Није само Израел ухваћен на препад када су терористи Хамаса извели напад – злочин је запрепастио чак и Вашингтон. САД се сада суочава са претњама на четири фронта што је без преседана и светски мир никада није деловао удаљеније, бележи историчар Нил Фергосон
Уколико је историја у свом најгорем облику „једна проклета ствар након друге“, онда и вести понекад могу да делују исто тако као једна проклета ствар након друге, сат за сатом. Сви смо до сада видели барем неке од ужасних слика најгорег напада на Израел од 1973. године. Већина разуме да, реагујући на терористичке злочине које су починили Хамас и палестински Муслимански џихад против израелских цивила – укључујући децу и чак бебе – Израел ризикује да буде увучен у Газу и онда нападнут са севера, где би се укључио Хезболах.
Темељнија анализа указује да чемерни сценарио „обједињених фронтова“ – који укључује такође и Западну Обалу – може да развуче Израелске одбрамбене снаге до тачке пуцања. Они који су мање загледани у будућности усредсређени су на оно што се већ уобичајено описује као „колосални обавештајни промашај“ некада свезнајућих Мосада и Шин Бета.
Очигледно (и очигледно глупаво) питање јесте колико је велику улогу Иран играо у оркестрирању напада на Израел. Мање очигледно питање јесте зашто су Сједињене Државе послале не само флотне групе носача авиона већ такође и два висока службеника владе – државног секретара и министра одбране у регион уколико, како су навели званичници администрације, мањка доказа непосредне иранске умешаности.
Толико о вестима. Разлика између вести и историје јесте што, када се историјски догађаји одиграју, лако је одредити последице првог реда и много теже одредити оне другог или трећег реда – иако су оне некада много веће.
Нигде не свету ово се не очитава очигледније него на Блиском истоку. И усудићу се да нагађам да ће се историчари у будућности више интересовати за истински обавештајни промашај Вашингтона него углавном имагинарни Јерусалима.
Педесет година раније, скоро до у дан, египатске и сиријске снаге, које је подржавао и наоружао Совјетски Савез, повеле су 1973. Јомкипурски рат против Израела. Вестима из тог времена доминирала су драматична наступања и повлачења на главним бојним пољима на Суецком каналу и на Голанској висоравни, након којих су врло брзо уследили френетични напори Хенрија Кисинџера, који је управо био постављен на место државног секретара, да преговорима обезбеди примирје.
Ипак, другостепене последице постале су јасније тек касније – наиме, да су истинске намере египатског лидера Анвара Садата биле да Израел постигне трајан мир заснован на поштовању, уместо на [израелској] охолости, са својим арапским суседима; док је Кисинџеров главни циљ био да оконча утицај Совјетског Савеза на Блиском истоку.
Биле су потребне две недеље након првобитне арапске офанзиве да се манифестују последице трећег реда. Кисинџер је потценио спремност саудијског владара, краља Фејзала, да наметне нафтни ембарго Сједињеним Државама и другим државама које су подржавале Израел, укључујући Канаду, Јапан и Холандију.
Учетворостручење цене сирове нафте које је уследило задало је жестоки ударац светској економији, знатно увећавајући већ ионако озбиљне проблеме инфлације и претварајући је у стагфлацију. Произвођачи нафте, одједанпут запљуснути доларима, открили су праве домете сопствене моћи. Хибрис који је ово изазвало у Техерану већ је за пет година довео до пада шаха у Исламској револуцији и катастрофалних последица које сви – али посебно Израелци – трпимо и данас.
Одредити последице другог и трећег реда ове кризе, пола века касније, није лако. Једна од начина да се наслути њихов потенцијални домашај јесте да се упитамо да ли је некадашњи амерички министар одбране, Роберт Гејтс, пишући у Форен аферсу уочи покоља у Израелу, у праву када наводи: „Сједињене Државе сада су суочене са злокобнијом претњом по своју безбедност него током последњих неколико деценија. Никада раније нису се суочавале са четири удружена противника у исто време –Русијом, Кином, Северном Корејом и Ираном – чији би укупни нуклеарни арсенал могао за неколико година да буде двоструко већи од америчког.“
Проблем, Гејтс наводи, јесте да у тренутку када догађаји захтевају снажни и кохерентни одговор Америке „земља не може да обезбеди такав одговор“.
Већ неколико година заступам став да се Сједињене Америчке Државе и њихови савезници већ налазе у новом хладном рату, овога пута против Народне Републике Кине. Образлажем отприлике неких годину и под дана да је рат у Украјини угрубо еквивалентан ономе што је Корејски рат био током Првог хладног рата, откривајући како идеолошке тако и геополитичке поделе земаља „Римленда“ (Англосфере, Западне Европе и Јапана) и оних Евроазијског „Језгра“ (Heartland, чине их Кина, Русија и Иран плус Северна Кореја).
И упозоравам почев од јануара да би рат на Блиском истоку могао да буде следећа криза у низу сукоба који имају потенцијал да ескалирају у Трећи светски рат, посебно уколико Кина искористи тренутак – можда колико већ следеће године – како би наметнула блокаду Тавану. Сада када је заиста избио рат на Блиском истоку, који би ток могла да узме историја?
Прво, размотримо сумње у вези са иранском умешаношћу. Хамас и Палестински муслимански џихад финансира Техеран, као и Хезболах. Већ постоје јединице Иранске револуционарне гарде широм Сирије, спремне да помогну Хезболаху усмереном против севера Израела. Изузев остваривања коначног циља да збрише Израела са лица земље, Техеранов секундарни циљ јесте да онемогући или барем поремети иманентно саудијско-израелско приближавање. Уколико му то пође за руком саудијски медији ће се брзо преоријентисати према осуђивању „израелске окупације“ као узрока сукоба и oсудиће израелско „колективно кажњавање“ становника Газе.
Друго, није само Израел претрпео обавештајни неуспех прошлог викенда. Египатски обавештајни министар, генерал Абас Камел рекао је да је лично казао израелском премијеру, Бенјамину Нетанјахуу, само десет дана уочи напада да се припреми „за неку необичну, ужасну операцију“, према наводима Тајмс оф Израел. Можемо спекулисати због чега је Нетанјаху, који је сада на челу владе националног јединства, игнорисао ова упозорења (иако је негирао да их је примио). Али је – најблаже речено – Бајденова администрација била та која је заслепљена. Само недељу дана пре напада из Газе, саветник за националну безбедност, Џејк Саливен, рекао је америчкој публици: „Блискоисточни регион је сада мирнији него што је био током скоро две деценије… количина времена коју посвећујем кризама и сукобима на Блиском истоку данас, у поређењу са оним које је посвећивао било који од мојих претходника од Једанаестог септембра, је значајно умањена.“ Можда би се могло препоручити посвећивање мало више времена.
Шта САД сада раде? Тешко је веровати да ће Бајденов тим бити ефикасан као Кисинџер 1973. године. Слањем две флотне групе носача авиона, они настоје да одврате Хезболах – другим речима, Иран – од отварања другог фронта против Израела из Либана. Али није јасно да ће америчко одвраћање бити успешније од тога колико је било успешно против Русије у фебруару 2022. године. Иранске продужене руке у Јемену и Ираку су већ запретиле да ће деловати против америчких војних база на Блиском истоку уколико САД интервенишу.
Иранци су сигурно уочили вашингтонску невољност да буде увуђен у рат против иранских снага у Либану и Сирији. Познаваоци региона у Стејт департменту подсећаће своје шефове да се Израел жестоко заглибио у Либану 1982. године – и да је више од двеста припадника америчке војске убијено у терористичком нападу у Бејруту наредне године.
Тешко је избећи закључак да су САД биле нехајне о претњи коју представљају Иран и његови посредници. Верујем да је ово било последица тога што је Бајденова администрација –и посебно специјални изасланик за Иран Роберта Мејли (Robert Malley), који се сада налази под истрагом Еф-би-аја – ишла предалеко у напорима да поврати у живот нуклеарни договор који је са Ираном испословао председник Обама. Да су више времена посветили иранском дослуху са Хамасом, Муслиманским џихадом и Хезболахом а да су мање слушали про-техеранске инфлуенсере, можда би били мање изненађени недавним догађајима.
А шта са америчким европским савезницима? Реалност је да су они много мање уједињени [у вези са блискоисточном кризом, прим. прев] него у вези са Украјином. Европска унија је далеко највећи донор помоћи крхким Палестинским властима. У понедељак комесар Европске комисије за суседство Оливер Верхељи, објавио је на Твитеру да ће комисија суспендовати сву помоћ Палестинцима. Међутим, Верхељи, који је такође Мађар, брзо је устукнуо пошто се није консултовао са државама чланицама, од којих девет званично признаје Палестину као државу. Три друге – Ирска. Луксембург и Данска – наводно су тражиле да се укључи позивање на деескалацију у званично саопштење Европске уније поводом напада.
У сваком слушају, Европљани осећају да су им руке препуне рата у Украјини, око којег постоји шири консензус. Ипак могло би бити теже него што се претпоставља да се ова два рата држе одвојеним. Русија је већ индиректно укључена у блискоисточну кризу кроз своје присуство у Сирији, које подразумева и противваздухопловне системе које је тамо распоредила. Руска пропаганда већ покушава да унесе раздор између Кијева и Јерусалима. И биће барем некаквог надметања између Украјине и Израела за снабдевање појединим врстама муниције, посебно вођеним бомбама и артиљеријским гранатама 155 милиметара.
Повезивање блискоисточног сукоба са Украјином – као и са другим сукобима – зависи од две ствари: домашаја дослуха између чланица нове „Особине зловољних“ (Axis of Ill Will) и домашаја америчке одлучности. Постоје разлози да се страхује како је првонаведени чинилац знатан, док потоњи то није.
За оне који нису раније обраћали пажњу, сада би требао да је јасно да постоје две пете колоне унутар Запада: популистички шарлатани на крајњој десници као и стаљинистички левичари који умањују Путинове ратне злочине и комбинација корисних идиота и исламистичких симпатизера на левици који су одушевљени терористима Хамаса и Муслиманског џихада као борцима за слободу против израелске колонизације.
Постоје такође снажне економске и политичке силе које усмеравају САД према некој лајт верзији умиривања, посебно перцепција да амерички гласачи више брину о домаћој економској ситуацији него о новим „вечитим ратовима“ – што је омиљени израз изолациониста на обема крајевима политичког спетра. И, као што је јасно из бављења Украјином Џоа Бајдена, ништа не брине америчког председника више него да би могао да нехотично посрне према Трећем светском рату.
Иронија је, наравно, да су попуштање и неуспех одвраћања одвели Запад у Други светски рат.
У више наврата сам образлагао од Бајденовог избора да ризикујемо да поновимо седамдесете године 20. века. Данас, све се више плашим да понављамо тридесете. Уколико Израел увиди да не може да се носи са ратом на три фронта у Гази, на Западној Обали и према Либану и окрене се Сједињеним Државама за војну помоћ против Ирана, стићи ћемо до једне од преломних историјских тачака. Будућност света ће зависити од ње.
Нил Фергусон је историчар и истраживач Хуверовог центра као и колумниста Блумберга
Извор: https://archive.is/W60ii#selection-2835.0-2894.0
Превод: Милош Милојевић
