Писао сам прошле недјеље о пакту Рибентроп ‒ Молотов, потписаном недјељу дана пред почетак Другог свјетског рата. Тај је пакт учинио да од 6 година трајања ове велике свјетске катастрофе ‒ прве двије године европски нацисти и комунисти буду оперативни сарадници у поробљавању бројних демократских и независних држава.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
А та је чињеница, опет, довела до тога да Европски парламент 2009. године дан потписивања тога пакта „о ненападању и пријатељству“ између Хитлеровог нацизма и Стаљиновог комунизма, прогласи даном „сјећања на жртве ових тоталитарних режима“!
У том смислу бих замолио овдашњу јавност да се дубоко замисли над саопштењима ДПС историчара и ЦЈK „мудраца“, који без дилеме износе ставове о антифашизму овдашњих комуниста, јер је он, као што видимо врло условна и релативна појава, како у контексту ратних збивања у Европи средином 20. вијека, тако и у смислу идеолошке сличности нацизма и комунизма, бар онако како их виде институције уједињене Европе којој тежимо.
Овдашњи су комунисти били слијепи послушници упутстава која су произилазила из тог пакта, све до Хитлеровог напада на СССР, а начин како су се обрачунали са антифашистичким монархистима током и послије рата, крваво је свједочанство њихове тоталитарности и једноумља.
До читања у сљедећем броју
