Na godinu (1849) vratih se opet u Dalmaciju, ali tada ne već sam, nego sa celom porodicom; jer priroda naloženog mi rada uslovljavala mi je duže bavljenje u tim stranama. Porodicu smestih u Dubrovnik, pa odoh Vladici na Cetinje. Srbija je onda davala Crnoj Gori u pomoć hiljadu dukata na godinu. Ja sam Vladici nosio dve hiljade u zlatu, i mnogo sam se putem napatio s tim novcima noseći ih na sebi, nešto sa težine (osam oka), a nešto od prezanja da de uz put ne budem poharan. Ele, srećno prispeh na Cetinje oko polovine jula.
Jašući Cetinjskim poljem primakoh se vladičinom zamku, i njega spazih gde šetaše s nekim poglavarima. Pozdravih ga izdaleka s klobukom u ruci, i odoh pravo u gostionicu da se presvučem. U to dođe jedan iz Vladičine pratnje da me pozdravi u njegovo ime, i k njemu odvede. Čim sam bio gotov, uzmem pisma i novce, pa odoh. Vladika je bio sam u biljaru; nije dopustio da ga poljubim u ruku, nego raširivši svoje reče: „Ruke šire u lica se ljube.“ Tako i uradismo. Izručih mu pisma i položih predanj na biljar dvadeset svitaka, svaki od sto dukata.
Pošto je pisma pročitao, uze svitke, i odnese ih u obližnju sobu, pa se vrati k meni govoreći:
„Ej moj g. Matija, nije li ovo žalosna sudbina da junačka Crna Gora mora živjeti od milostinje!“
-„Gospodaru, odgovorih, nije to milostinja, nego je malen poklon imućnijeg brata bratu neimućnijemu, koji sve i kad bi imao plodnih
njiva kojim je priroda Srbiju obdarila, morao bi više paziti na svoju odbranu nego na njino obdelavanje.“
-„Pa to tako i biva, priuze on, svud oko granice Crnogorac ide na rad oružan kao za rat. Inače srpski novac najdraži mi je; čini mi se kao da ga desna ruka premeće u lijevu. Srbija ga daje od srca; za nj ništa ne traži do bratsku ljubav; a što je najglavnije nikad nas ne ponižava. Ja odavno živo želim da pohodim Srbiju, pa zatim Sjedinjene države Sjeverne Amerike. Za sada politički obziri preče me u izvođenju prve želje,
a što se druge tiče, nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlanski okean, i da plovim za Njujork.“
-„A šta biste tamo?“ – upitam ga prilično začuđen.
-„Šta bih? odgovori; slobodnoj Crnoj Gori priliči samo da od slobodne države kao što je Amerika primi pomoći, kad već ne
može bez nje biti.“
-„A zar Vam je ruska pomoć teška?“
-„Rusiju volem; ali ne volem da mi se svakom prilikom daje osjećati cijena te pomoći. Ja gospodar slobodne Crne Gore pravi sam rob petrogradskih ćudi. To mi je već dodijalo, pa hoću da taj jaram zbacim.“
Tada potpuno shvatih svu domašnost njegovih prethodnih reči. Tu je uvređena lična ponositost ugušivala politički razum. Ja sam se na ovaj pozivao dokazujući mu, da iako imamo nekih trenutnih nepovoljstva od Rusije, ipak bismo bez nje zlo prošli, ona jedina ima interesa, pa zato i može biti
sklona da podrži delo oslobođenja Srpstva, na kome evo hoćemo da ozbiljno radimo. I tada pristupismo glavnoj stvari. Ovo sam naveo zato što g. Mil. Medaković u svome delu o pokojnom Vladici veli da ga je Srbija onda zbunjivala i od Rusije odvraćala. To ne stoji. Iz ovoga što sam naveo vidi se da nije trebalo Vladiku odvraćati od Rusije, nego pre k Rusiji ga povraćati. A da se je ponositi Vladičin duh morao nezgodno osećati u svojim snošenjima sa carskim dvorom vidi se i iz onoga mesta Medakovićeve knjige gde se priča kako je car Nikola preduzeo Vladiku kad
je ovaj nameravao da pohodi Pariz.
Ja sam dužan istini istorijskoj oboriti tu neosnovanost Medakovićeva pričanja, koja u njega nije mogla ništa drugo biti nego gola pretpostavka. On sam veli da je onda korespodencija među Vladikom i vladom srpskom išla šiframa, i to je istina; ali on nije imao ključa tim šiframa, nego ja,
niti je bio kao ja posvećen u velikoj, čisto narodnoj, stvari o kojoj se je radilo. Nazreo je samo neke tragove toga rada. Kao nastojavanje Vladičino da pobudi narodna osećanja u ercegovačkom i u albanskom veziru, koji su oba bili Srbi poreklom. Kod prvoga je uspeo, kod drugoga nije. Ali zato Vladika je mogao pouzdano računati na albanske Miridite, s kojima ga je Srbija onda izmirila i u sporazum dovela. Kad sam ja tu vest saopštio Vladici, i rekao mu da će iz Miriditije k njemu doći naročit poslanik miriditskog kneza Bib Dode da uzme i da besu, Vladika veoma obradovan reče:
„Je li moguće? Da Srbija nije učinila za Crnu Goru ništa drugo nego to, morali bi joj Crnogorci biti zanavek zahvalni. Miriditi su junaci, i s njima se od vekova krvavimo. Čisto kao da sanjam da ćemo odsad biti prijatelji i drugovi.“
Dakle i opet velim: ondašnja vlada srpska nije otuđivala Vladiku od Rusije; naprotiv, uprkos ličnim neraspoloženjima, na Rusiju se, te kako, računalo za izvesno vreme, kad sazru događaji koji su se spremali. Tad sam ostao tri dana na Cetinju, provodeći s Vladikom veći deo vremena. Za vreme moga tamo boravljenja imao sam priliku da proučim izbliže Vladiku u mnogom pogledu. To je bila vatrena narav pod dosta hladnom spoljašnjosti. Vatrenost često bi van izbijala, ali čim bi se pojavila bila bi zauzdana. Poznavao je sebe, a dobro razumevao svoj položaj crkvenog i mirskog velikodostojnika, pa je dugom navikom bio sebi prinaravio tu hladnu spoljašnju ozbiljnost. Divlja narav gorštaka u njemu se krhala sa pitominom prosveštena čoveka. Prosvetu je ponajviše sam sebi pribavio čitanjem i razmišljanjem.
Bio je u punom smislu i pesnik i filosof. Ruske i engleske velike pesnike najviše je uvažavao, pa ih i podražavao; francuski su mu bili odveć laki i meki. Međutim, jedna njegova ljubavna romanca, koju mi je pročitao, bila je pisana u duhu francuskom, i to najodličnijem, ona bejaše pravo
zrno bisera; ali već onda njim, kao vladikom, osuđena i po svoj prilici pred smrt uništena. Ljubio je strasno Crnu Goru i Srpstvo; ali među svojim Crnogorcima osećao se krajnje nesrećan. Htio ih je u mnogome preobraziti, a to mu nije išlo po njegovoj želji za rukom pa nije prirodno ni moglo ići. Česta ljutina i večito nezadovoljstvo prekratiše mu život. Međutim u nečem je uspeo; pričao mi je sa zadovoljstvom da je iskorenio krađu i krvnu osvetu, te bolji državni red uveo.
Jedno veče čitao mi je tamo-amo „Šćepana Malog“, koga je bio spremio za štampu, pa me pitao šta o tom delu mislim. Odgovorih mu da ne mogu ništa reći dok ga ne bih s kraja na kraj pročitao. „Tako je“, reče i dade mi ga. Te iste noći pročitao sam ga svega, i našao u njemu iste dramske mane, koje je on sam bio opazio u Gorskom vijencu, a mnogo manje nego u ovome lepih strana. On je volio dramski oblik, a drama mu nije išla za rukom. Karakteri su mu svudaistiniti i verni, ali nekako svi udarenina jedan tip; dikcija svuda krepka, i upravo crnogorska, čestim pesničkim slikama okićena. Ali van toga drugo je sve lošo. Sutradan, kad sam se spremao da idem k njemu na objed, udario sam na muku kako da mu iskažem svoje mišljenje. Nijesam ga htio uvrediti, a opet ni istinu mu zatajiti. Izvukoh se iz toga škripca veleći mu:
„Karakteri i dikcija zdravo su mi se dopali; samo bih više razlike među njima želio; a što se tiče glavnog lica, zapleta i celoga sklopa, ako to popravite, kao što ste naumili, u Gorskom vijencu, iste popravke učinite i u Malom Šćepanu.“
-„To s drugim rečima znači, odgovori mi, da drama ne valja“.
-„Ne može, primetih mu, ne valjati što ispadne iz Vašega pera; ali priznaćete mi, da između nevaljaloga i apsolutno savršenoga veliko je rastojanje. Ko ne priznaje Šekspiru ogroman pesnički uopšte, a obaška dramatski dar; pa opet u njegovim dramama ima često zamašnih nedostataka.“
–A on zaključi: „Što god je od čoveka ne može savršeno biti. Što napisah, napisah; neću više u to ni bocnuti perom.“
Pa je tako i učinio: „Šćepan Mali“ izišao je štampan onakav kakav je bio u rukopisu kad sam ga ja pročitao. Ovde mi pada na um „Čengić-aga“, koja se
umotvorina od nekoliko godina osporava g. Mažuraniću, a Vladici pripisuje. Istini za ljubav moram reći da Vladika, koji se o svima svojim proizvodima sa mnom razgovarao, nije mi o ‘Čengić-agi’ ni rečice proslovio. A nije verovatno da bi mi on zatajio svoje najsavršenije izvedeno pesničko delo. Sa mnom ne bi ga u tome zadržavali ni sami politički obziri, kad smo već zajedno snovali izvedenje najkrupnijeg političkog dela.
–Slušao sam i to da je „Čengić-agu“ bio napisao jedan bosanski franjevac, pa ne smejući od Turaka izdati ga pod svojim imenom, zamolio g. Mažuranića da mu njegovo pozajmi. Kad sam se lanjskoga leta sukobio na Topuskim vodama s ocem Grgom Martićem, hvaljenim piscem „Osvetnika“, upitah ga, da li on nije taj franjevac. Odgovorio mi je:
„Da sam ja sad već ne bih imao uzroka da se krijem, ali nisam; pa i ne znam nijednoga u Bosni franjevca koji bi bio sposoban da onakav
spjev sastavi.“
– Što znam o ovome ja kazah; a ni u kakva nagađanja neću da se puštam u stvari tako nježnoj. Jednom po objedu pozove me Vladika da se na konjima prošetamo po Cetinjskom polju. Dovedoše dva velika, lepa konja, koja usedosmo. Najpre iđasmo kasom, pa mi on reče da pustimo konje u sav trk.. Odgovorih mu da sam loš konjanik, i da moje junaštvo dalje od kasa ne ide.
A on smejući se: „Ej moj Dubovčanine, da vidiš kako Crnogorac juri“, pa odleti kao strela. Divno ga je bilo gledati! U njegovom crnogorskom odelu izgledaše kao Golijat, stojaše napred nagnut, i kao prikovan za konja. Bejaše se dosta udaljio, kad najedanput okrene konja da se k meni vrati. U tom okretu pade mu kratki gunj s ramena i kapa s glave, pa se prosute dugačke kose talasahu po vazduhu. Ali on se i ne osvrne, nego sve jednako jureći, kad dođe k meni, reče: „Evo me bez gunjca i kape; počeo viteški, a svršio komično!“ pa se slatko smejao, a Crnogorci potrča še da mu donesu gunjac i kapu. Nastavismo
dalje, a on će dodati: „Da, ako i s našim poslom ovako prođemo! Da počenemo junački pa svršimo komično po sebe, a tragično po narod!“
„Sreća je naroda, rekoh, u Božijoj ruci“ – tu me preseče s rečima:
„I u njinoj, i u njinoj“, a ja: „To i htedoh reći, pa zato koji narod ne pokušava ništa za svoju slobodu, neće je ni steći.“
-„Da, reče on, i pokušaj je dičan, ali tek slavan kad je uspjehom uvjenčan. Vladika Danilo pokušao je i uspio da očisti od poturica Crnu Goru; tim joj je nezavisnost spasao, i zato će ostati dovijeka slavan. I Karađorđe je pokušao junačko djelo, ali ne uspio; a odma za njih uspio Miloš. Ako se mi moramo obojici diviti, istorija će dati Milošu prevagu; i to s punim pravom. I vaš Knićanin izašao od lane na glas kao veliki junak; dojista valja mu se čuditi da u ravnom Banatu sa neregularnom vojskom onako regularnu nadbija. Hrabar je taj naš narod u Šumadiji, a našao hrabrog vođu. Dao mu Bog uspjeha do kraja. Kako bih želio vidjeti ga!“
-Odgovorih mu: „Sva je prilika da će Vam se ta želja ispuniti; sadašnja naša vojna u Mađarskoj samo je predigra velikoj drami koja će se odigrati s ovestrane Save i Dunava. Tako će pored svetlih imena koja spomenuste doći i Vaše u istoriju, te Vam neću već pevati:
‘Nov Mojsije
Ti, sveštenik i vođa,
Ljubavi tvoje čudom, ne Boga,
Ukloni groznu kob od puka svoga’
nego ću umesto ‘ljubavi’ kazati: ‘Hrabrosti tvoje čudom, ne Boga’.“ – „Nipošto, reče mi, ne dirajte mi u onu riječ ‘ljubavi’, ona je na svome mjestu, i njom se ponosim. Našto nam hrabrost bez ljubavi k narodu? Tek ova onu uzvišava. A slobodno izostavite riječi ‘Ne Boga’. Naš narod veli za čovjeka koji
nije uspio u svome preduzeću, da nije najprije kazao ‘ako Bog da’ i dobro, veli. Inače, ne rekoste li maloprije i Vi sami da je
sreća narodna u Božijoj ruci? Moj oštroumni Dubrovčanine, ulovio sam Vas u protivorječju.“
-„Sad nemam kud, odgovorih smešeći se, uloviste me kako valja; ipak…“
A on: „Šta ipak? Hoćete da mi umaknete s lijepka! To Vam ne dam.“
-„Ipak ja bih rekao da iako ljudi sve rado na Boga odnose, teško da ovaj vodi računa o takim sitnicama kao što su za nj njini zemaljski poslovi.“
– „Gle, gle! – vikne Vladika, Dubrovčani su poznati sa njihove pobožnosti, a šta to bi od Vas! Mora biti da ste se pokvarili u Beogradu.“
-„To mi je, rekoh, prebacio i jedan moj popa u Dubrovniku, kazavši mi da sam se u Beogradu povlašio, dok opet neka braća beogradska prebacuju mi da sam Šokac, i došao da sve pošokčim, te tako ovde Vlah, a tamo Šokac, ne pristadoh nigde. A ako me još sada i Vi anatemišete, kao što Vas vidim prilično naklonjena, onda sam zaglavio.“ Vladika se grohotom smejao, i tako šaleći se o ljudskim glupostima dođosmo do zamka. Te večeri učinismo naša poslednja raspoloženja. Odredismo način dopisivanja, jer sam sutradan morao odlaziti. Kad ujutru dođoh da se s njim oprostim, reče mi:
„Ja ne bih Vas svjetovao da danas idete na put, jer vrijeme je mutno, i biće oluje.“ Nemogavši me odvratiti od moje namere, dade mi svoj kišnji zaogrtač (imperméable) i dva prejanika da me prate, a preporuči da, ako bi me oluja na putu zatekla, prenoćim svakako kod njegovog oca u Njegošima. I pruži mi dve srebrne male puške kao njegov spomen govoreći mi: „Ove su puške bile jednog Turčina, znamenitog junaka; s njima ćete mi doći na susret u Prizren, a ondje dati ću Vam crnogorsku medalju, samo ako se naučite bolje jahati.“
Oprostim se i sa čestitim Milakovićem i s nekim glavarima koji me svi od putovanja odvraćahu, pa s mojim perjanicima odoh put Kotora.
Izvor: Matija Ban – Susreti sa Njegošem, priredio i napisao pogovor Goran Maksimović, Besjeda, Banja Luka, 2019
