Пише Оливер Јанковић
У љето 1978 играло се Свјетско првенство за кошаркаше у Манили на Филипинима, и тада је ондашња Југославија завршила испред САД, СССР, Италије, Бразила – на мјесту првака свијета. Предвођени Кићановићем и Далипагићем, звијездама тадашњег КК Партизана тим Југославије је тада издоминирао и показао да прва титула освојена у Љубљани 8 година прије тога – није случајност.
Наш народ дише тим колективним духом и лијепо се осјећа у заједничким акцијама, мобама, и окупљањима. Зато нам леже сви ти колективни спортови и тешко је рећи коме љепше иде од руке баратање лоптом – у заједници: одбојкаши, кошаркаши, ватерполисти, па не тако давно фудбалери и рукометаши.
Утакмице против Литваније и Канаде биле су демонстрације како се пет људи, пер играча – претварају у једно биће, једно тијело…. које функционише беспрекорно. Како се појединци претварају у органе тог организма. Па су једни руке, други су мозак, трећи очи… И свих пет дишу, повлаче се, бране се и нападају као један.
Људи могу схватити како се два боксера туку један против другог, као два самца у свемиру једног ринга. Али како се десет играча, пет против пет, преобразе у двојицу…и како једна петорка буде синхронизованија од друге, – е то је тајна. Тајна коју знају ријетки мудраци.
Један од њих је Светислав Пешић. 45 година послије прве Маниле, сјутра нас чека друго мундијалско финале у истом граду, под истим небом. Историја је пред нама. Гледајмо је…. уђимо у њу.
