Упркос овдашњим антисрпским, па самим тим антиинтелектуалним тумачима „свега“, препоручујем да о Kосовском миту гледамо из перспективе најумнијих људи романтичарске Европе 19. вијека, а не из угла Главног одбора ДПС, или уредништва Антене М, што му, показало се, дође на исто.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Просвећена Европа је у српском оплакивању косовског пораза видјела умјетничку величину равну античкој трагедији, а не плиткоумно слављење пораза, како Лазара и Облића хоће да протумаче они који нијесу прочитали ништа.
А они међу њима који су нешто читали, без икаквих проблема, баштине слављење и величине нпр. Париске комуне или ветерана из грађанског шпанског рата, два оружана сукоба којима историја зна јасан крај и препознаје губитнике.
Па, ипак, ти и такви војни порази пролетера и идеолошких претеча овдашњих комуниста, имали су, а и данас имају своје „гусларе“. Оне који пјевају бајке о пораженим „шпанцима“ и „интернационалцима“ са црвеним петокракама, а неће да разумију Његоша, који о Kосовској погибији пјева као о посебном духовном и витешком надахнућу за генерације Црногораца.
До наредног читања!
