Kao grom iz vedra neba, u američkim bioskopima pojavio se film koji je po zaradi nadmašio peti deo franšize o Indijani Džonsu, a reč je o drami koja govori o bolnoj i neprijatnoj temi trgovine decom koja nije baš uobičajena inspiracija za letnje blokbastere
Piše: Marko Tanasković
Prošle nedelje, sasvim neočekivano, dobili smo dobre i ohrabrujuće vesti iz sveta filma. Kao grom iz vedra neba, u bioskopima se pojavio film „Zvuk slobode“ koji je po zaradi na američkim blagajnama nadmašio peti deo filmske franšize o Indijani Džonsu. Za razliku od najnovijeg dela iz sage o avanturama sada već gerijatrijskog arheologa, koji igra na kartu reciklirane nostalgije i spilbergovskog infantilnog holivudskog eskapizma, „Zvuk slobode“ je ozbiljan film koji govori o bolnoj i neprijatnoj temi trgovine decom koja nije baš uobičajena inspiracija za letnje blokbastere.
Utoliko je izuzetan finansijski uspeh ovog projekta veće iznenađenje, pogotovo ako se ima u vidu da je film prošao izuzetno dugačak i trnovit put pre nego što je ovog leta stigao u bioskopske sale.
Gibsonova podrška
Film je inicijalno začet još pre pet godina u „Tventijet Senčuri Foks“ studiju, ali je, nakon kupovine tog studija od strane „Dizni“ korporacije 2019. godine, napušten kao nekomercijalan i politički nekorektan, nakon čega je morao da sačeka nekoliko godina pre nego što je realizaciju preuzeo „Ejndžel“ studio, mali distributer iz mormonske Jute koji se uglavnom bavi religioznim filmovima i čiji projekti se obilato služe kraudfandingom preko interneta.
Ono što je naročito zanimljivo u priči o nastanku filma jesu glasine da je u pronalaženju distributera i finansiranju marketinške kampanje glavnu ulogu odigrao Mel Gibson, Oskarom nagrađeni australijski režiser i slavni glumac, koji je već godinama u nemilosti holivudskog establišmenta zbog njegovih navodno antisemitskih stavova i iznetih optužbi da u filmskoj industriji vladaju pedofili.
Postoje jake indicije da je Mel Gibson i nadgledao završnu montažu filma, iako je kao režiser potpisan relativno nepoznati Alehandro Monteverde iz Meksika.
Operacija podzemna železnica
Veza sa Gibsonom očigledna je i iz činjenice da glavnu ulogu u filmu igra Džim Kavizel, glumac poznat po tome što je maestralno odigrao lik Isusa u Gibsonovom velikom religioznom hitu „Stradanje Isusovo“. Baš kao i Gibson, Kavizel je odavno na crnim listama Holivuda zbog svoje posvećnosti hrišćanskoj veri i neuklapanju u dekadentne trendove fabrike snova.
„Zvuk slobode” zasnovan je na istinitoj priči o Timu Balardu, bivšem agentu Unutrašnje bezbednosti koji se bavio sprečavanjem trgovine decom i razbijanjem pedofilskih lanaca. Nakon što je shvatio da ne može svoj posao da obavlja do kraja uspešno i pošteno zbog birokratskih prepreka i sumnjivih naređenja „odozgo“, Balard je napustio državnu službu pre otprilike deset godina i započeo neprofitnu, nevladinu organizaciju „Operacija podzemna železnica“ koja sakuplja podatke o nestaloj deci i sarađuje sa policijama širom sveta u njihovom spasavanju iz kandži pedofila.
Film prati njegove pokušaje da iz džungli Kolumbije spasi devojčicu iz Hondurasa, koja je, zajedno sa svojim bratom, namamljena u belo roblje unosnom ponudom za dečiji modeling. Sve ono što u filmu vidimo zasnovano je na istinitom događaju iz oktobra 2014. kada je, u sklopu sinhronizovane akcije „Tripl tejk“, u tri grada u Kolumciji u roku od sat vremena oslobođeno 123 žrtve trgovine ljudima, od čega je 55 njih bilo maloletno.
Iako se u filmu to eksplicitno ne naglašava, suptilno se provlači teza da siromašna deca koja su na ovakav način oteta od svojih roditelja završavaju u posteljama izopačenih moćnika poput Džefrija Epstina i drugih uglednih članova globalne oligarhije.
Balard tvrdi da više od 10.000 mališana iz čitavog sveta godišnje biva prošvercovano u Ameriku u cilju seksualne eksploatacije, kao i da se radi o razgranatom biznisu u kome se svake godine obrne oko 32 milijarde dolara. Neka deca se koriste i za trgovinu organima, a sam Kavizel je, iz pozicije holivudskog insajdera, u više navrata javno govorio o praksi prikupljanja izlučenog adrenohroma. Reč je o supstanci koja nastaje oksidacijom adrenalina neurotransmitera koji stimulativno deluje na fiziološke procese u organizmu, a koji se navodno ekstrahuje iz krvi dece koja su podvrgnuta torturi i predstavlja ultimativni eliksir za podmlađivanje globalističke pedofilsko-satanističke elite.
Osinje gnezdo
Ako uzmemo u obzir tematiku kojom se film bavi, ali još više neizrečene i podrazumevane implikacije prikazanih događaja i iznesenih tvrdnji, bilo je donekle za očekivati da „Zvuk slobode“ neće naići na baš oduševljeni prijem korporativnih medija glavnog toka. Ljudi koji primaju platu kao propagandisti onih za koje se u javnosti odavno sumnja da vuku konce pedofilskih lanaca teško da mogu da prigrle ovakav film i narative koje on pokreće u javnosti.
Ipak, malicioznost i žestina sa kojom su se zapadna sredstva (dez)informisanja okomila na film dosta govori o tome koliko su autori bili uspešni u prodrmavanju osinjeg gnezda.
Si-En-En je odmah u goste doveo Majka Rotšilda (da, čovek se zaista tako preziva), „eksperta za raskrinkavanje teorija zavere“, koji je optužio autore filma da stvaraju „moralnu paniku“ i da iznova raspiruju sumanute desničarske Kjuanon teorije zavere. „Vajs“ je u svojoj reportaži doveo u pitanje reputaciju Tima Balarda, stvarajući sliku o njemu kao mitomanu i lažovu, dok je „Rolingstoun“ u svom prikazu „Zvuka slobode“ stavio akcenat na svoj subjektivni utisak da se problem trgovine dece u filmu preuveličava, kao i da je statistički dokazano da je mnogo veća šansa da će neko dete biti seksualno zlostavljano unutar svoje porodice nego od strane pojedinaca iz kabale globalističkih moćnika.
Božija deca nisu na prodaju
Po bizarnosti pljuvačke argumentacije, ipak prednjači „Vašington Post“ koji krivi Balarda i njegovu organizaciju zbog toga što „samo“ izbavljaju decu iz pedofilskog ropstva, a ne vode dovoljno računa o lečenju naknadnih psiholoških i emotivnih trauma koje prate žrtve.
Imajući u vidu da se radi o novinarima i medijima koji ne vide ništa sporno u mejlovima Džona Podeste, u kojima se naručuju „pice i hot-dogovi“ u vrednosti od više od 60.000 dolara za privatne žurke u Beloj kući, kao ni u činjenici da su obe kamere u njujorškom zatvoru sasvim slučajno zakazale baš u trenutku kada je Džefri Epstin navodno izvršio samoubistvo, ovakvi napadi na film mogu samo poslužiti kao najbolja moguća preporuka da se film pogleda i da se na taj način podrže plemeniti napori hrabrih ljudi poput Balarda, Kavizela i Gibsona da se pokrene prekopotrebna diskusija i rasvetli istina o ovoj teškoj i mučnoj temi.
Jer, kako u filmu insistira Tim Balard, „božija deca nisu na prodaju“.
