Čak i ako se odbaci svaka jugonostalgija i svaka sentimentalnost prema komunizmu, Srbija i srpska javnost morali bi imati pozitivniji i ponosniji stav prema partizanima i partizanskom pokretu. Tu se uostalom može dosta naučiti od Rusa
Piše: Muharem Bazdulj
Gledao sam pre pet-šest dana „Heroje Halijarda“ s dvojicom prijatelja. Obojica su iskusni novinari, sa višedecenijskim iskustvom, ali takođe i široko obrazovani te neobično načitani ljudi sa suptilnim umetničkim ukusom. Odlazimo posle na piće, delimo utiske. Ja odmah kažem da mi je film loš, oni nisu oduševljeni, ali misle da sam prestrog. Pojašnjavam da ja ne mislim da je sve u filmu loše: glumci su dobri, produkcija deluje „blokbasterski“, tehnički je pristojan, ali je scenario loš i previše razbarušen, dijalozi su kao pamfletska recitacija, a ideologija je režiseru očito važnija od priče.
Ima taj dijalog kad mladi četnički oficir, mada izranjavan i na poštedi koju mu je odobrio direktni pretpostavljeni, ipak ostavlja dvoje male dece i ženu trudnu do zuba jer mu je vojnička čast važnija od svega. Njega glumi Nikola Rakočević, nju Nina Nešković, neverbalno su u toj sceni odlični i tužno ih je gledati dok umesto neke ljudske, (melo)dramatične razmene izgovaraju rečenice tipa: „Srbi su dobri borci, Srpkinje su dobre majke“.
Osnovna postavka priče zapravo nije loša i skoro bi mogla da se nazove „Braća Karamazovi iz Pranjana“. Trojica su braće: jedan je partizan, drugi je četnik, a treći, najmlađi, neki divni dečko pun idealizma i duhovnosti, zaista kao neka varijacija na Aljošu Karamazova. Problem je, međutim, što u razradi nema nikakve suptilnosti. O motivima i stavovima brata koji je otišao u partizane ne saznajemo apsolutno ništa. Čujemo samo da ga se otac odrekao i da tog sina smatra mrtvim. Ni po čemu se ne vidi ni da je majci stalo do ovog sina. Bratu četniku, to ćemo saznati, ipak nije svejedno. U jednom dijalogu varira se ona famozna rima rat-brat, pa bismo mogli reći da za tog brata, iako je rat, brat ostaje brat.
Partizani bez lika i glasa
Uz sve kritike o „pročetničkom pristupu“, ovaj film u tom smislu čak i nije posve crno-beo. Ima tu scena koje su čisto propagandističke, a opet ima i scena gde su četnici prikazani praktično jednako kao u filmovima Veljka Bulajića. Nije, dakle, toliki problem način na koji su prikazani četnici, koliko je problem da partizana u filmu uopšte nema.
Ako film pokušava, kako je rečeno, da pokaže tragediju građanskog rata među Srbima, trebalo bi valjda prikazati obe strane. Ovde su partizani oni nevidljivi, oni bez lika i bez glasa. To je poetika kakva se katkad viđa u hororima. U prošlogodišnjem „Mraku“ (režisera Dušana Milića) srpsku porodicu u kosovskoj enklavi napadaju „stvorenja iz tame“ koja nikad ne vidimo i film se s razlogom žanrovski tretira kao horor. U „Herojima Halijarda“, partizani su „stvorenja iz šume“, nedostojni glasa i lika.
Paradoksalno, u filmu bez partizana, režiserska poetika je poetika partizanskih filmova. Može Radoš iz partizanskog filma, ali ne može partizanski film iz njega. Pamtimo ga iz filmova Šibe Krvavca, i Bajić zaista Krvavca uvek pominje s pijetetom.
Mejnstrim stavovi
U tom smislu, u filmu postoji scena koja skoro da je omaž najčuvenijoj sceni iz najčuvenijeg Krvavčevog filma. Dok gomila seljaka čeka da se spusti avion da evakuiše pilote, piloti međusobno razgovaraju o tim ljudima koji su ih spasili. Jedan pilot izgovara nešto tipa: „Ovo je predivan i dostojanstven narod prema kojem mi na Zapadu nismo nikada bili pravedni“. Kad mahne rukom i pokaže masu seljaka, samo čekaš da kaže: „Das ist Valter„.
Nakon što smo nas trojica prijatelja skoro četrdeset minuta razglabali o filmu, složili smo da je film, čak i ako je loš, vrlo hermeneutički zahvalan. On zaista jako dobro „skenira“ mejnstrim stavove u današnjoj srpskoj javnosti. Pogled na partizane u tom mejnstrimu se u poslednjih desetak godina drastično promenio. Pre desetak godina, o sedamdesetoj godišnjici oslobođenja Beograda, Koča Popović je dobio ulicu i ta je godišnjica dostojanstveno obeležena, možda i zbog dolaska Vladimira Putina.
Dogodine će biti osamdeset godina oslobođenja Beograda i pribojavam se da će „stvar“ biti prigušena do krajnosti. Ne bih se čak čudio da se precenjuje uloga Crvene armije, samo da bi se potcenila uloga partizana. Pre nekoliko nedelja, u galeriji Radio-televizije Srbije otvorena je sjajna izložba o osamdesetoj godišnjici bitke na Sutjesci. Na izložbi je govorio istoričar Predrag Marković, među zvanicama su bili ljudi iz SUBNOR-a, čak i nekoliko ljudi, stogodišnjaka ili skoro stogodišnjaka, partizana koji su učestvovali u borbama na Sutjesci. Događaj je bio jako lep, ali medijski uglavnom izignorisan. Jako je malo bilo „visokih zvanica“ iz politike i javnosti; možda i „najviđenija“ ličnost bio je ambasador Velike Britanije.
Zaseban žanr
Čak i ako se odbaci svaka jugonostalgija i svaka sentimentalnost prema komunizmu, Srbija i srpska javnost morali bi imati pozitivniji i ponosniji stav prema partizanima i partizanskom pokretu. Istorija je istorija i nema je smisla menjati.
Tu se uostalom može dosta naučiti od Rusa. Kad je u oktobru 2014, pred Putinom, Tomislav Nikolić govorio o zajedničkoj borbi srpske i ruske vojske, Putin je u svom govoru, ne naglašavajući to direktno polemički, istakao da su se tu zajedno zapravo borile Crvena armija i Jugoslovenska narodna armija. To, naravno, ne menja činjenicu da je u prvoj najviše bilo Rusa, a u drugoj najviše Srba.
Partizanski film je u SFRJ bio zaseban žanr. Neke karakteristike tog žanra i dalje, vidimo, postoje, i to u filmovima u kojima partizana nema. Možda bi zapravo vredelo i trebalo snimiti danas film o partizanima koji ne bi bio – partizanski.
Izvor: rt.rs
