Јагош Марковић није дао много интервјуа, али је у сваком интервјуу потенцирао да је кренуо из Његошеве улице, из Подгорице. Да је покупио породично васпитање од бабе, да је гледао Петра Томаса и описивао до танчина како је на њега дјеловао текст из представе Дундо Мароје, а како је удахнуо Медитеран који се провлачи у скоро свим његовим представама као мотив, или у сценографији, теми, костиму или у језику
Реакција многих људи на вијест да је умро Јагош Марковић била је – невјерица. Од Оље Бећковић преко Мире Адање Полак, до глумаца и пријатеља, нико и даље не може да повјерује. Јагош Марковић је прозиводио магију у позоришту, био је громада у домену културе и театра, па је просто незамисливо да га више нема. Имао је став као да нема те болести или проблема који му нешто може наудити. Људи имају осјећај да је са њим отишло много тога вриједног, људи жале и за свим представама које је још могао да произведе, након којих би сви на сцени опет добили овације од публике.
Душан Прелевић Преле има збирку прича “Како је умро Баш Челик”. У тој збирци постоји прича по којој и наслов књиге носи назив. Ријеч је о непристајању на вијест да неко челичан може да премине. Љутња и невјерица кад се помијешају, то је тај коктел емоција. Прелевићев лик је киван на све због одласка челичног пријатеља, остави џезву у којој се кува кафа и само изађе. Оде некуд бесциљно, да проба да нађе одговор на највеће питање свих времена.
Јагош Марковић није дао много интервјуа, али је у сваком интервјуу потенцирао да је кренуо из Његошеве улице, из Подгорице. Да је покупио породично васпитање од бабе, да је гледао Петра Томаса и описивао до танчина како је на њега дјеловао текст из представе Дундо Мароје, а како је удахнуо Медитеран који се провлачи у скоро свим његовим представама као мотив, или у сценографији, теми, костиму или у језику.
Глумац Драган Бјелогрлић написао је за Недељник текст о Јагошу Марковићу, поднаслов је “уместо ин мемориама”, а наслов је “Моцарт из Подгорице”. Тај наслов је тачан! Јер, Јагош је био доказ да из Подгорице може да никне неко ко ће својим дјелом да засјени и Београд, Дубровник, Загреб, Тиват, Будву али и Шведску! Својим дјелом оборио је све провинцијалне мисли како нешто не може, како смо осуђени на осредњост и како се само у великим центрима рађају велики и настају велика дјела. Он је кренуо из Подгорице а стао је на највеће постоље, све највеће награде у области позоришта отишле су у његове руке, с правом!
Али тај Моцарт из Подгорице, судећи по реакцијама људи који су задужени за културу града Подгорице, није на њих оставио велики утицај, или нису свјесни свега што је створио. Можда сједе на ушима наши културни дјелатници. Јер, или због незнања, или због опште неинформисаности и нечињења, промакао им је Јагош Марковић. Штета, јер он је био један од највећих рођених Подгоричана који су у култури оставили такав траг.
Управо у АРТ-у, прије скоро десет година сам критиковао Бана Поповића због говора и садржине тог говора који је одржао на једном политичком скупу. У Београду је на сахрани Јагошу Марковићу говорио и Бане Поповић, а говорио је добро, и то треба истаћи. Вриједјело је да га је испратио неко из Подгорице. Не олакшава породици и пријатељима губитак, али даје смисла свему.
Јер Јагош Марковић је говорио да кад год би добио велику награду присјетио би се да је он онај “Мали Јашо из Његошеве улице”. Тај дјечак из
Његошеве улице добио је дубоки наклон од свих људи који о култури нешто знају и од оних који у култури највише значе.
Добио је Јагош Марковић и посљедњи аплауз на сахрани, аплауз који је трајао дуго. Све је то заслужио Јагош Марковић.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
