Рат је питање. Рат је најнеугодније и најтеже питање које се поставља на данашњем степену цивилизацијске лествице. На рат као питање мора се дати апсолутно одричан одговор. Међутим, о питању рата мора се размишљати и писати. На суштину тог питања конкретније може одреаговати само историја људске цивилизације која се нажалост у много чему поклапа са историјом ратовања.
Није постојало ни једно доба у људској историји без ратовања. Тренутно се у свијету води преко 50 ратова од којих је по своме потенцијалу и посљедицама које носи најсудбоноснији рат коме смо непосредни свједоци. Дуже од годину дана на тлу Европе води се рат који пријети да прерасте у посљедњи ратни сукоб људског рода.
Са зебњом се питамо колико још дуго може потрајати рат који једни називају Специјалном војном операцијом, а други агресијом Русије на Украјину? Име је мање битно од онога на чему почива смисао, бесмисао и крајњи исход овог рата.
Мир послије рата по досадашњим цивилизацијским искуствима суочавао се са изузетно тешким последицама разарања у свим сферама друштвеног живота али је са собом доносио и привредни и економски опоравак, а често и процват уз нове друштвене вриједности.
За што се опредијелити у случају руско-украјинског сукоба. За наставак рата или за хитно постизање мира? Kакве су шансе једног или другог. Kолико могу потрајати једно или друго. Покушајмо пронаћи одговоре.
Логично је да ће руско-украјински ратни сукоб трајати док год се буде производило оружје и отправљало у зараћену зону. Не заборавимо да нове технологије читаву планету претварају у зараћену зону. Са било које тачке Земљине кугле у данашње доба може се погодити било који маркирани ратни циљ. У новој политичкој терминологији свако мјесто постаје легитимна ратна мета уколико се препозна као “центар ратних стратегија и одлучивања”. Да ли смо свјесни да је са овим ратом читава планета постала ратна зона?
Знамо ли гдје столују шансе за мир. Не знамо. Не спомињите Уједињене нације. Уједињене нације као симболично средиште мира претвориле су се у Гуливерову палату насељену државама патуљцима. Уједињене Нације свакодневно потврђују да је постојећи свјетски поредак базиран на Гуливеровим правима у палати патуљака на Ист Риверу, скраћено названој УН. Ни овдје име није важно. Причали о тој згради као мјесту засиједања Савјета безбједности, причали о њој као о свечаној сали са уздигнутим рукама које значе одобравање нечега или вето на нешто, причали о њој као о Свјетском политичком збору који усваја резолуције чији је број можда већ четвороцифрен, све се своди на једно те исто. Ради се о потпуно импотентном органу који није кадар радити у интересу свјетског мира. Замислите степен цивилизације у коме су прије пар дана Уједињене нације усвојиле резолуцију “Kојом се сви акти насиља над светим књигама сматрају кршењем међународног права”. У ком смо то вијеку? Kолико смо се одмакли од инквизиције? Kоји је допринос УН-а у том одмицању.
Ако смо заборавили лекције о просвећености, људској зрелости, толеранцији, потреби за очувањем мира у свијету знамо ли макар што за свијет значи и чему води руско-украјински рат?
Без обзира на приче о офанзивама и контраофанзивама које се поклапају са смјенама годишњих доба, без обзира на вијести о заузимањима и ослобађањима територија, без обзира на свакодневне извјештаје о руским и украјинским губицима у људству и техници на хиљадукилометарском бојном пољу руско-украјински рат нема ни свој развојни пут ни свој природни ток. Овај рат је једна велика отворена рана на коју Запад само сипа со.
Припреме за рат отпочеле су много прије трагичних догађаја на Kијевском мајдану 2014. године када је уз асистенцију НАТО чланица радикално оштрим потезима дубоко зарезано ткиво једне по много чему противуречне али донедавно ипак јединствене државе. Реским потезима Англо-америчког скалпела произведено је неконтролисано крварење у једном екстремно опасном дијелу Европе и свијета.
У даљем оперативном процесу настављеном такозваним “другим средствима” Запад не само да није желио зауставити иницирано и подстакнуто крварење путем прихваћених Минских споразума већ се, поготово послије Брегзита илити изласка Енглеске из ЕУ, потрудио из све снаге да то крварење буде што обилније.
Иначе, тежње Запада да искрвави Русију трају дуже од једног вијека.
Од када су банкари Ротшилди почели да финансирају Лењина и бољшевике намјењујући Русији стање перманентне револуције Запад није ни крио да му је крајњи циљ понижење, распарчавање и уништење Русије. Продуковање оружаних сукоба унутар Русије и против Русије поклапало се са развојним стратегијама и просперитетима западних земаља.
Дуже од једног вијека Русија преживљава и одлаже егзекуцију коју јој је Запад намијенио. Са својим ауторитарним наслеђем Русија опстојава и по цијену предузимања и спровођења великих окрутности према сопственим грађанима. Ма колико то трагично и мазохистички звучало, одржавањем грађанских неслобода, прогонима слободоумних људи, добровољним срозавањем сопствене економије у корист наоружавања, уз погубне идеолошке обрасце показали су се као један од најважних услова за опстанак руске државе.
Током Октобарске револуције, Првог и Другог свјетског рата Русија је поднијела огромне жртве изазване субверзивним дјеловањем што споља што изнутра. Америка као највећи ривал Русије у свјетским историјским потресима партипицирала је увијек са безбједоносне даљине уз неупоредиво мања страдања. Наиме, Америка би се укључивала на самом крају свјетских ратних дешавања, када су ризици бивали знатно мањи. Прискакала је Америка да подијели побједничку славу са пострадалом Русијом. Тако је било и у Првом и у Другом свјетском рату. Русији је припао побједнички чин, фотографија побадања руске заставе на згради Рајхстага у Берлину. Америци су припали научници пораженог трећег Рајха, између осталих Вернер фон Браун, који су јој помогли да произведе прву атомску бомбу. С особитом захвалношћу пораженом Трећем рајху Американци су у виду ратног плијена преузели обиман архив и систематизационе структуре њемачког Гестапоа који су јој омогућили да моделује своју чувену ЦИА-у задужену за обарање непослушних режима широм свијета.
Америчка спољња политика је одувијек била усмјерена на масовно страдање и разарање Русије. Важно им је било натјерати Русију да поднесе огромне људске жртве, да је што више ослабе као државу, да је разбију и разлуче као цивилизацију, да јој униште вјеру. Западни интереси у Русији углавном су спровођени садејством идеологија фашизма и крупног капитала који и дан данас доминирају друштвено-политичким сценама Америке и Европе.
Украјина се одавно наметнула Западу као кључ и плодно тле за реализовање антируских сценарија. И прва клапа је пала.
Kренуо је Kијевски Мајдан и са њиме припреме за дуготрајни рат између Русије са једне стране и Украјине подржане западним савезницима са друге стране.
Последњих мјесеци свијет присуствује историјском тренутку у коме се Русија по први пут у својој историји директно сучељава са Америком. Иако се у тешком ратном сукобу Русија дуже од годину дана посредно рвала са Америком, Британијом и Европом на тлу Украјине ствари тек сада постају јасно видљиве. Проширењем ратне зоне на унутрашњост Русије, на Москву, могуће и на Санкт Петерсбург Запад ће мало по мало притјерати Русију уза зид. Питање је тренутка када ће Русија постати свјесна свог тешког положаја коме је и сама још од пада Берлинског зида увелико кумовала.
Није тешко дати прогнозу даљих ратних збивања. Једноставна је. Русија може или опстати или нестати. У крајњем Русији опстанак гарантује нуклерно наоружање. Уопште гледано у данашњем свијету само је нуклеарно наоружање гарант државних самосталности пред хегемонијом Америке. Чак и једној малој Сјеверној Kореји, материјално осиромашеној земљи, али одлучној у намјерама да одбрани своју слободу само атомска бомба гарантује независност. Да је не посједује Америка би је одавно прегазила.
Све приче о свјетској хуманитарној катастрофи уколико би дошло до употребе нуклераног оружја постају лицимјерне. Ако су само Америка, Русија, Енглеска, Француска, Kина, Индија, Пакистан, Израел, Сјеверна Kореја безбједни што преостаје осталом дијелу човјечанства. Да стане испод кишобрана неке од нуклеарних земаља или да трпи безпризорне, понижавајуће диктате Америчког лидерства и нијемо се повинује пропагаторима долара и америчких “вриједности”.
На Русији је дакле одлука да ли ће се одупријети Западу, прво у име сопствене цивилизације и вјере и друго у име ослобађања половине човјечанства од Америчког империјализма, протектората и сваковрсних експлоатација. Пола свијета се са стрепњом пита може ли Русија себи дозволити луксуз да буде уништавана лаганим грицкањем и гошћењем Запада на трагичној украјинској трпези?
Циљеви Запада у овом рату много су шири од оног што називају обуздавањем Русије. Западу је потребно перманентно ратно стање на границама Русије. Зато Запад игнорише све путеве ка миру. Запад чврсто одбија да саопшти билансе свог учешћа у Руско-Украјинском рату, али исто тако и добробити које би и Америка и Европа И читав свијет несумљиво имали од склапања мира. Запад не прави чак ни прогнозе по којој цијени Европа плаћа уништавање економије Русије. Ни за експлозије на гасоводу Сјеверни ток 2 није изведена рачуница док се за вишкове путера на тржишту Европске Уније воде прецизне статистике и обављају редовне консултације на састанцима ЕУ комисија.
Чињеница је да огромна улагања у уништење Русије која долазе са Запада дуже од једног вијека не дају очекиване резултате. Упркос свему Русија се и даље одупире и опстаје под налетима прикривених и подмуклих Англо-америчких интереса. Докле ће издржати?
