и каже да у том граду нема борби и граната, али да је напетост између Јевреја и муслимана превелика. Синоћ су му, каже, израелски полицајци одвели сина са улице и задржали га читаве ноћи, без разлога. Амер је угледни стоматолог и има добре везе, извукао га је и брзо вратио кући. “Проклети рат”, каже мој кум.
Београд је осaмдесетих година био главни универзитетски центар за студенте са Блиског истока. Најлакше су добијали стипендије за СФРЈ и главни град. Тако је и Амер стигао. Када сам ја прешао из Сарајева за Београд на магистарске студије, он је тај град познавао боље од мене. Драган и ја смо код њега и његових цимера били док нисмо добили дом. Тада сам открио љепоту Блиског истока. Мјешавину свих могућих религија. У Либану се гинуло, а студенти из свих држава са тог парчета земљине кугле дружили су се без икаквих предрасуда у Београду. Још чувам бројаницу израђену од кедра, светог дрвета либанских хришћана маронита, коју сам добио на поклон од једног од њих. Много сам их упознао, а са Амером највише зближио. Он је већ био у вези са колегиницом са факултета, Слађом. Слађа вјероватно није размишљала о томе како ће са Амером коју годину касније отићи у Јерусалим. Тамо су се вјенчали.
Неколико година раније кумовао је мени у Беранама и ти дани су остали за незаборав. Свидјели су му се Беране и Црна Гора, завољели су га моји родитељи. Колима смо једне године обишли читаву јадранску обалу, од Улциња до Херцег Новог. Лијепе године. Ко је од нас тада, из тог конгломерата вјера и нација, могао помислити да ће се и СФРЈ распасти у крви. Гледали смо ратове на Блиском истоку, а Балкан се на наше очи претварао у буре барута.
Пијем јутарњу кафу и опет размјењујем поруке са кумом. Ако већ не помаже убјеђивање да оде, макар да му дам моралну подршку и сваку поруку завршавам ријечима – чувајте се, чувај Слађу, чувај синове. Овај рат сматрам најбруталнијим од свих до сада које сам гледао или доживио. О томе свједочи податак да је у Гази за кратко вријеме убијено 40 новинара, дупло више него у Украјини за годину и по.
За Јевреје и њихово страдање у Другом свјетском рату увијек сам имао најдубљу емпатију и “Шиндлерову листу” сматрам најбољим филмом свих времена. Колико год га пута изнова гледао, увијек ми остане негдје у оку залеђена суза када главни јунак, Лајам Несон, по истинитој причи, гледа златни прстен на руци. Као њемачки индустријалац, запошљавајући у својој фабрици Јевреје, спасио је сигурне смрти њих 1200. Словом и бројем.
Врло често је поткупљивао парама и накитом корумпиране њемачке официре, да би из стрељачког вода извукао неког Јевреја. Смјештао је у манастире јеврејску дјецу, уз изговор да су њемачка сирочад. Други свјетски рат је већ при крају, он гледа прстен, схвата да је то једино вриједно што је остало, и плаче. “Могао сам спасити макар још један живот”, каже. Оскар Шиндлер је поживио још три деценије послије рата, а сахрањен је у Јерусалиму.
Какво је ово лудило сада? Шта би рекао Шиндлер? Спашавао дјецу, чија год да су, без икакве сумње! А онда се присјетим оне приче о којој бесједи Горан Бреговић на почетку концерта и промоције албума “Три писма из Сарајева”, који је, уствари, концерт за три виолине, од којих једну свира виолиниста из Тел Авива, Јевреј, другу умјетник из Туниса, муслиман, и трећу дјевојка, хришћанка из Београда. Албум снимљен као да се знало шта се може десити за неколико година. Била, прича Горан прије почетка свирке, новинарка СНН-а у Јерусалиму и тамо чула како се неки стари Јевреј свакодневно по два пута моли код Зида плача. Ријешила да направи репортажу, нађе га, сачека да заврши молитву и пита – а ви овако сваки дан?
Да, каже стари Јевреј, сваки дан, већ шездесет година. Шездесет година разговарате са Богом! И зашта се молите, опет пита она. Молим се мир, за љубав међу људима, молим се да престану ови ратови између Јевреја, хришћана и муслимана. Да нам дјеца одрасту и да воле једни друге. И…? – пита новинарка. И ништа, каже стари Јевреј. Осјецам се као да причам зиду!
Овај албум Горана Бреговића био је хит на свим свјетским листама. Сјетићете се да је промовисан и у Црној Гори, у “Плантажама”. У неком од интервјуа Горан објашњава да је Сарајево у називу његовог албума метафора за то да данас можемо бити пријатељи, а сјутра један другом на нишану само зато што смо различити. Каже и да нас је Бог створио различите, али да нас није научио да живимо заједно, да је оставио да то сами научимо и да то морамо научити у 21. вијеку, шаље Бреговић оптимистичну поруку.
Има времена, још скоро дeведесет година до краја вијека. Нека од младих корњача на Галапагосу ће то можда дочекати. Него Горане, неко је пребројао да је у новој ери вођено око 2500 ратова. Мислиш ли да ће се овај брзо завршити и бити последњи? Да јавим куму.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
