На порталу Антена М, прекјуче је предсједник ХГИ Адријан Вуксановић објавио назочно инспиративан напис под насловом: “Политика Слободана Милошевића има пролеће у Црној Гори”. Због тог су многи грубо реаговали а он се потом са жалом пожалио јавности.
Сматрам да Адријан ипак има одређене, а знатне олакшавајуће околности. Он није с довољно пажње, знања и осјећаја за вријеме и прилике тог/тих “прољећа” из нехата погријешио. Адријан је дословно извео ову пируету: “Politika Slobodana Miloševića koja živi svoje “proljeće” u Crnoj Gori, donijela je ogroman broj žrtava Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova. Hrvatski narod dobro razumije Crnu Goru, jer se ona danas suočava s onom politikom s kojom se Hrvatska suočavala devedesetih godina.”
Наиме, тог или тих “пролећа” тих *90-их Мило Ђукановић би опет био на власти, јер га је на власт поставио управо Слободан Милошевић. Он му је био политички отац и он му вјерно служио као најбољи ђак док га нису опиле паре и власт па је знаном обрасцу издао оног који га је створио. То је дапаче било далеко јаче од њега. Так државнички.
Дакле, да заиста политика Милошевића има прољеће у Црној Гори данас мрзео би се опет шах због усташке” шаховнице. Вођен би био опет: рат за мир. Пијани и неуки комунистички картографи би били куђени, псовани и гоњени. Мило би опет био онај наш стари “Србин од Бритве” силно би србовао Београдом”. Штета? И да, слао би авион о државном трошку или ону малу “Цанетову цесну” по фам-фатал Јами у Београд. И тако би се све заврћело у круг. Страсно, сласно, малчице развратно али “заљубљено”, што оправдава “голупчиће”.
А пљачке и свакојака зла дјела најпримитивнијих врста би до Дубровника сва – “проћетала”. Уз све наведено Адријановим сународницима би да је сада тог “прољећа” Мило скојевски поручио: “са тим усташама треба завршити једном за свагда”! Штета?
Шверц цигарета би опет доживео своје ново жарко прољеће. И оживјеле би чувене нaјблудније журке из експлицитних интимних “предања” учеснице Адријанове снажно узбуђене и скроз фасциниране несташне сународнице Алке Вујице које је наизуст казивала пок. Иви Пукснићу. А у Никшићу и на Светом Стефану би опет бјеснеле оне журке… Окупило би се друштво старо, Мило, Цане, Беба, сви шверцери, и министри, све елите и старлете и покоји искусни руски олигарси..
Истина, Адријан је побркао редосљед у ланцу “узрочно-посљедничне” везе јер се очито збунио кад је написао: “Rat u Hrvatskoj nije počeo Olujom, već je završio Olujom. Oluja nije uzrok, već posljedica. Svaki rat ima nevine žrtve i u tome je jedna od njegovih tragičnosti, a najveći krivac je onaj koji ga je započeo.”
Е када смо код те узрочно-посљедничке везе ваља навести хисторијску чињеницу да је у Уставу СР Хрватске из 1974. године писало: „SR Hrvatska је nacionalna država hrvatskog naroda, “država srpskog naroda u Hrvatskoj” i država drugih naroda i narodnosti koji u njoj žive“. Али и прије тога у Топуском за вријеме Другог свјетског рата 8. и 9. маја 1944. на Трећем засиједању ЗАВНОХ-а Хрватска је дефинисана као будућа федерална јединица СФРЈ и јасно назначено у том Уставу да Срби у Хрватској “имају уставно-правни статус “конститутивног народа”. И тако у сваком уставу надаље све до децембра 1990. када је изгласан Божићни Устав по коме су “Срби просто избачени из Устава”. Узрок је очигледан, то зна баш сватко.
А нешто само мало прије тога, 25. 7. 1990. хрватски Сабор је донио одлуку по коме је она Ђукановићева “шаховноца због које је замрзео шах” постала званични симбол СР Хрватске – идентично као у доба чувене Хитлерове нацистичке НДХ.
То је био УЗРОК Адријане а Срби су се нужно организовали, (ПОСЉЕДИЦА) јер на “Јелачића плацу” се продавао с коцкастим амблемом у конзервама те 1990. “чист хрватски зрак”. А усташка емиграција похрлила у домовину. Цијела Хрватска је брујала 1990. од усклича “За дом спремни”, Сложићете се да се српски народ морао сјетити комплекса логора Јасеновац, Јадовна, Прибиловаца и тако том ниском геноцида. Према томе, јасно је свакоме разумном да разлучи – узроке од посљедица.
Напосљетку, наш Адријан није макар тко, он је члан Савјета Владе Републике Хрватске за Хрвате изван Хрватске од 2013. И члан Хрватског националног вијећа, члан Матице Хрватске… Так млад а Члан.
Зато дужносничком реториком домовинских бранитеља наш Адријан вели: “Svima onima koji govore da mi nije mjesto u vladi zbog stavova koje iznosim, ističem da nisam spreman “žrtvovati vrijednosti hrvatskog naroda zbog ministarskog mjesta”. Адријан је досљедан хрватски домољуб. Допустите, Адријане, и да српски народ није спреман једнако као и ви “жртвовати вриједности српскога народа” због министарских фотеља, је ли то фер? Дајте се Адријане концентрирати.
Но вратимо се на концу као на почетку “нашем Кему и прољећу”. Ето таква је била политика тог прољећа, онако с прољећа, јер.. “Некако с прољећа увијек мени долута, нека звијезда тамна…” (Кемал Монтено). Све на то подсећа, што Адријан разумије као пјесник и то може оправдати његове вреле заносе. Наш Адријан је поета чије су пјесме и у “Хрватском слову” и у “Хрватском књижевној ревији Код” а завриједеле су да заврше и у Антологији “Хрватско пјесничко бисерје”. Адријан је наш бисер, обнаша се строго и нетремице – пјеснички. Штета за пјесника, корист и мучнина за човјека.
ПРЕПОРУКА: Драги Адријане, дајте купите, не жалите новце књигу Стјепана Месића почасника нашег главног града Подгорице/Титограда. Садржај те књиге је истовјетан али је морате купити три (3). Зашто? Зато Адријане јер свака од тих књига посљедњег председника предсједништва СФРЈ пише различито а индикативно: Прва: “Како сам разбио Југославију”; Друга: “Како је разбијена Југославија”; Трећа: “Како су разбили Југославију”. Наш је Стјепан. Адио Адријане, тј. а што да не, (до свидания) досвидања. Долап се окреће.
Пише: Вукашин из Клепаца
