Јама Петњик, беранског Рудника угља, потопљена је и послије десет мјесеци. Не знам због чега бих ја осјећао стид због тога? Да ли зато што се и тај последњи индустријски траг у овом граду који је некада имао десет хиљада радника у привреди, лагано гаси, наичиглед свих грађана, или због чињенице да носим име стрица, који је био први предратни рударско геолошки инжењер у Беранама, са Универзитета у Љубљани, па некако због тога правим копчу за колумну којом се ништа неће промијенити.
Благо речено бијесан, напишем мејл приватним власницима, „Металферу“ из Сремске Митровице, и наравно одговор не добијам ни послије десет дана. Питам, какве су им намјере, да ли осјећају одговорност као власници, зашто не затраже раскид приватизационог уговора и права на концесије, ако већ не желе да раде, и наилазим на зид ћутања.
Рекло би се, може им бити. Берански рудник угља прошао је кроз несрећну транзицију све и свашта, ишао из руке у руку, док није дошао до последњих власника. Сјећам се затварања послије најбољег периода рада, када су у руднику радили упоредо наши радници и Словенци, само што је код Словенаца била много већа плата. Сјећам се и несрећа и погибија рудара, углавном због урушавања уских ходника, и сјећам се коначног затварања рудника.
То вријеме најтеже су подносили они који су губили посао, тако да памтим и пет самоубистава бивших рудара који нису видјели излаз из биједе у коју су се одједном нашли, не својом кривицом.
Самоубиство је, ако се не варам, извршио и један од првих приватних власника из Војводине, кога су словачки партнери из фирме „ХПБ“ из Провидза, на ко зна које начине, изгурали из посла. Та прва приватизација је била и најозбиљнија. Словаци су допремили из своје матичне земље машину за аутоматско копање угља, такозвани комбајн и широко чело.
Тада сам и ја први пут сишао у јаму, на двјеста метара испод земље. Нас неколико колега који смо изразили жељу да видимо ту нову опрему, добили смо водича који ће нас спровести кроз лавиринт подзмених ходника.
Не могу рећи да ми је било свеједно, али је новинарска знатижеља да се прошета ходницима двјеста метара испод земље надјачала страх. Савијали смо главе док смо се на неколико такозваних уских грла, једва провлачили испод потпорних дрвених греда. Имали смо само један дигитални фотоапарат, који су се тек појавили и били јако скупи. Њиме је направљена и та једина фотографија словачких машина у дну поља Б.
Питао сам једног инжењера, послије дугог ходања, гдје смо сада, шта је горе изнад. Будимља, одговорио је. Биле је то лијепа шетња и лијеп осјећај, бити двјеста метара испод насеља. Шта се послије све издешавало, дуга је прича. Словаци су завршили експлоатацију у том пољу, изненада се се и они повукли из посла, а машине су до данас остале под земљом. Кажу, вадјење би било неисплативо.
Вриједност им је тада приказана са три и по милиона еура.Онда је кренуо стечај, па бесконачан низ неуспјешних лицитација. Свакакве су се комбинације правиле и ко зна колико иностраних делегација прошло кроз рудник. Кобајаги заинтересованих, и то по правилу, некако прије избора.Интересовање је у једном тренутку показао и индијски милијардер који живи у Енглеској, Прамод Митал, дао је и кауцију, склопљен посао, потписан уговор, а онда је саопштено да је одустао и да тражи да му се врати депозит који је положио.
Тада сам схватио да је све једна велика превара. Чуш, милијардер Прамод одустао, па онда тражи неку сићу од депозита, за који никада нисам сазнао да ли је стварно дат и да ли је стварно враћен.У сљедећу игранку, послије више нових лицитација, ускочио је грчки милијардер Виктор Рестис. Човјек купио Рудник у Беранама, отворио подружницу, односно канцеларију у Подгорици. И тачка. Тамо се смјестио и сједио његов партнер Петрос Статис, а у Беранама за све те године није извадјен ни један грумен угља.
Планови и приче за улагања 120 милиона еура остали су само магла.Почетком те 2014. године, која је у Беранама била значајна јер је побијеђен ДПС на локалном нивоу, однекуда се појавио “Металфер”. Купили су рудник од Статиса и кренули озбиљно да раде. Те године, послије много времена, почео је да се вади берански угаљ. Није то дјеловало неозбиљно, у једном тренутку је радила и трећа смјена.
Онда су потпуно неочекивано, послије чак и најава за повећање броја радника, из”Металфера” одлучили да прекину производњу. Наводно су правили губитке. Оставили су само десет, петнаест радника да одржавају јаму.У том чекању дошло је и до промјене власти у Црној Гори, и први премијер, Здравко Кривокапиц је обећао да ће рудник сигурно почети да ради, да ће држава дотирати превоз руде до термоелектране у Пљевљима.
Тада се десила она хаварија са струјом, због невремена, и јама је први пут потопљена. Великим напорима је спашена и поново оспособљена, али је премијер заборавио на обећање. Производња није покренута.Активирање рудника није искориштено чак ни у времену енергетске кризе, када је било неког интересовања. Само још ово, још само оно. Конкретно, ништа. Друга хаварија је ствар бруке и срамоте. Неко је покрао трафостаницу са које се рудник напајао струјом, и јама је поново почела да се пуни водом.
То са трфостаницама и крађама минералног уља, које се послије продаје за тракторе и тешке машине умјесто нафте, посебна је прича.Када сам јавио да је јама потопљена, сви су пренијели. Па је прошло три мјесеца. Па шеат мјесеци и неки наговјештаји да ће се градити нови довод струје. И онда, ових дана, десет мјесеци, јама пуна воде, све потопљено, струје ни на видику.
Најприје сам био у невјерици да нико из Владе Црне Горе не показује интересовање да се проблем ријеши и рудник спаси. А онда помислим, зашто би то ико радио поред приватних власника. Напишем, дакле, мејл “Металферу”. Поставим неколико озбиљних питања, на која они, наравно не одговарају.
Онда кажем сам себи да сам за њих небитан. Питања треба да им постави неко из црногорског Министарства за капиталне инвестиција. Једноставно – хоћете или нећете. Раскид уговора, одузимање концесија и тачка. А затим да сви градјани Берана узму по кофу, и да идемо да вадимо воду из рудника. Ја бих био спреман и дужан да то учиним због стрица коме се име и данас налази уклесано на Факултету рударства и геологије у Љубљани, медју некадашњим студентима који су погинули у Другом свјетском рату. Знам драги мој стрико да се преврћеш.
Хтио си и у Шпанију, а ја ти сада дођем наг гроб и причам шта се десило са СФРЈ. Како да ти објасним што нико десет мјесеци не реагује на чињеницу да је потопљен рудник? Није то, стрикане, као оно када те стигао метак у Пешцима па си проглашен почасним грађанимом тог насеља. Када је твоја мајка, моја баба, поклонила земљу да продје нова улица, од главне, до моста на Лиму. Тада се држави давало и помагало. Сада се само узима, граби стрико ко год стигне. Можеш ти мени говорити о идеји и патриотизму генарација. Све је то мени још негдје у дјелићу срца и емоција, али једино што могу, то је да напишем, и да спасим душу.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
