Професор Филолошког факултета Мило Ломпар изјавио је данас да уколико не дође до стварања једне листе националне опозиције, интелектуалци који се сврставају на неку од страначких адреса изгубиће легитимитет да представљају националну политику
Ломпар је агенцији Бета казао да ће у том случају интелектуалци који подржавају националну опозицију постати представници одабране страначке политике.
„Биће то потврда да је њима намењена и можда надокнађена улога националног декора. Све то указује на сазнање да је председник Србије (Александар Вучић) успео у десетогодишњем цепкању националне опозиције. Уколико не наступе обједињено, ове странке и њихови предводници оснажују представу, насталу у протеклом десетогодишњем периоду, да су претворени у саучеснике политике која је крунисана Охридским споразумом“, оценио је Ломпар.
Према његовим речима, ко год буде био против „разумног“ обједињавања политичког дејства националних странака, „чини видну услугу Вучић-Брнабић режиму, ма какви да су његови мотиви и оправдања“.
Навео је да када се саслушају образложења о разлозима због којих не долази до заједничке листе националне опозиције, „човек се не може отети утиску да је метод организованог лагања, којим је српски председник крунисао своју десетогодишњу владавину, прожео исказе његових наводних политичких противника“.
„Питање о томе да ли је потребно сврставање странака националне опозиције на једну листу може се осветлити са више становишта: страначког, националног, друштвеног. Пре тога, ваља нагласити да није јасно зашто су опозиционе странке уопште пристале на овакве изборе. У медијском смислу, оне зависе од воље владајуће странке, која је склона медијском терору: и у личном и у колективном виду“, сматра професор.
У опозиционом смислу, додао је, оне помажу поновној легитимизацији политике владајуће странке, „чији је предводник починио низ уставних огрешења у облику државног удара“.
„Са којих разлога се уопште организују избори, ако поновна легитимност не треба да оснажи владајућу странку у обављању недовршених послова политичке и националне издаје? На то питање нико не даје иоле утемељен одговор“, казао је.
Ломпар сматра да у страначком смислу, ниједна странка националне опозиције није успешно организована нити је сама себи довољна.
„И ако нека од њих забележи прелазни резултат, тешко да ће он бити такав да је учини битним чиниоцем у односу на скупштинску већину. Странке које не забележе прелазни резултат однеће опозиционе гласове владајућој странци. То сазнање може узроковати одустајање једног броја грађана од учешћа на изборима“, оценио је професор.
У националном смислу, казао је, појединачне странке неће моћи да досегну снагу колективног дејства које би било битан коректив за политику издаје коју спроводи владајућа странка.
„У друштвеном смислу, појавиће се један пол грађанске опозиције, један пол режимске политике и мноштво тачака националне опозиције. Тако ће режимска политика добити националну легитимност, јер ће једина бити видљива: као лажни представник националне политике“, нагласио је Ломпар.
Он истиче да ће у друштвеном смислу подела странака задржати облик непрекидног друштвеног сукоба и да тако подељено друштво неће моћи да учини ниједан конструктиван корак у будућности.
„Јер, ако грађанска опозиција дели исте спољнополитичке циљеве с режимом, а национална опозиција одбија да наступи као организована снага, онда то значи да Вучић-Брнабић режим влада с прећутним одобравањем свих чинилаца: укључив и стране, како западне тако и руске. То би значило да је политички систем херметички затворен: борба се одвија само за место у њему, не и за његову промену. Циљ је увек исти: место колонијалног намесника“, нагласио је професор.
Кад страни чиниоци одлуче да крах владајуће политике учине видљивим, додао је, биће то и крах националне политике, јер националне странке неће бити од значаја на друштвеном спектру.
Извор: Бета
