Naučnog imena Proteus anguinus, ovaj stanovnik podzemnih voda dinarskog krša predstavlja jednu od najneobičnijih životinja na našim prostorima.
Čovečja ribica pripada grupi repatih vodozemaca i poznata je po tome da živi u podzemnim vodama od severa Italije do Crne Gore. Ona je endemična vrsta koja ne napušta mrak pećina, zbog čega naučnici i dalje ne znaju mnogo o njoj. Ipak, u Hercegovini se s proleća i jeseni – kada podzemne vode nabujaju – dešava da isplivaju na površinu.
Mnogi veruju da je ovo dovelo do stvaranja mita o zmajevima u Sloveniji, a ovo su još neke zanimljivosti o njima:
1. Prirodnjak G. A. Skopoli je ulovio nekoliko primeraka čovečje ribice sa područja iz Stične i poslao ih svom kolegi L. N. Laurentiju u Beč, koji je prvi opisao i dao joj ime Proteus anguinus, rod je dobio ime po grčkom bogu Proteju, dok ime vrste na latinskom znači zmija, koji je dobio zbog oblika tela.
2.Ovo su jedini vodozemci u Evropi koji žive u pećinama.
3.Crvene izrasline na njihovim glavama su u stvari škrge, koje im služe kao organi za disanje, mada kiseonikom iz vode mogu da se snadbevaju i preko kože.
4.Noge su im zakržljale, a prednji i zadnji par je veoma udaljen. Zbog toga se pri velikim razdaljina kreću zmijolikim kretanjem, a zabeleženo je i ponašanje ukopavanja u mulj i podlogu.
5. Mužjaka i ženku je teško razlikovati jer im je polni dimorfizam izražen jedino u vreme parenja. U vreme parenja mužjaci formiraju manje grupe, kako bi odbranili određenu teritoriju od konkurencije. Nakon toga započinju „svedbeni ples“ kojim privlače ženke.
6. Sudije su pokazale da one polažu jaja nekoliko dana nakon parenja, a u narednih nekoliko nedelja polože na desetine njih sa donje strane kamenja. U narednom periodu o sigurnosti budućih mladunaca brine ženka, a to može potrajati od 90 do 130 dana.
7.Kada su mlade, oči čovečjih ribica nemaju kapake. Njihove oči vremenom atrofiraju i prekiva ih koža, da bi na kraju procesa u potpunosti isčezle. Međutim, pošto žive u stalnom mraku oči im preterano i nisu potrebne, druga čula su ta koja im pomažu u preživljavanju.
8.Imaju razvijeno čulo mirisa, pa tako love hranu sa dna pećinskih voda, poput račića i glista. Imaju i mehanoreceptore na svojim telima, kako bi lakše osetile strujanja vode, i u unutrašnjem uhu za bolju ravnotežu. Pored toga imaju i elektroreceptore na vrhovima njuške, koji služe za detektovanje električnog polja u vodi.
9. Pod sunčevim zracima boja njihovog tela postaje sivomrka ili crna, dok nakon povrtaka u pećinu ona poprima svetlu boju. Sunce nije kobno za njih i u laboratorijama dobro podnose temperature i do 30 stepeni Celzijusa.
Izvor: nationalgeographic.rs
