Nije samo Izrael uhvaćen na prepad kada su teroristi Hamasa izveli napad – zločin je zaprepastio čak i Vašington. SAD se sada suočava sa pretnjama na četiri fronta što je bez presedana i svetski mir nikada nije delovao udaljenije, beleži istoričar Nil Fergoson
Ukoliko je istorija u svom najgorem obliku „jedna prokleta stvar nakon druge“, onda i vesti ponekad mogu da deluju isto tako kao jedna prokleta stvar nakon druge, sat za satom. Svi smo do sada videli barem neke od užasnih slika najgoreg napada na Izrael od 1973. godine. Većina razume da, reagujući na terorističke zločine koje su počinili Hamas i palestinski Muslimanski džihad protiv izraelskih civila – uključujući decu i čak bebe – Izrael rizikuje da bude uvučen u Gazu i onda napadnut sa severa, gde bi se uključio Hezbolah.
Temeljnija analiza ukazuje da čemerni scenario „objedinjenih frontova“ – koji uključuje takođe i Zapadnu Obalu – može da razvuče Izraelske odbrambene snage do tačke pucanja. Oni koji su manje zagledani u budućnosti usredsređeni su na ono što se već uobičajeno opisuje kao „kolosalni obaveštajni promašaj“ nekada sveznajućih Mosada i Šin Beta.
Očigledno (i očigledno glupavo) pitanje jeste koliko je veliku ulogu Iran igrao u orkestriranju napada na Izrael. Manje očigledno pitanje jeste zašto su Sjedinjene Države poslale ne samo flotne grupe nosača aviona već takođe i dva visoka službenika vlade – državnog sekretara i ministra odbrane u region ukoliko, kako su naveli zvaničnici administracije, manjka dokaza neposredne iranske umešanosti.
Toliko o vestima. Razlika između vesti i istorije jeste što, kada se istorijski događaji odigraju, lako je odrediti posledice prvog reda i mnogo teže odrediti one drugog ili trećeg reda – iako su one nekada mnogo veće.
Nigde ne svetu ovo se ne očitava očiglednije nego na Bliskom istoku. I usudiću se da nagađam da će se istoričari u budućnosti više interesovati za istinski obaveštajni promašaj Vašingtona nego uglavnom imaginarni Jerusalima.
Pedeset godina ranije, skoro do u dan, egipatske i sirijske snage, koje je podržavao i naoružao Sovjetski Savez, povele su 1973. Jomkipurski rat protiv Izraela. Vestima iz tog vremena dominirala su dramatična nastupanja i povlačenja na glavnim bojnim poljima na Sueckom kanalu i na Golanskoj visoravni, nakon kojih su vrlo brzo usledili frenetični napori Henrija Kisindžera, koji je upravo bio postavljen na mesto državnog sekretara, da pregovorima obezbedi primirje.
Ipak, drugostepene posledice postale su jasnije tek kasnije – naime, da su istinske namere egipatskog lidera Anvara Sadata bile da Izrael postigne trajan mir zasnovan na poštovanju, umesto na [izraelskoj] oholosti, sa svojim arapskim susedima; dok je Kisindžerov glavni cilj bio da okonča uticaj Sovjetskog Saveza na Bliskom istoku.
Bile su potrebne dve nedelje nakon prvobitne arapske ofanzive da se manifestuju posledice trećeg reda. Kisindžer je potcenio spremnost saudijskog vladara, kralja Fejzala, da nametne naftni embargo Sjedinjenim Državama i drugim državama koje su podržavale Izrael, uključujući Kanadu, Japan i Holandiju.
Učetvorostručenje cene sirove nafte koje je usledilo zadalo je žestoki udarac svetskoj ekonomiji, znatno uvećavajući već ionako ozbiljne probleme inflacije i pretvarajući je u stagflaciju. Proizvođači nafte, odjedanput zapljusnuti dolarima, otkrili su prave domete sopstvene moći. Hibris koji je ovo izazvalo u Teheranu već je za pet godina doveo do pada šaha u Islamskoj revoluciji i katastrofalnih posledica koje svi – ali posebno Izraelci – trpimo i danas.
Odrediti posledice drugog i trećeg reda ove krize, pola veka kasnije, nije lako. Jedna od načina da se nasluti njihov potencijalni domašaj jeste da se upitamo da li je nekadašnji američki ministar odbrane, Robert Gejts, pišući u Foren afersu uoči pokolja u Izraelu, u pravu kada navodi: „Sjedinjene Države sada su suočene sa zlokobnijom pretnjom po svoju bezbednost nego tokom poslednjih nekoliko decenija. Nikada ranije nisu se suočavale sa četiri udružena protivnika u isto vreme –Rusijom, Kinom, Severnom Korejom i Iranom – čiji bi ukupni nuklearni arsenal mogao za nekoliko godina da bude dvostruko veći od američkog.“
Problem, Gejts navodi, jeste da u trenutku kada događaji zahtevaju snažni i koherentni odgovor Amerike „zemlja ne može da obezbedi takav odgovor“.
Već nekoliko godina zastupam stav da se Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici već nalaze u novom hladnom ratu, ovoga puta protiv Narodne Republike Kine. Obrazlažem otprilike nekih godinu i pod dana da je rat u Ukrajini ugrubo ekvivalentan onome što je Korejski rat bio tokom Prvog hladnog rata, otkrivajući kako ideološke tako i geopolitičke podele zemalja „Rimlenda“ (Anglosfere, Zapadne Evrope i Japana) i onih Evroazijskog „Jezgra“ (Heartland, čine ih Kina, Rusija i Iran plus Severna Koreja).
I upozoravam počev od januara da bi rat na Bliskom istoku mogao da bude sledeća kriza u nizu sukoba koji imaju potencijal da eskaliraju u Treći svetski rat, posebno ukoliko Kina iskoristi trenutak – možda koliko već sledeće godine – kako bi nametnula blokadu Tavanu. Sada kada je zaista izbio rat na Bliskom istoku, koji bi tok mogla da uzme istorija?
Prvo, razmotrimo sumnje u vezi sa iranskom umešanošću. Hamas i Palestinski muslimanski džihad finansira Teheran, kao i Hezbolah. Već postoje jedinice Iranske revolucionarne garde širom Sirije, spremne da pomognu Hezbolahu usmerenom protiv severa Izraela. Izuzev ostvarivanja konačnog cilja da zbriše Izraela sa lica zemlje, Teheranov sekundarni cilj jeste da onemogući ili barem poremeti imanentno saudijsko-izraelsko približavanje. Ukoliko mu to pođe za rukom saudijski mediji će se brzo preorijentisati prema osuđivanju „izraelske okupacije“ kao uzroka sukoba i osudiće izraelsko „kolektivno kažnjavanje“ stanovnika Gaze.
Drugo, nije samo Izrael pretrpeo obaveštajni neuspeh prošlog vikenda. Egipatski obaveštajni ministar, general Abas Kamel rekao je da je lično kazao izraelskom premijeru, Benjaminu Netanjahuu, samo deset dana uoči napada da se pripremi „za neku neobičnu, užasnu operaciju“, prema navodima Tajms of Izrael. Možemo spekulisati zbog čega je Netanjahu, koji je sada na čelu vlade nacionalnog jedinstva, ignorisao ova upozorenja (iako je negirao da ih je primio). Ali je – najblaže rečeno – Bajdenova administracija bila ta koja je zaslepljena. Samo nedelju dana pre napada iz Gaze, savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven, rekao je američkoj publici: „Bliskoistočni region je sada mirniji nego što je bio tokom skoro dve decenije… količina vremena koju posvećujem krizama i sukobima na Bliskom istoku danas, u poređenju sa onim koje je posvećivao bilo koji od mojih prethodnika od Jedanaestog septembra, je značajno umanjena.“ Možda bi se moglo preporučiti posvećivanje malo više vremena.
Šta SAD sada rade? Teško je verovati da će Bajdenov tim biti efikasan kao Kisindžer 1973. godine. Slanjem dve flotne grupe nosača aviona, oni nastoje da odvrate Hezbolah – drugim rečima, Iran – od otvaranja drugog fronta protiv Izraela iz Libana. Ali nije jasno da će američko odvraćanje biti uspešnije od toga koliko je bilo uspešno protiv Rusije u februaru 2022. godine. Iranske produžene ruke u Jemenu i Iraku su već zapretile da će delovati protiv američkih vojnih baza na Bliskom istoku ukoliko SAD intervenišu.
Iranci su sigurno uočili vašingtonsku nevoljnost da bude uvuđen u rat protiv iranskih snaga u Libanu i Siriji. Poznavaoci regiona u Stejt departmentu podsećaće svoje šefove da se Izrael žestoko zaglibio u Libanu 1982. godine – i da je više od dvesta pripadnika američke vojske ubijeno u terorističkom napadu u Bejrutu naredne godine.
Teško je izbeći zaključak da su SAD bile nehajne o pretnji koju predstavljaju Iran i njegovi posrednici. Verujem da je ovo bilo posledica toga što je Bajdenova administracija –i posebno specijalni izaslanik za Iran Roberta Mejli (Robert Malley), koji se sada nalazi pod istragom Ef-bi-aja – išla predaleko u naporima da povrati u život nuklearni dogovor koji je sa Iranom isposlovao predsednik Obama. Da su više vremena posvetili iranskom dosluhu sa Hamasom, Muslimanskim džihadom i Hezbolahom a da su manje slušali pro-teheranske influensere, možda bi bili manje iznenađeni nedavnim događajima.
A šta sa američkim evropskim saveznicima? Realnost je da su oni mnogo manje ujedinjeni [u vezi sa bliskoistočnom krizom, prim. prev] nego u vezi sa Ukrajinom. Evropska unija je daleko najveći donor pomoći krhkim Palestinskim vlastima. U ponedeljak komesar Evropske komisije za susedstvo Oliver Verhelji, objavio je na Tviteru da će komisija suspendovati svu pomoć Palestincima. Međutim, Verhelji, koji je takođe Mađar, brzo je ustuknuo pošto se nije konsultovao sa državama članicama, od kojih devet zvanično priznaje Palestinu kao državu. Tri druge – Irska. Luksemburg i Danska – navodno su tražile da se uključi pozivanje na deeskalaciju u zvanično saopštenje Evropske unije povodom napada.
U svakom slušaju, Evropljani osećaju da su im ruke prepune rata u Ukrajini, oko kojeg postoji širi konsenzus. Ipak moglo bi biti teže nego što se pretpostavlja da se ova dva rata drže odvojenim. Rusija je već indirektno uključena u bliskoistočnu krizu kroz svoje prisustvo u Siriji, koje podrazumeva i protivvazduhoplovne sisteme koje je tamo rasporedila. Ruska propaganda već pokušava da unese razdor između Kijeva i Jerusalima. I biće barem nekakvog nadmetanja između Ukrajine i Izraela za snabdevanje pojedinim vrstama municije, posebno vođenim bombama i artiljerijskim granatama 155 milimetara.
Povezivanje bliskoistočnog sukoba sa Ukrajinom – kao i sa drugim sukobima – zavisi od dve stvari: domašaja dosluha između članica nove „Osobine zlovoljnih“ (Axis of Ill Will) i domašaja američke odlučnosti. Postoje razlozi da se strahuje kako je prvonavedeni činilac znatan, dok potonji to nije.
Za one koji nisu ranije obraćali pažnju, sada bi trebao da je jasno da postoje dve pete kolone unutar Zapada: populistički šarlatani na krajnjoj desnici kao i staljinistički levičari koji umanjuju Putinove ratne zločine i kombinacija korisnih idiota i islamističkih simpatizera na levici koji su oduševljeni teroristima Hamasa i Muslimanskog džihada kao borcima za slobodu protiv izraelske kolonizacije.
Postoje takođe snažne ekonomske i političke sile koje usmeravaju SAD prema nekoj lajt verziji umirivanja, posebno percepcija da američki glasači više brinu o domaćoj ekonomskoj situaciji nego o novim „večitim ratovima“ – što je omiljeni izraz izolacionista na obema krajevima političkog spetra. I, kao što je jasno iz bavljenja Ukrajinom Džoa Bajdena, ništa ne brine američkog predsednika više nego da bi mogao da nehotično posrne prema Trećem svetskom ratu.
Ironija je, naravno, da su popuštanje i neuspeh odvraćanja odveli Zapad u Drugi svetski rat.
U više navrata sam obrazlagao od Bajdenovog izbora da rizikujemo da ponovimo sedamdesete godine 20. veka. Danas, sve se više plašim da ponavljamo tridesete. Ukoliko Izrael uvidi da ne može da se nosi sa ratom na tri fronta u Gazi, na Zapadnoj Obali i prema Libanu i okrene se Sjedinjenim Državama za vojnu pomoć protiv Irana, stići ćemo do jedne od prelomnih istorijskih tačaka. Budućnost sveta će zavisiti od nje.
Nil Ferguson je istoričar i istraživač Huverovog centra kao i kolumnista Blumberga
Izvor: https://archive.is/W60ii#selection-2835.0-2894.0
Prevod: Miloš Milojević
