Много пута се покушавало објаснити феноменалнa популарност „Алана Форда“ у Југославији. У основи, реч је о сличним менталитетским разлозима као у случају серије „Мућке“
У Италији је ових дана објављен 650. по реду број стрипа „Алан Форд“. Поводом овог ретког јубилеја, направљен је интервју са Лучаном Секијем, познатијем као Макс Бункер, сценаристом овог стрипа који је осим у Италији велики успех и незаобилазно место у популарној култури осигурао само у некадашњој Југославији, задржавши га касније и у земљама насталим њеним нестанком.
Осамдесетчетврогодишњи стрип-сценариста рекао је, дакле, овом приликом: „Морам признати да сам се уморио од Алана Форда и одлучили смо да ће излазити још 10 бројева и онда је крај. Време је да га замени нови лик, овај пут женски. Зваће се Петра.“
Суперхик
Није чудо да се човек уморио. Црта он исти стрип пуне 54 године, од своје тридесете године, па, ево, до поодмакле старости. Колико се само свет променио од те прве епизоде коју је саставио тај „тандем снова“: Магнус (Роберто Равиола) и Макс Бункер (Лучано Секи).
Није то био њихов први заједнички подухват. Након „Сатаника“, „Криминала“ те „МаксМагнуса“ (последњи је излазио и у Југославији, волтеровски министар финансија био je претходна инкарнација Боба Рока – у питању је иначе Магнусов карикатурални аутопортрет) почели су издавати и „Алан Форда“.
Прва епизода изишла је у мају 1969. код издавачке куће Корно, но стрип није постигао неки већи успех све до двадесет шесте епизоде, епизоде која се звала „Суперхик“.
Сви које се називају аланфордовцима познају ову антитезу Робин Худа који краде сиромашнима да би дао богатима и који има смртоносан задах из уста. На крају ће се испоставити да је Суперхик уствари бивши сметлар који је замрзео сиромашне јер су му загорачавали живот бацајући смеће ван предвиђених канти: какав квазиеколошки антиклимакс!
Са Суперхиком одлази и Магнус. Последња епизода коју је он нацртао биће „Одлазак Суперхика“. Након тога цртање ће преузети Паоло Пифареиро. Магнус ће се вратити само једанпут у епизоди „Хик Хик Хура“ (као што се Шон Конери једнократно вратио саги о агенту 007 у филму „Дијаманти су вечни“), епизоди у којој се легендарни Број 1 враћа из мртвих.
Агентура
Не помињем случајно Шона Конерија. Критичари су Алан Форда, јунака који је именовао стрип, од почетка сматрали уједно пародијом Џемса Бонда и чаплиновским ликом.
Овај плавокоси наивко и неспретни женскар у првој епизоди живи у неком голубарнику на врху небодера и последњи се придружује знаменитој групи ТНТ са седиштем у сиротињској цвећари на њујоршкој Петој авенији. Боб Рок, ниски носоња у шерлокхолмсовском костиму, пародира славног детектива из улице Бејкер и Сирана де Бержерака. Сир Оливер, племић и неправизеђени клептоман, вечни је сарадник трговца Бинга чији је брат у затвору („Хало Бинг, како брат …“).
Грунф је карикатура проналазача и гротескна слика и прилика некадашњег немачког војника у САД: његови „патенти“ и натписи на мајицама спадају у најбоље досетке у целом стрипу („Боље храбар узмак него кукавичка погибија“). Дебели Шеф или спава или брине о свом мезимцу – заморцу Сквикију. Јеремија је болестан, а презива се Лешина.
Број Један, шкртац у инвалидским колицима, вођа је групе и сива еминенција целокупне светске историје. Стар је ваљда неколико хиљада година. У епизоди „Приче Броја 1“ приказан је његов утицај на различите догађаје у историји: од Битке код Термопила до Трафалгара.
Ту је и животињска логистика: папагај Клодовик, пас Носоња и мачак Пруди. Група ТНТ има подружницу у Лос Анђелесу коју сачињавају бивши криминалац Велики Цезар, три Бобова брата близанца – такође бивши криминалци (Тим, Том и Тумб) те генијални проналазач Ламп. Такође, сарађују са Министарством за руде и губљење времена које води генерал Вор. Инспектор Брок, три градска оца (с главама свиња), шпијунка Маргот и многи други спадају међу незаборавне епизодисте.
Кућа цвећа
За иницијалну популарност „Алан Форда“ у Југославији јако је заслужан конгенијални превод Ненада Бриксија. Он је превео све епизоде златног доба „Алан Форда“, и то на понешто помакнути стандард „западне варијанте српскохрватског језика“. Вероватно нико после Крлеже није толико популарисао хрватски идиом источно од Уне и Дрине као „Алан Форд“ у Бриксијевом преводу.
Много пута се покушавало објаснити феноменална популарност овог стрипа у Југославији. Вероватно најамбициознији одговор на дато питање представља књига Лазара Џамира „Цвјећарница у Кући цвећа“ која је доживела неколико постјугословенских издања. Поднаслов књиге је индикативан: „Како смо усвојили и живели Алана Форда“.
Џамић тврди да та популарност није била лишена политичке димензије, односно његовим речима: „Једно од мојих тумачења из књиге јесте да је постојала једна интересантна дихотомија између аутентичног веровања да живимо у једној од најбољих држава у свету и истовремено схватање да ту многошта не ваља и не функционише и да је многошта привид. То јесте једна врста аланфордовске поетике што је стрипу давало додатну оштрицу“.
Ипак, чини се да је кључни разлог више менталитетски: односно комбинација хумора пријемчивог нашој култури и „животне филозофије“ по којој се у животу више исплати креативно животарити него „протестантски“ скапавати од рада. У том контексту, посебна популарност серије „Мућке“ код нас има заправо сличне разлоге.
Било како било, због рата се код нас свакако заостаје у праћењу комплетне „аланфордистике“, тако да ће и након што у Италији Макс Бункер „стави кључ у браву“, овдашњим фановима остати још нечитаних и невиђених епизода за нестрпљење и читалачко уживање.
Мухарем Баздуљ
Извор: РТ Балкан
