Научног имена Proteus anguinus, овај становник подземних вода динарског крша представља једну од најнеобичнијих животиња на нашим просторима.
Човечја рибица припада групи репатих водоземаца и позната је по томе да живи у подземним водама од севера Италије до Црне Горе. Она је ендемична врста која не напушта мрак пећина, због чега научници и даље не знају много о њој. Ипак, у Херцеговини се с пролећа и јесени – када подземне воде набујају – дешава да испливају на површину.
Многи верују да је ово довело до стварања мита о змајевима у Словенији, а ово су још неке занимљивости о њима:
1. Природњак Г. А. Скополи је уловио неколико примерака човечје рибице са подручја из Стичне и послао их свом колеги Л. Н. Лаурентију у Беч, који је први описао и дао јој име Протеус ангуинус, род је добио име по грчком богу Протеју, док име врсте на латинском значи змија, који је добио због облика тела.
2.Ово су једини водоземци у Европи који живе у пећинама.
3.Црвене израслине на њиховим главама су у ствари шкрге, које им служе као органи за дисање, мада кисеоником из воде могу да се снадбевају и преко коже.
4.Ноге су им закржљале, а предњи и задњи пар је веома удаљен. Због тога се при великим раздаљина крећу змијоликим кретањем, а забележено је и понашање укопавања у муљ и подлогу.
5. Мужјака и женку је тешко разликовати јер им је полни диморфизам изражен једино у време парења. У време парења мужјаци формирају мање групе, како би одбранили одређену територију од конкуренције. Након тога започињу „сведбени плес“ којим привлаче женке.
6. Судије су показале да оне полажу јаја неколико дана након парења, а у наредних неколико недеља положе на десетине њих са доње стране камења. У наредном периоду о сигурности будућих младунаца брине женка, а то може потрајати од 90 до 130 дана.
7.Kада су младе, очи човечјих рибица немају капаке. Њихове очи временом атрофирају и прекива их кожа, да би на крају процеса у потпуности исчезле. Међутим, пошто живе у сталном мраку очи им претерано и нису потребне, друга чула су та која им помажу у преживљавању.
8.Имају развијено чуло мириса, па тако лове храну са дна пећинских вода, попут рачића и глиста. Имају и механорецепторе на својим телима, како би лакше осетиле струјања воде, и у унутрашњем уху за бољу равнотежу. Поред тога имају и електрорецепторе на врховима њушке, који служе за детектовање електричног поља у води.
9. Под сунчевим зрацима боја њиховог тела постаје сивомрка или црна, док након повртака у пећину она поприма светлу боју. Сунце није кобно за њих и у лабораторијама добро подносе температуре и до 30 степени Целзијуса.
Извор: nationalgeographic.rs
