Запрепасти ме како људи запјене, као да су бијесни, у честим расправама о питању националне припадности. То ме понука да помислим како тај материјални моменат није пресудан, да национално увјерење није резултат тренутне политичке силе
Никада нећу разумјети идентитетски проблем Црногораца, свеједно да ли се изјашњавају као Срби и/или Црногорци.
Понекад помислим да је то само техничко питање, питање тренутка коме се царству исплативије приклонити. Тешко да ико може оспорити овај аргумент, да идентитет више регулише неки материјални стимуланс, нека политичка привилегија и слично, неголи мноштво прочитаних књига, па чак и то како ти се отац или ђед изјашњавао.
С друге стране, запрепасти ме како људи запјене, као да су бијесни, у честим расправама о питању националне припадности. То ме понука да помислим како тај материјални моменат није пресудан, да национално увјерење није резултат тренутне политичке силе. Скоро да повјерујем како човјек заиста са страшћу брани своја увјерења до којих је дошао читањем свих националних историја, свих књижевних дјела.
Дочим, када упитам понекад „гдје си, рођаче, дошао до тих сазнања, а шта мислиш о томе када Данило Киш каже да је ’национализам параноја, колективна или појединачна’“, уплашим се да ћу добити умјесто одговора батине. Срећом, острашћени националиста у недостатку аргумената или знања одмах се позива на своја демократска или интимна права.
Е, па, добро кад је тако. Боље и то, него да ме испребија у наступу свог непросвијећеног бијеса, мислећи да то чини у име одбране своје нације и традиције.
Милован Урван
