U Florencu nas je, pohodio neki Dimitrije, stari stražmešter, Srbin iz Vojvodine.
-Čuh, – veli, – gospodaru, da si ovde i dođoh čisto od srpske želje da vidim i da poljubim ruku tako slavnoga gospodara od slavne Crne Gore. To nam je sve što imamo!
I suze obliše njegovo junačko, ozbiljno lice. Vladiku su vrlo dirnule te reči i te suze. Dade mu ruku da poljubi, što inače nikom ne daje, pa mu potresenim i neveselim glasom reče:
– Jadni moj narode! Rasijao si se po najmu u tuđina; služiš Tuku i Mandžuku, a na tvom ognjištu vatra se gasi.
– Oprosti mi gospodaru, – reče on brišući suze, – ja sam se vrlo rastužio: osam godina nisam bio kod svoje kuće.
– Nemamo je niđe, odgovori Vladika, izgorjela je na Kosovu.“
Ljuba Nenadović
Izvor: Pisma iz Italije
