Доста ми је и Хрвата, и Срба, и њихове мржње, и оних који ту мржњу потпирују, и оних који покушавају да их помире, доста ми је њихових неодбацивих међусобних оптужби, њихове убиствене злобе, њихове хистеричне глупости, сит сам свега што је у вези и са Србима, и са Хрватима!
Ту више човек не зна ни где стоји, ни шта мисли, по петанест пута на дан мењам мишљење, ниједна страна није моја, ни за ким се не бих могао, мирне душе, запутити до накрај пута, ни за кога ставити руку у ватру.
Толика аутистичка бунцања, где свако слуша и гледа искључиво себе, а ја нисам лекар, немам снаге, ни знања, ни воље, да лечим лудаке. Идите, убијајте се докле год хоћете, али, аман, поштедите младиће, оне од 19 година, једино ми је њих жао. Жао ми је и оног Македонца, оног јагњета кога је неки алпски кретен убио првог дана њиховог „ослободилачког“ рата, и чију поносну изјаву о том одстрелу наводи Петар Хандке у свом чланку, објављеном у Liberationu-у.
Жао ми је свих невиних, а није ми жао вас који сте деценијама развијали мржњу, који сте одрасли у њој, и не бисте знали куд бисте без ње: идите, истребљујте се, да се земља, бар за часак, очисти од вашег зла! Доста ми вас је, свих скупа!
Кад се сретнем с лудим Србином, браним све оно што сам, часак раније, у разговору са лудим Хрватом, оспоравао, а кад останем сам, питам се: Боже, зар ћу их до краја века слушати? Занимају ме једино људи који су изнад бедеи подлости, изнад глупости, изнад себе самих. Где су? Има ли их, игде?
Милован Данојлић, одломак из књиге Мука духу
