Улцињска солана која је у рекордној 1952. години забележила производњу од 41.882 тоне, последњу бербу соли имала је 2013, а данас “живи” од улазница по цени од 2,5 евра и филмаџија који су у њеним погонима пронашли идеалне кулисе за снимање серија са мафијашком тематиком
Ако се током одмарања на Великој или Малој плажи ужелите акције и обузме вас истраживачки дух, посета Улцињској солани, тачније ономе што је од ње остало, биће прави избор. Предлажем да изнајмите бицикл, али се немојте поуздати у Гугл мапе јер вам се, као мени и једном брачном пару из Белгије на који сам налетео, може догодити да набасате на капију насред пута који је на мапама уцртан као “јавни”.
Дисциплиновани грађани ЕУ стали су пред том препреком, али су врло брзо прихватили мој предлог да уз помоћ неких расходованих баштенских столица које су се ту нашле прескочимо ограду и пренесемо преко ње мој бицикл. Ненавикли на импровизације овог типа и “кршење правила”, ипак су ми били захвални јер сам им уштедео више од пола сата пешачења околним путем.
НАРАВНО, АЛИ ЗА 2,5 ЕВРА
Стигли смо до капија некадашње Улцињске солане и на моје питање да ли можемо да уђемо накратко и фотографишемо управну зграду Солане и бисту народног хероја Баје Секулића, чије је име у социјализму носила, од човека у портирници добијам неочекиван одговор: “Наравно, улазница кошта 2,5 евра!” Обилазио сам многе напуштене дворце и фабрике у Србији, али сам или прескакао ограду или ограде није ни било, или су бодљикава жица и обезбеђење били јасни – нема уласка. Никада ми нико није наплатио, макар и овако симболичну цену улазнице. У овом случају, предузимљиви Улцињани досетили су се да би могли нешто и да зараде на некадашњем индустријском комплексу који је напуштен читаву деценију. Улцињска солана припада групи највећих солана на Медитерану и заузима око 14,5 км² сланих базена. Године 2019. проглашена је мочваром од међународног значаја и уврштена на Рамсар светску листу мочварних подручја.
На простору данашње солане некада се налазила мочвара Зогајско блато (зог на албанском значи птица). Била је то непроходна мочвара са бочатном (сланкастом) водом, површине око 25 км², у којој су живели маларични комарци. Након што су на Берлинском конгресу Улцињ и Бар припали Црној Гори, у жељи да у залеђу улцињске Велике плаже створи плодну равницу, жена краља Николе Петровића Његоша, краљица Милена, 1890. наложила је да се језеро повеже са морем и на тај начин исуши. Пошто је ниво језера био нижи од нивоа Јадрана, када је канал прокопан, море је преплавило језеро и потпуно засланило воду и околно земљиште. Једина корист од овог подухвата у том тренутку била је да је тако смањен број комараца који су представљали опасност због ширења маларије.
Неколико деценија касније ова грешка у хидролошким прорачунима довела је до изградње солане. Радови на мелиорацији почели су 1913, када је мочвара каналом повезана са морем, а од реке Бојане одвојена насипом. Овај канал и данас повезује Улцињску солану и море, а у част краљице носи име Порт Милена.
Влада Краљевине СХС је након Првог светског рата наложила истраживања дуж обале Јадрана ради проналажења оптималног места за изградњу солане. Истраживања су, од Анкарана (данас у Словенији) до Улциња, спроводили инжењери Гвидо Грисогоно и Анте Колудровић. За Зогајско блато одлучили су се после шест година рада на терену.
ВРЕМЕ ЕНТУЗИЈАЗМА
Солана је почела да поприма свој облик 1926, када су и започети први радови. Успешно је пословала као вештачки, од стране човека дириговани екосистем, где је унапред одређен термин пуњења базена морском водом, ниво воде у њима и њен салинитет. Најстарији солански базени су грађени од 1926. до 1934. Прва берба соли реализована је већ 1935. и износила је 6000 тона.
Било је то време огромног ентузијазма, пошто се веровало да тај пројекат може препородити једну запуштену касабу, која је тада имала око 3500 становника. И заиста, за потребе Солане доведене су у град вода и струја, неколико стотина људи добило је посао у том великом предузећу, а Улцињ је средином 30-их година прошлог века кренуо у привредни процват. Тако је 1935. изграђен хотел “Република” на Пристану, три године касније хотел “Јадран”, а 1939. хотел “Кооп”, који се касније називао “Галеб”, најмодернији хотел на целој јадранској обали. Солана је постала симбол модерног Улциња, мештани свих нација су је називали “мајком и хранитељицом” и уз Хотелско-туристичко предузеће “Улцињска ривијера” деценијама је била понос места. Солана је тих тридесетих година 20. века имала библиотеку за своје раднике, потом и кинопројектор. Архитекта Солане, директор и инжењер Анте Колудровић, био је и председник Аеро-мото клуба, који је 1938. у Улцињу чак организовао и аеро-митинг!
До половине 20. века Солана је постепено дограђивана и њено пословање је напредовало. По завршетку Другог светског рата названа је Солана “Бајо Секулић”, по народном хероју чија биста и данас стоји испред управне зграде.
Историјски рекордна берба соли од 41.882 тоне забележена је 1952, а 1959. солана се реконструкцијом проширује на 9,3 км². Земљотрес од 15. априла 1979. године јако је оштетио инфраструктуру Улцињске солане која је почетком осамдесетих година 20. века, у процесу обнове, проширена за 60 процената укупне територије, па се данас простире на 1,477 хектара.
У историји овог најстаријег улцињског предузећа забележено је да само два пута није било бербе соли. Једном је то било 1943, у време Другог светског рата, а други пут 1964, када је дуготрајна киша сасвим истопила слане кристале. После 80 година производње, берба из 2013. године је била последња, а њен изостанак је довео у опасност целокупан екосистем.
ВРЕМЕ ГАШЕЊА
Због дуга од свега 13.000 евра, у предузећу “Бајо Секулић” је 2005. уведен програмирани стечај, који није дао резултате, па је почетком 2011. уведена и класична стечајна управа. У периоду од 2005. до 2010. Скупштина акционара Солане донела је укупно пет одлука о емисији акцијског капитала у вредности од скоро 6,7 милиона евра, од чега је продато акција у вредности од скоро 5,9 милиона евра. Све емисије акција су извршене у циљу инвестирања у процес производње у Солани, али новац никада није уложен у те сврхе.
Влада Црне Горе је у новембру 2011. Солани одузела концесију на коришћење морске воде и најављена је пренамена басена Улцињске солане из оазе биодиверзитета у туристичко-развојну зону, чему су се гласно успротивиле многе еколошке организације у страху да ће на том месту нићи хотели и апартмани. Предузеће је приватизовано, а проблематично управљање фабриком од стране већинског власника утицало је на убрзано пропадање инфраструктуре.
Да би се одржало богатство биодиверзитета, Улцињска солана захтева исти режим управљања водама као у процесу производње соли. Како је солана престала са радом, а инфраструктура услед неодржавања пропала, дошло је до немогућности адекватног управљања водама и последично – до негативних утицаја на екосистем. Још један од великих проблема у погледу хидролошког режима представља и константна ерозија насипа, што је последица неконтролисане испаше стоке. Оваква ситуација довела је до драстичног пада бројности птичјих врста које се гнезде на Солани, као и на смањење броја јединки које користе ово подручје као хранилиште и одмориште током пролећне и јесење миграције и током зимовања. С друге стране, повећана количина слатке воде, која се нередовно испумпава, утицала је на повећање бројности врста које су карактеристичне за слатководна станишта. Трећи проблем Улцињске солане представља криволов, који се најчешће обавља помоћу недозвољених средстава попут аутоматских или полуаутоматских пушака, фарова, звучних вабилица и слично. Године 2015. ситуација на Солани била је таква да је, услед нестручног руковођења, подручју претила потпуна еколошка катастрофа. Вода из базена, која је слатка, стајала је у базенима две године и није се испумпавала, а морска вода се упумпава. На тај начин стварало се мртво море, а та вода није погодовала ни птицама, ни биодиверзитету.
Последњих година услови на Улцињској солани су се знатно поправили, па се фламингоси и многе друге врсте птица поново гнезде и доносе на свет своје птиће. Такође су у плану и обнављање рада солане и производња квалитетних врста соли, званих “цвет соли”.
МАРТИН ШНАЈДЕР–ЈАКОБИ
Велики допринос заштити Улцињске солане као парка природе дао је немачки еколог Мартин Шнајдер-Јакоби (1956–2012), посвећени биолог и орнитолог, који је последњих десет година свог живота посветио истраживању и заштити Улцињске солане. У Улцињу је, у спомен на овог научника и заљубљеника у природне лепоте региона и Улциња, у мају 2016. основано удружење “Др Мартин Шнајдер-Јакоби” чија је мисија подизање свести о природним знаменитостима у Улцињу.
На подручју Солане се гнезди око 55 врста птица док је 70 врста од посебног интереса за заштиту на нивоу Европске уније и налази се на Анексу И Птичје директиве. Резултати цензуса птица у зимским месецима који се на Солани спроводи од 1999. указују на присуство и до 20.000 птица током године, без обзира да ли су базени испуњени водом или не. Ван сезоне производње соли, вода није пожељна у базенима због ерозије насипа услед деловања таласа и она се испумпава. Током сушних зима то концентрише птице на само неколико базена и призори су изузетни. Солана је током пролећа пролазна станица за више од 40.000 селица дневно. Већина шљукарица које свраћају на Солану има неповољан статус заштите и бројност им опада брже него другим групама, првенствено због губитка станишта. На Солани се гнезди 55 врста птица, што чини скоро половину од укупног броја гнездећих парова водених птица у целом региону.
Врста по којој је Солана постала препознатљива у последњих неколико година је фламинго, који привлачи љубитеље природе из земље и иностранства. Кудрави пеликан је још једна јединствена и препознатљива врста која редовно посећује подручје Солане, а у јесен се може уочити у јатима до 100 јединки. Готово сваке године на подручју Солане открију се нове врсте.
Иначе, Улцињска солана званично је отворила врата туристима већ у јуну 2014, годину дана од последње бербе соли. Били су обезбеђени туристички водичи који су прошли обуку у Италији и Словенији, а у сувенирници су се могли купити аутентични сувенири од соли по угледу на Пиран. Програм туристичке понуде заснивао се на упознавању са Соланом, природним лепотама и разноликошћу биодиверзитета ове богате лагуне, а акценат је био на орнитофауни (птице). У комплексу Солане постоји “Едукативна стаза” дужине 3,9 км и за њено разгледање потребно је најмање три сата. Пешачка тура би требало да почиње посетом Музеју Солане, који се налази у једном од објеката лево од управне зграде а који је био затворен кад смо били тамо. Сама стаза почиње код сувенирнице (која такође више не ради) на улазу и пролази поред базена кристализације, где се налази један показни базен адаптиран тако да посетиоци могу да виде на који се начин традиционално бере со.
Уместо бербе преко 40.000 тона соли, Улцињска солана тренутно убире само скромне приходе од улазница као и нешто “издашније” од филмаџија.
Наиме, амбијент овог простора је идеалан за снимање сцена у мафијашким филмовима и серијама. Тако је у трилер-серији Беса овде снимљена сцена мучења жртава албанског нарко-картела као и преузимања мита од стране корумпираног полицајца Тодора којег игра, наравно, Мима Караџић.
Роберт Чобан
Извор: Време
