Народ је био луд. Заспао би у разум. Будио се у мит. Људи су били једнаки. И слободни. А то су супротне ствари.Зло је могло постојати само далеко и давно а никад овде и сад.
Слушала сам страхотан глас и незаустављив плес мора. Дуждеви су се венчавали са тим?
Дуждеви су „покоравали“ ТО? А да се море само мало дигне нестала би Венеција и завладала би вечита аква алта.
Acqua alta је дошла.
Наполеонове трупе ушле су у лагуну.
Откад сам се вратила у Пераст, дуждеви су били Себастијано Мочениго, Карло Руцини, Алвисе Писани, Пјетро Гримани, Франческо Лоредан, Марко Фоскарини, Алвисе Ђовани Мочениго, Паоло Ренијер, па Лудовико Манин.
Дон Прибио Цибудиновић ми је говорио шта се дешава у спољном свету. А дешавало се немогуће.
Умрла је Венеција.
Залупила се Златна књига.
Алегорије славе су дувале у трубе.
– Шта се дешава? – питао је слеп онога који види.
Кога је могао да пита онај који види?
Својевремено, Јулијан Медичи, који је постао папа Лео X, у поново ослобођеној Фиренци је позлатио дете да глуми анђела и најави повратак златног века Медичија. Дете је умрло, али то нису приметили, усред славља.
Народ је био луд. Заспао би у разум. Будио се у мит.
Људи су били једнаки. И слободни. А то су супротне ствари.
Зло је могло постојати само далеко и давно а никад овде и сад.
– Какве год да су биле нове истине – рекла сам – моје лудило ће им пружити гостопримство.
Више нисам била племкиња. Пулчинела, Зани и Арлекин су ми постали једнаки.
Једнак ми је био онај народ који су презирали Винка Болица и опат Замбела.
Истина је била најлажнија ствар коју су људи измислили. Свака земља се поносила својом уљуђеношћу као свитац гузицом. Свака држава је говорила о другој: придржи ми ово копиле да се оне курве напсујем. Друштва су освајала не само топовима него и својим причама. Неке су имале већи домет. Границе држава биле су границе истина. Људи су поделили своја лудила на територије и бранили их топовима. Победило је француско лудило.
Наполеонов топ је рекао:
– Крај!
Морнари су са одлазећих бродова викали:
– Поздрав, сутрашњима!
Длето француских војника скидало је крилате лавове са зидова Венеције.
За Грке су богови били рђав пример за углед. Венецијанци нису сносили последице својих поступака. Није било сунца ако кажу да га нема и месец се са њиховим умом мењао.
Одређивали су нам шта да извозимо. (Вуну и димљену рибу.) Одлучивали су и да ли Пераст може имати заштитне зидове. (Не може.) Одређивали су да ли Винка Болица може основати школу за наше свештенике. (Не може.) Морали смо прилагодити своје знање туђем незнању о себи. Цинична наивност нам је била уточиште. И било нам је добро.
На патерама орао је прождирао зеца. Хиљаду година Венеција је била орао. Сада је постала зец. Зашто је орао представљао врлину? Зато што је јачи! А зец порок? Зато што је слабији!
Надживела сам државе, правила… ствари…
Ко ми је био савезник у овом чудном сну?
Остали су нам мирис лаванде, смокве, дивље нане. Детаљи су надживели империју. У њима је била стварност.
* * *
Наполеонове трупе су ушле у Пераст.
Мој ујак је био чувар венецијанске заставе.
– Ако се икад ова застава спусти – говорио је – нека је наш град спусти последњи.
Тако је и било.
Пераштани су покопали заставу у Цркви Светог Николе.
Окончао се свет лажних повеља и моштију.
Нестала је Република, дивна и страшна. Тритони су млатили реповима по води. Длета су клизила и клицала и скидала крилате лавове са зидова.
Гледала сам нови живот црвеним очима.
Наполеон је укинуо братовштину помораца Св. Николе, који су једини имали своју цркву и плаћали бубњаре за прославу Св. Трипуна. Наполеон је укинуо и братовштину обућара Котора под заштитом Светог Грешпина.
Венеција је умрла. Умрло је море.
Година је била 1797.
Свет је био као оно дете што је пало па не зна да ли да плаче или да се смеје.
* * *
Јелена Бујовић је имала само још једно име. Фата. Ја сам имала више. Арапи су ме звали Зана. Французи Жана. Енглези Бо. Кабјанка Бароко. Сад се са мном нису цифрали, звали су ме „она глува баба“.
Моје очи, смеђе, рањене, умне. Такве кажу да су биле. Где су? Гледала сам ново доба очима налик на шкрге. Људи око мене су били rerum novarum cupidi. Похлепни на новости.
Дисала сам на шкрге. Гледала сам на шкрге. Била сам као Јуре Грандо. Бездетна баба коју су људи избегавали. Анђео смрти ме се гадио.
(Одломак из романа „Песма о три света“, који је објавила „Агора“)
Владимир Пиштало
Извор: Новости
