Он није заборавио одијум света према нама. И када су нас затварали у гета, изоловали као губавце, бомбардовали као Немце, сатанизовали као глобално зло, представљали као монструме, судили нам као нацистима, тровали осиромашеним уранијумом, депоновали и претапали опасне супстанце, ревизионистичким скалпером оперишу памћење, кроје нам свест и морал по његовој утрнулој савести…
И шта већ нису урадили да нас сломе, рашрафљујући нас споља притисцима, изнутра реформама образовања и јавног морала…
Е све им је узалудно још смо живи и жилави, поносни на своје претке, историју која се пева, митове и легенде, врхове, падове и васкрсења, без кога нема живота у вечној светлости Творца.
Били су јединствени у мржњи према нама, као што здушно отров бљују на Њега, српског Феникса, израслог из рушевина једног страшног времена, обележеног окупацијом духа, бомбардовањем памћења и физичким разарањем ткива.
Тада се заклео да ће им вратити пркосним осмехом, подигнуте главе, пењући се по њиховим правилима, на победничка постоља спорта за одабране, широм света.
И одржао је обећање, раздужујући дуг прецима, задужујући примером потомке, показујући да снага духа, уз срце сокола може да вине човека са ивице живота изнад границе памћења.
У Монголији, прича Раде, никада нису чули за Србију, ни за Београд, понеки старац се сећа Тита, коме смо све дали а узео нам је више од тога. Али Новака знају и по имену и по делу и по надимку. Знају га и воле ко свога, као и остали мали народи јер игра против свих као да је изашао из Сервантесове бележнице.
Знају га широм планете – силнима је моћна мора, слабима инфузија и подстрек да се боре за своје место под капом небеском.
Мало је ко усправио и поносом испунио груди народа као Ноле.
Сада у Америци је поново сам против свих, уздигнут изнад себе и њих корача до трона, борећи се и против играча на терену и бучне публике и медија који покушавају да га омаловаже и деконцентришу, али га снаже још више мотивишу.
И нема тактике против механике у глави – челичног ума и лављег срца, програмираног да побеђује најаче. И када губи, са осмехом прихвата пораз – што само велики људи могу, да не поклекну већ са ногу стоички и мушки и слабост да носе, да без грча на лицу, уз стисак руке, усправне главе напусте арену. Показујући и у том трену, да изгубљена битка не чини исход рата и ако посустане тело, дух се не предаје. Можда понекад, кријући и сузу пусти, када се затвори у одаје, ко сви људи који су надрасли време или у њему успешно трају, али и у поразу не знају за предају.
Такав је наш Ноле, почасни грађанин света, симбол отпора свих малих и потлачених, почасни становник мог родног града, у коме напокон неко крштен влада, и ко је свестан да и то мало пажње у родном граду Нолетових предака, значи много оронулом Никшићу који се враћа изворном бићу старог градског шмека, поробљеног паланачким духом, неких мрачних сила….
Браво Марко, млади изданче моћне лозе! Нолетом си ојачао Никшић, Никшићем окрепио Новака.
Хвала и Тамари, мојој и Нолетовој Чевљанки, одборници у никшићком парламенту, на очитаној лекцији противницима овог чина, да Никшић пригрли врлог сина, непобедивих гора. Њихову тескобу ситних поданика деперсонализованих лутки у скупим оделима са мирисом кокаина није лако описати, али сама чињеница да су на другој страни, говори све. Оспоравати Новака је исто што и прогласити Теслу шарлатаном.
Још само корак до недостижног трона па нека гори Америка у ове лепе јесење дане, на отвореном првенству моћне Америке, без помпе и таламбаса, Новак ће померити границе отворити нове странице не само светског тениса већ мере како се и малим моћима граде грандиозна дела!
Напред Ноле, соколе!
