Радна снага је регрутована у најсиромашнијим и најненасељенијим областима – за сејање, негу током раста, жетву, сушење и паковање робе пре него што се извезе у Црну Гору, на Косово, у Северну Македонију, Грчку и Италију. Албанка, како је називају комшије Словени, биљка је високог квалитета. Године 2016, три године након што је на власт дошао премијер Еди Рама, Албанија се винула на седмо место у свету по производњи канабиса, чија се укупна вредност процењује на 2,6 одсто БДП-а, у поређењу са 0,07 до 0,19 одсто у земљама као што су Француска, Немачка, Италија или Уједињено Краљевство
Ноћ прошарана светлошћу звезда изнад Кељменда, у високим планинама на северу Албаније. У срцу смо лета. У кућици насађеној на рубу провалије пије се вино и ракија. Међу познаницима је и Мартин Волф, француска антрополошкиња која ту живи петнаестак година. Те вечери се одржава саветовање. Чела су наборана од бриге, тешко је време: смешне плате омогућавају породицама тек да не умру од глади, школе у забаченим селима затварају се једна за другом због недостатка ученика, козјим стазама надиру хорде безбрижних туриста, те најзад и нарочито, поља канабиса и одвратни хотели мало-помало односе победу над прастарим пашњацима, освајају их и прождиру као гангрена. Свуда од Скадра до Кукеша неприкосновено влада корупција. Обесхрабрени су и они са најснажнијом вољом. Ускоро ће сви отићи одавде…
Разговор је жив и нико не обраћа пажњу на Колета (69) и његов нестанак. Тај пастир са цртама лица као исклесаним косиром чврста је и ћутљива људина. Сигурно му се припишало или је пожелео да се освежи на ноћном ваздуху, да се осами. Али минути пролазе, не враћа се. Нешто ту није у реду. На крају завлада забринутост. Да ли је у његовом последњем погледу било неке неисказане туге? “Отишао је без речи”, каже Мартин Волф. “Бацио се са литице и пронашли су његово изломљено тело. Али преживео је. По изласку из болнице, предали су га пастирима. Бринули су о њему. Његов поступак су схватили као позив у помоћ. Њихов позив у помоћ.”
Април је био кишовит. Тиркизна вода Цијевне, запенушана и усхукана, слива се низ планину. Небо је немирно, оштар ветар надире у дубодолину и мете пусти трг у Тамареу, некадашњем административном центру регије Кељменд, која обухвата осам села и неколико заселака у општини Дебарска Малесија (Малëси е Мадхе, “Велико горје”). Хорда изгладнелих мачака, увек истих, претура по кантама за ђубре. Готово све кафане и ресторани, а има их добрих десетак, празни су. Отворена је само мала прехрамбена продавница. Ту је и црква, берберин, али нигде нема апотеке, лекови се овде не могу пронаћи.
Последњи лекар је умро пре 20 година, а његова замена, која долази из Пермета, на југу, обилази овај крај веома ретко. Пошта је напуштена, нема банке ни банкомата. Нема никаквих продавница, још мање библиотеке или музеја. Нема јавног превоза, чак ни бензинске пумпе: бензин се продаје на канистере. Тамаре је тужна варошица, без живости било које врсте, а ни чари. Нико не зна колико тачно има становника: последњи попис је из 2011. године, али многи су у међувремену отишли у емиграцију у Сједињене Државе или Западну Европу. Планина се празни. У средњој школи, замишљеној за 300 ученика, данас се не образује више од педесетак. У дневној тишини трга, Коле, стари пастир, ускрснули, тумара са полуосмехом на лепом, неприступачном лицу.
Кељменд је негде другде
На стеновитом брежуљку изнад Цијевне на ветру се вијоре застава Ујка Сема са звездицама и застава Албаније, двоглави црни орао на црвеној основи. Ова зима је била катастрофална, зараза одласцима претворила се у епидемију. Први симптоми су били видљиви, али данас више ништа не иде. Колективно осећање страха и малодушности обузима Тамаре и села, као да је Кељменд погодила нека масовна психоза. Породице покупе своје пинкле и збришу далеко одавде. За шест месеци је приближно трећина становништва отишла у иностранство. Ствар је у томе да се ново зло шири по планини бацајући људи у очајање. То зло има име: канабис, дрогë.
Сви знају, сада постоје стазе које је боље избегавати. И Кељменд се претвара у “ризичну зону”, у место за транспорт и гајење наркотика, као што су то други удаљени делови земље на северу, као што је Дукађин, у Скадарском округу, откако је света и века. Пастири из Кељменда су упорно одбијали да попусте, до те мере да више не могу да уговарају бракове са пастирима из Дукађина као што су некада радили, тамо где се пашњаци спајају. Али тамо где има воде, има и канабиса. А у дивљим високим планинама Кељменда, њиховим непроходним шумама, пространим пашњацима који припадају свима, тамо где пастири вековима пуштају да расту све врсте ендемског лековитог биља, извора има свуда и у изобиљу.
Али, придошлице желе да наметну свој закон. Без икаквих формалности присвајају свете пашњаке, уништавају их да би ту гајили сативу и некажњено убијају козе које, с разлогом или без њега, оптужују да брсте лишће. Пашњаци су институција: место на којем се та пастирска заједница окупља и ступа у везу са предачким духом, место на којем се жртвује ован и деле се његове кости, место на којем умрли пастир почива у необележеном гробу па и сам постаје пашњак.
По речима пастира, ствари су почеле да се кваре око 2015. године, током изградње пута СХ20, асфалтне траке са серпентинама дуге шездесетак километара и веома цењене међу бајкерима. Тај пут, треба истаћи, био је њихова стаза, место по којем су ходали као што су их очеви научили. У албанским Алпима, трансхумантно сточарство је старо око 6.000 година, сеже до почетка неолита. Докле год сећање допире, Тамаре је увек био одмориште за стада и пастире. “Због овог новог пута постаје опасно водити стоку”, жали се Паулин М (50). “Не само да животиње повређују ноге на врелом асфалту, него и ти људи возе као лудаци. Газе козе. Или их избезуме, па се оне разбеже на све стране и упадају у јаруге.”
Паулин има сто грла стоке. “Сва су чипована и вакцинисана”, појашњава. Прави и сир, гаји кромпир, кукуруз, краставац, пасуљ, парадајз и производи ракије од шљиве, дрењине, грожђа. Лети води стоку на пашу у планину. Иде на коњу, води пса чувара, краву и мазгу украшену кићанкама и прапорцима, тамо борави три-четири месеца са своја два сина стара тринаест, односно петнаест година. “Идемо од терена до терена, животиње пасу траву, њихов измет ђубри земљу.” По њиховој традицији, пастири су “чувари реда и јединства у природи”. Без њих, кажу, живот у планини више не би био могућ.
У време комунистичке диктатуре Енвера Хоџе у Албанији (1944–1991), ово место се развило у гарнизон како би обезбедило одбрану границе са Црном Гором. Остаци те параноичне тираније – мноштво раштрканих бетонских бункерчића – истачкавају пејзаж. У Кељменду, албанском католичком бастиону, сећање на крвави пораз од партизана на крају Другог светског рата, а потом на гулаг и строге репресивне мере, веома је болно. Становништво никада није пригрлило комунистичку идеологију. Напротив, борило се раме у раме са италијанским фашистима и црногорским четницима. Кељменд, задрто обзнањују његови житељи, то је “отпор”. Аутохтони обичаји, обичаји “слободног народа”, “последњих Илира”, како себе називају, сачувани су од римских, словенских, млетачких, османских освајача… То је и резервоар гласова Демократске партије (ДП, опозиција) у којем се Социјалистичка партија (СП) премијера Едија Раме поистовећује са “црвеном мафијом”.
“Е, да имамо камионе за превоз стоке”, примећује Паулин. “Од Пештана до Будачеа, уз одмор у Тамареу, има три дана хода. Нема воде, нема дрвета, нема хлада. Пењемо се по припеци и умиремо од жеђи. Животиње дахћу и на крају посустану.” Одмах по изградњи пута СХ20, у долини су изникле прве три мини хидроелектране, истог трена угрожавајући њен екосистем и биодиверзитет. По речима пастира, њихове турбине “сисају крв планини и исушују јој вене”. У лето 2018. године узалуд су протестовали блокирајући пут, полиција их је потрпала у марице везаних руку. Зелене ливаде посуте цвећем претвориле су се у суву и шљунковиту земљу, тло изгледа као месечева површина, мала пегава плава поточна пастрмка, префињена и мирисна, нестала је. “Без воде, како да водимо стоку на испашу? Раније смо правили дугу паузу код водопада Селце. Освежили бисмо се. Одморили. Било је то место сусрета на ком су се деца играла. Али с тим је свршено. А зашто?” У Кељменду су нестанци струје једнако чести, а сељани за осветљење и даље користе свеће.
Паулин је пастирско знање стекао кроз дугу праксу која се преноси с колена на колено. Да би узео педум, заштитни знак пастира, треба да га признају колеге. Пастир (бајрут) или пастирица постаје се путем иницијације. “У време комуниста, пастири су барем били уважени”, каже Паулин. “Ветеринари су нам помагали, болничарке су пазиле на наше здравље. Лети је школа радила на пашњацима. Своје производе смо продавали задрузи. А сада, у недостатку подршке, задужујемо се до гуше. Више немамо чак ни право да имамо своју пушку и морамо да везујемо пса чувара, наводно да не би уједао туристе. Када вук нападне стадо, можемо само да вичемо!”
Кад ђаво умеша прсте
Шездесетшестогодишњи пастир, који је желео да остане анониман, још је запрепашћен тиме. “Никад у животу нисам био криминалац”, буни се са изразом повређеног достојанства. Било је то у мају, у време купљења сена пре пролећне трансхумације. “Пре неки дан у подне пео сам се према ливади за кошење када су ми полицајци препречили пут. Питали су ме одакле долази дрога.” Та општинска ливада до које је тешко доћи простире се на неколико хектара. Дрон је уочио плантажу. “Био сам као пао с Марса. Ишао сам тамо први пут после три месеца. Полицајци су ме ухапсили и позвали да пођем са њима у станицу.” После четири сата саслушавања, пастир је пуштен на слободу. “Рекао сам им да та земља није моја. У међувремену, полиција је спалила ливаду и не знам куда да идем, треба се бринути о животињама.” Ова прича, која није једина, напротив, део је непрекидног низа драма. Ако се отимање пашњака настави овим темпом, процењују пастири, многи више неће моћи да воде стада на летњу испашу. А шта ако је општина, прибојавају се, уступила њихову земљу канабису?
У Албанији са гајењем канабиса имају 30 година искуства, што је мрвица у поређењу са агропастирским друштвима. Али узалуд! Након пада комунизма, сурова транзиција према тржишној економији довела је до наглог затварања фабрика и задруга, што је произвело вртоглаво високу стопу незапослености. У пољопривреди је продуктивност опала за 25 до 30 одсто. За годину дана 400.000 људи је остало без посла. Почетком деведесетих година, када је тражња за наркотицима порасла на тржишту, гајење канабиса се појавило као сезонски извор прихода у овој изолованој земљи, у којој влада политички и економски хаос, али има одговарајућу медитеранску климу и идеално је смештена на раскршћу југа и истока Европе.
Радна снага је регрутована у најсиромашнијим и најненасељенијим областима – за сејање, негу током раста, жетву, сушење и паковање робе пре него што се извезе у Црну Гору, на Косово, у Северну Македонију, Грчку и Италију. Албанка, како је називају комшије Словени, биљка је високог квалитета. Године 2016, три године након што је на власт дошао премијер Еди Рама, Албанија се винула на седмо место у свету по производњи канабиса, чија се укупна вредност процењује на 2,6 одсто БДП-а, у поређењу са 0,07 до 0,19 одсто у земљама као што су Француска, Немачка, Италија или Уједињено Краљевство.
“Интензивно гајење канабиса пореметило је привреду на северу, неразвијеној регији, и излудело друштво”, каже Зеф Ђета, професор руралног развоја на Универзитету у Тирани. “Састојци су ту: осиромашени пролетаријат, удаљени пашњаци изложени сунцу и добро наводњавани, уз скретање воденог тока ако је потребно, одличан производ, обилне жетве и све што иде у складу с тим. Више нико не жели да ради на имању. Како одолети искушењу? За неколико месеци се заради једногодишња плата. Многи пресеку и окрену леђа поштеном животу. То је ропство, авај, из кога се тешко извући.”
Запослени од маја до септембра, радници су плаћени од 1.500 до 5.000 евра. Ако их ухапсе, ризикују затворску казну од две године и четири месеца. Између 2013. и 2019. године, више од 8.000 Албанаца изведено је пред суд због гајења канабиса или трговине њиме. Готово половина је осуђена. У извештају под насловом “Велика непознаница: ко гаји канабис у Албанији?”, објављеном у часопису Јоурнал оф иллицит ецономиес анд девелопмент у септембру 2022, истраживачица Адела Љатја установила је да велика већина (85 одсто) живи у сеоској средини, док 61,5 одсто од укупног броја оптужених није наставило школовање после основне школе.
Паулин старији
“Пастирска деца више не знају ни да изброје стоку!” Пре осам година, Паулин Б. (63), професор математике и физике у гимназији у Тамареу, спустио је своју торбу у малој основној школи у Калчу, засеоку у делу планине у којем недостаје наставника. “Нисам могао да оставим ту децу горе без школе”, каже. Од Тамареа, где живи, успиње се стазом својим горштачким кораком, ћутљив и гибак. “Два сата лети. Три-четири зими.” Понекад, додаје, наиђе на вука, медведа, змију. Понекад одрон блокира пут.
Паулин у Калчу никада није одржао час за више од четири ученика. Али ове године нема баш никога да слуша предавања. Столице су празне, катедре закључане. “Увек нам је недостајало књига, уџбеника, школског прибора… Нема чак ни тоалета.” На табли је кредом исписан датум – 08. 06. 2022, последњи час пре распуста. До тада је тринаест породица насељавало овај заселак. Ове зиме су четири отишле у иностранство. На предњој страни те једноставне грађевине окречених зидова и са лименим кровом нека рука је нацртала срце. Један од прозора је разбијен.
“Из овога нема излаза”, уздише Паулин. “Више нема будућности на видику. Када више нема другог решење, када их беда ухвати за гушу, породице продају стоку и задуже се да би отишле и окушале срећу негде другде.” Паулин има две ћерке, једна је учитељица у Шведској, друга медицинска сестра у Немачкој. Гледа на ручни сат: жена га чека. Пошто је оболела од дијабетеса, ампутирана јој је нога, а патрљак лоше зараста. У Тамареу не постоји кућна нега, а лекови се могу набавити само уз велике напоре.
Врзино коло
“Изолованост, осиромашење и исељавање са севера државни су и структурни проблеми.” Са 38 година, Акил Карај, свршени студент политичких наука Националне школе за администрацију и универзитета Бокони у Риму, један је од младих беспрекорних и веома елегантно одевених кадрова Демократске партије. Вратио се у земљу упркос повољним понудама и данас је званични портпарол Саљија Берише, шефа опозиције. Као извор невоља на северу наводи административну реформу из 2015. године. Вади лист папира и наливпером исцртава карту земље. “Оваква територијална и административна подела показала се као комадање изборног тела”, каже цртајући. “Социјалистичка влада је донела мере преноса средстава ка општинама, делећи Албанију напола и одузимајући северу, традиционалном упоришту ДП-а, приступ јавним службама. Због тога се школе и инфраструктура која зависи од општина не одржавају.” Насупрот томе, додаје, буџет за фиктивна радна места у градским управама је експлодирао: “Милијарду евра између 2016. и 2021.” “Порески расизам”, каже. Овај дипломац Националне школе за администрацију уме да се изражава. “Индуковано сиромаштво иде у пару са канабизацијом и масовном емиграцијом, док организовани криминал истовремено замењује друштвени уговор.”
“Крупне рибе никада не заврше иза решетака”, примећује Линдита Чела, новинарка која ради за Организед Цриме анд Цорруптион Репортинг Пројецт (ОЦЦРП), групу новинара који истражују организовани криминал и корупцију у свету. “У затвор се шаљу само ситни преступници.” Иако се на дела повезана са дрогом примењује Кривични закон, чињеница је да полиција углавном затвара очи. Са просечном платом од 500 евра месечно, полицајци нису нимало ради да јуре шефове. Напротив, на том лукративном тржишту налазе додатни извор прихода. “Полиција тачно зна ко шта ради, и пре свега ко кога штити”, објашњава Линдита Чела. “Власт је охрабрила гајење канабиса. У Дукађину постоје села у којима барем по један члан сваке породице ради на некој плантажи. У недостатку развојног програма, то је дословно постало сезонска зарада као и свака друга. Влада у томе види само предности. Осим тога, становништво потчињено закону ћутања увек је мирно.”
“Лети волим да спавам под ведрим небом. Узјашем коња и одем да кампујем високо у планини. Једне ноћи сам спавао близу поља на којем гаје канабис. Осећао се мирис… Није требало ту да се улогорим. Сутрадан сам затекао коња мртвог”, каже човек, назовимо га Мајк. “Ако желиш, лако је ступити у контакт са њима. Али ризично је, јер ниси Албанац, не говориш албански и ако је потребно, убиће те без оклевања.” Мајк је селф маде ман, много је путовао и задовољство му је да говори енглески. Није се школовао, али познаје свет. Види, чује, осећа. “Ти типови нису много паметни”, тврди. “Уосталом, нема потребе да човек буде паметан да би радио то што они раде. Насупрот томе, немају нимало милости, нимало обзира, нимало свести.”
По повратку у завичај, Мајк, енергичан човек анксиозног карактера, потпуно је потонуо. “Реинтеграција” није добро ишла. И када се више ничему није надао, када су га мучили наступи дубоке малодушности, неочекивани сусрет “са једном женом, дивном пријатељицом”, помогао му је да дигне главу. Мајк је поново пронашао веру. Ствари су кренуле набоље, али од тада су му антидепресиви, “моји поправљачи расположења”, како каже, увек надохват руке.
Говори у пола гласа. “Рецимо да имаш дугове, а овде их напросто свако има. То се зна. Једног лепог дана неки тип понуди да ти помогне. Донесе ти кило траве гратис. Али и даље ти је потребан кеш. Онда ти донесе друго кило, па треће, и у једном тренутку, таман кад помислиш да ти је глава најзад изнад воде, он ти стави до знања да надаље радиш за њега. Немаш избора. Но, ускоро, ко зна, из овог или оног разлога, неко, можда шеф, онај кога никада ниси видео, о коме не знаш ништа, не знаш му чак ни име, пожелеће да те се отараси. Полиција те ухапси, одеш у затвор. То је срамота, али знаш да нећеш моћи ништа да кажеш из страха од одмазде и зато што имаш рођака или нећака у истом послу као и ти. Како год, систем је тако направљен. Пандури и судије су корумпирани. Дакле, ћутиш.” “Да би преживели, сви су приморани да варају”, потврђује Линдита Чела. Обиље прљавог новца слива се у предизборне кампање, судије се подмазују, полиција хапси само ситне рибе. “Понекад чак и сама засади канабис па га затим спали пред телевизијским камерама како би јавном мњењу показала да нешто ради. Или пак неки барон одлучи да жртвује једну плантажу како би спасао неку другу, значајнију… То је део игре.”
“Допустили смо да правна држава пропадне у корист нове класе криминалаца који су унапређени у пословне људе”, оцењује Пељумб Нако, некадашњи управник полицијског одељења за границе и миграцију. “У њиховим је рукама права власт. Они гурају ову регију у атмосферу страха, тргују наркотицима и шверцују људска бића.” Јер емигирање представља жртву, до неколико десетина хиљада евра, зависно од земље. Но, ни породична солидарност ни продаја стада не омогућују да се намакну толике суме, а позајмицу нећете тражити од своје банке… Али док се ова област празни, подвлачи Пељумб Нако, влада показује само веома видљиву равнодушност, ограничавајући се на понављање да је емигрирање лични избор. “Нико не може спречити Албанце да остварују снове у иностранству”, објављује премијер.
Филип Бертеншан
Превела с француског: Оља Петронић/Време
Извор: Le Courrier des Balkans
