У Толкиновом свету, све просторе гута даљина, готово свуд су посути знакови прошлог. И велики рат за прстен одјек је неког другог рата, започетог али не сасвим завршеног много векова раније
Све што се ради и дешава „сада“, ради се због нечега што су чинили људи одавно умрли. Неки од актера првог рата су још увек ту, попут Саурона, али је и он само одраз свог некадашњег лика. Сауронових девет Црних јахача су утваре некадашњих племенитих људи, чија права имена не памте више ни они сами. Краљ без круне, Арагорн, везан је за прошлост својом крвљу као клетвом.
Пут као основни знак даљине је Толкинова главна тема. Поглед на широки пејзаж је увек позив на путовање, а било која стаза у сваком тренутку може да одведе неопрезног шетача бескрајно далеко од куће, само ако, како каже Билбо, човек довољно не припази.
Толкинов универзум инклинира ка даљинама. Томе доприноси и поетизација смрти и посебан осећај коначности у доживљају света, односно готово источњачка осетљивост за пролазно. Попут јапанског моно но ањареа, Толкинова визија света је тихо и сетно прихватање да је све што је материјално, или све што је ту присутно и „сада“, заправо у процесу враћања у прах из ког је настало. Управо из те свести о пролазности и релативности свега што нам је пред очима и под рукама, долази његова повишена осетљивост за простор, али и ликове који сви редом делују као да су посматрани из велике даљине или нечијег сећања. Њихови су поступци прочишћени до романсе, и говор им је повремено сасвим архаичан и стилизован, одржавајући отклон/даљину између њих и читалаца који не заборављају да је у питању приповест о нечему што је, чини се, већ давно свршено.
Дозу коначности додаје и пишчев наговештај/мистификација да је свет који описује заправо наш свет, само толико далеко у времену, толико удаљен од „сада“ које припада читаоцу, да чак и читалац сам може, ако прихвати игру, да посведочи да од славних краљева и градова о којима се приповеда није остало ништа. Овако укључен у игру, онај који чита прихвата да постане последња карика ланца приповести. Даљина је једно од лица смрти. Толкину нису стране ни готске поетичке комбинације романтике и ужаса, какве се остварују, на пример у хронотопу Мртвих баруштина. Ове мочваре су, по Голумовој приповести, прогутале једно (опет) давно бојно поље. Прошлост је у Толкиновом свету тако близу да се готово може дотаћи, и под површином мутне воде назиру се тужни ликови ратника, људи и вилењака, који су ту погинули борећи се с орцима.
После победе у рату и Арагорновог крунисања, односно повратка краља у Гондор, успоставља се изгубљена равнотежа, и оживљава много од старе славе и благостања. Међутим, чак је и остварење тог новог, срећнијег Гондора који се поново родио из ватре рата условно. Посебни додатак на последњим страницама треће књиге немилосрдно прецизно одбројава преостале дане живота свих Толкинових јунака који су преживели авантуру, пошто су датуми (и околности) њихових смрти уредно уписани у хронике у које имамо увид.
Управо та свест о коначности даје посебан тон „Господару Прстенова“. Горка свест о неопозивости смрти и проласка времена присутна је и у Џексоновом „Господару прстенова“, мада је, сагласно филму као различитом медију, разрешена на другачији начин. Уместо да као у књизи имамо приступ каталогу смрти јунака, Џексон нам приказује Аруенину визију. У сновиђењу после ког се и она сама суочава са сопственом смртношћу и избором који је направила, присуствујемо призорима из њеног будућег срећног живота са Арагорном, рађању њиховог сина, али и старошћу и умирању који потом следе. Заједно са Аруеном, и гледаоци се суочавају са неумитношћу Арагорнове смрти. И у филму се остварује исти утисак живота који је само прах – све што се чини, све што може да се уради, и сам велики рат за прстен, судбине и животи јунака, све се на крају нивелише/релативизује смрћу која је апсолутна.
Нарочиту дозу меланхолије „Господару прстенова“ даје и исто тако неумитни одлазак вилењака у Сиве Луке. Ова тужбалица о високој цивилизацији која је на измаку, понавља се као вињета и у филму, у призорима вилењака који у поворкама, са мутним светлима у рукама, одлазе заувек из Средње земље. Крајње путовање код Толкина, путовање које је и последње Фродово и Билбово, одлазак је у смрт. Приче јунака-путника завршавају се одласком преко мора у земље које су изван нашег света. За Толкинов свет насељен авантуристима и путницима, одлазак у смрт, као одлазак у апсолутно непознато, постаје коначна и највећа авантура, на прагу које, слично Поовој Белој земљи, за нас приповедање престаје.
Настасја Писарев
Извор: Дневник.рс
