Danas su televizijske serije izrasle u samosvojnu dramsku formu s velikim budžetima i globalnim ambicijama – dakle neku vrstu dugačkih filmova, s tim što smo gledajući te-ve serije ohrabreni da predahnemo između epizoda koje traju između pola i jednog sata. Ipak mnogi, poput mene, na internetu ignorišu tu opciju i gledaju ih u dugim seansama
Televizijske serije bile su zamišljene kao jeftini dramski programi koji se emituju preko dana. Ciljna grupa su im bile domaćice – pretpostavka je da su odrasli muškarci tada na poslu – pa su na reklamama bili sapuni i deterdženti. Otuda i anglo izraz sapunice (soap operas). Iako je žanr imao nekih sedamdeset godina na raspolaganju da se razvije, te-ve serije su zadugo zbrzavane sa skarabudženom scenografijom i glumcima koji nisu stigli usvoje tekst.
Za britanske sapunice standard je dugovečnost. I glumci i publika ostarili uz Krunsku ulicu (Coranation Street, oko 11.000 epizoda od 1960. do danas) i Priče iz predgrađa (EastEnders, oko 6.700 epizoda od 1985), u kojima se javnost često suočila s tabu temama. U Latinskoj Americi mase su plakale zajedno sa heroinama svojih telenovela iz devedesetih Ljovisnom i Kasandrom, koje su zakonite naslednice velikog bogatstva, ali nikako da do njega dođu.
Potonja, nazvana jednostavno Kasandra, naprodavanija je te-ve serija na španskom jeziku. Emitovana je u 128 država, uključujući i našu. Neka ekipa iz Kučeva – da li iz zajebavanja – pisala je predsedniku Miloševiću u ključnom trenutku „da oslobodi Kasandru jer ova nije ništa kriva“.
U SAD ne izlaze iz mode serije koje nanovo dokazuju da i bogati plaču: jesu svi junaci Dinastije, Dalasa, Svog novca ovog sveta ili Nasleđa truli milioneri, ali i takvi (ili naročito oni) imaju puno problema u životu. U međuvremenu su nastale neodoljive serije domaće i jenki proizvodnje: Otpisani, Više od igre ili Sivi dom stekle su kultni status među gledaocima. Isto važi za Gradić Pejton ili Izgubljene u svemiru.
Danas su televizijske serije izrasle u samosvojnu dramsku formu s velikim budžetima i globalnim ambicijama – dakle neku vrstu dugačkih filmova. Samo što nam pogoleme filmove na festivalima puštaju u cugu, bez pauze za kafu – Satanski tango (1994) Bele Tara, snimljen po istoimenom romanu Lasla Krasnohorkaja – recimo, traje sedam časova. Gledajući te-ve serije ohrabreni smo da predahnemo između epizoda koje traju između pola i jednog sata, iako mnogi, poput mene, na internetu ignorišu tu opciju i gledaju ih u dugim seansama.
I eto nove razbibrige i nove reči u beogradskom raspričanom novogovornom inglišu: bindžovanje.
Autorski poduhvati
(Linč, Sorentino, De la Iglesija, Tikver…)
Pod ovom kapom podrazumevam serije koje su rađene sa određenom vizijom, koje su pisali i režirali isti ljudi. Ovakvi projekti su u manjini; danas se ambiciozni scenaristi češće odlučuju na producentsku ulogu.
Dobro se sećam kada sam bio na Filmfestu u Minhenu, iako tome ima 33 godine. Na festivalu je prikazana pilot epizoda nove američke TV sapunice. „Šta, sad će i televizijske serije da prikazuju po filmskim festivalima?“, negodovao sam. Ali budući da je reditelj bio Dejvid Linč, tada s malim, ali već impresivnim opusom, odgledao sam njegov pilot koji je bio dvadeset minuta duži nego prva epizoda buduće serije. Zvao se Twin Peaks, što je Branko Vučićević kasnije lepo posrbio.
Dvoglav
https://youtu.be/2rmC9M1yla0
(Twin Peaks, scenario Dejvid Linč i Mark Frost, režija Linč, Frost i 12 drugih reditelja; SAD, 1990–1991. i 2017, 3 sezone, ukupno 48 epizoda).
Intriga ko je ubio Loru Palmer će uskoro zaludeti čitavu planetu. Čak i Srbiju koja je tada imala pametnija posla: bila je i nije bila u ratu. Ali svi su hteli da saznaju još o čudacima iz Dvoglava.
Frojdistička, sujeverna, mistična, njuejdžovska, američka, a istovremeno s toliko ograda da je zapravo antiamerička, Dvoglav je verovatno najčudesnija igrana serija ikad snimljena. Napisao sam opširan esej o prve dve sezone, objavljen u magazinu New Moment 1995. Ogranizovan je i namenski foto-sešn da se tekst ilustruje.
U to vreme već je izašao Linčov igrani film Dvoglav: Vatro, hodaj sa mnom (1992) o događajima koji prethode Dvoglavu. Ali tada nisam slutio da će Linč ukrasiti seriju sa još nekoliko kratkih filmova i nastavkom posle 25 godina, baš kako je obećao. I ta, treća sezona, gde autorova neobuzdana mašta više nije nailazila ni na kakve granice, najuspelija je. Linč je svojeručno režirao svih 18 epizoda.
Ako je verovati njegovoj knjizi Soba za snove, ideju za žabe-moljce, dakle personifikaciju zla koje ulazi u junake i otima im dušu, Linč je pronašao na svom davnom proputovanju kroz Srbiju. Dvoglav je emitovan, s velikim uspehom, i na našem etru. Sve sezone izdate su na DVD.
Linč se nije na tome zaustavio. Postoji i zasad dormantna ideja za četvrtu sezonu. U međuvremenu je napravio pilot za još jednu, jednako intrigantnu TV seriju. Budući da su producenti odustali od projekta – verovatno im je delovao suviše ekscentrično – tu pilot epizodu je Linč, uz pomoć francuskog Kanala+, čisto da se ne baci, dosnimio i prekrojio u dvoiposatni igrani film.
Ispostaviće se da je tako nastao njegov kritički najpriznatiji, a verovatno i najbolji film novog milenijuma, Bulevar zvezda (Mulholand Dr, 2001). Čini se da bi brojni rukavci filma tek u željenom trajanju serijala mogli da dođu do punog izražaja – ne zato da se zaplet bolje razreši, nego, kako to obično biva u Linčovom slučaju, da se dodatno mistifikuje i zakomplikuje.
Majstor i Margarita
(Master i Margarita, scenario i režija Vladimir Bortko, Rusija 2005, 10 epizoda).
Bilo je tuce adaptacija istoimenog romana Mihaila Bulgakova – neki kažu i najvećeg romana XX veka. Jedan je film u koprodukciji Jugoslavije i Italije: režirao ga je Aleksandar Petrović 1980. Postoji i poljska mini serija iz 1990. Poslednji igrani pokušaj je upravo u postprodukciji u Rusiji; reditelj je Mihajl Rogoškin.
Ali ova ruska serija iz 2005. prva je i jedina ekranizacija koja se slepo i doslovno držala romana, bez štrihovanja i samopovlađujućih reinterpretacija. Rezultat tog značajnog napora jeste zadivljujući, onoliko blizu duhu Bulgakova koliko je to ljudski moguće. Serija je emitovana na našem etru više puta. Postoji i DVD izdanje na engleskom.
Mladi papa / Novi papa
(Young Pope, The New Pope, scenario Paolo Sorentino i još 4 pisca; režija Sorentino; Italija, Francuska, Španija, Velika Britanija, SAD 2016, ukupno 19 epizoda).
Slično Linču, u ovom čedu Italijana Paola Sorentina imamo jak autorski pečat i izrazito primetnu rediteljsku orkestraciju. Režija i glumačka ekipa su vanredni; odskaču Džad Lou i Havijer Kamara. Serija se može videti na platformi HBO.
Scenario, pak, posebna je priča. To je ipak centar katoličke piramide u koji se neizbežno slivaju i novac i moć. Kao da Sorentino izbegava suočenje sa istorijom, nezgodnim temama mundane politike Svete stolice, notornih skandala kao što su mešetarenja sa investicijama ili kardinalski seks. Zauzvrat, dobijamo senzualnu, povremeno dirljivu, visoko originalnu i izuzetno zabavnu fantaziju o nepostojećem papi Piju XIII čiji život liči na teatar koji su dizajnirali Dolče i Gabana. Ovde ima nešto mediteranski čulno što probija ispod mantija i rituala, kao uostalom i u drugim projektima Paola Sorentina. Za jednog od njih – ne neophodno i najboljeg – osvojio je „Oskara“.
30 srebrnjaka
(30 Menedas, scenario Horhe Guerakečevarija i Aksel de la Iglesija; režija De la Iglesija; Španija 2020–2023; dve sezone, 16 epizoda).
Ova horor serija potiče iz još jedne kinematografske velesile i meni omiljenog reditelja. De la Iglesija ima njuha za apsurd; radio je već filmove povezane s hrišćanskom mistikom i apokaliptičnim temama, kao što je tragikomični Dan zveri. Ovde je reč o onih 30 srebrnjaka koji su zarađeni za izdaju Hrista i koji vlasnicima navodno daju demonsku moć.
U dramatičnom sudbinskom preokretu, prezime scenariste reditelja Aksela – koji gaji imidž prosečnog hevi metalca, sa sve džinsom i dugom neurednom kosom – na španskom znači „crkveno“. Što bi se u nas reklo, Popadić ili Crkvenjakov. Prva sezona serije dostupna je na platformi HBO; druga je najavljena za oktobar.
Vavilon Berlin
(Babylon Berlin, scenario Folker Kučer, prema svom romanu Mokra riba, Henk Handlogten, Tom Tikver i Ahim fon Boriz; režija Handlogten, Tikver i Fon Boriz; Nemačka 2017–2022, 4 sezone, 50 epizoda).
Ovde se vraćamo u slično vreme kao Majstor i Margarita, ali ne u rusku, nego u nemačku prestonicu u doba previranja tokom vajmarske republike. Za razliku od mejnstrima nemačke fikcije, ovde su junaci – policijski inspektor Gideon Rat i daktilografkinja Šarlota Riter – levičari.
Sa budžetom od 40 miliona evra, u pitanju je najskuplja nemačka serija i najskuplja serija van engleskog govornog područja. Vavilon Berlin trenutno emituje RTS, pa je možda to najbolja adresa za zainteresovane. Za bindžovanje, tu je uvek kao puška zapeti HBO.
Istorijske serije
(Ja, Klaudije, Rim, Spartak)
Tangencijalni poduhvati – gde Amerikanci izgleda najviše briljiraju – su oni istorijske fantastike. Dugo sam, na primer, odolevao pompi koja je pratila seriju Igra prestola. Seo sam da je pogledam tek kad su svi prestali da o njoj govore. Ali moram priznati da je u pitanju neodoljiv poduhvat mitološkog melting pota. Ali šta je sa istorijom? Ima li ona mesto u te-ve serijama ili je jedino eskapizam uvek u modi?
Volim da čitam sve o starom Rimu, iz prve, druge i treće ruke, dakle Tacita, Gibona i Grejvsa. Kao da je sva buduća istorija sadržana u povesti ove imperije. Možda sam zato subjektivan: prosto me zanima ta tema. Ali sve tri nabrojane serije su jednostavno prvorazredne – čak i za one koji nemaju ambicija da paze kada su scenaristi pogodili istorijske događaje, a kada su se odviše odlepili od činjenica i prepustili mašti.
Ja, Klaudije
(I, Claudius, scenario Džek Pulman; režija Herbert Vajs; Velika Britanija, 1976–1977; 13 epizoda)
Serija nastala je kao adaptacija istoimenog istorijskog romana britanskog pisca Roberta Grejvsa. Kao i Satanski tango, taj je roman jednostavno remek-delo; oba su prevedena na srpski. Ni kinematografija, ni televizija začudo ne kaskaju mnogo za njima.
Ja, Klaudije obuhvata vladavinu Avgusta, Klaudija i Kaligule između 24. i 54. godine naše ere. Ekipa je prvorazredna, kako je često slučaj s Bi-bi-sijevim serijama: engleski su glumci mahom kaljeni u pozorištu i na Šekspiru. Derek Džakobi briljira u naslovnoj ulozi rimskog imperatora naprednog po svojim merama, ali nazadnog po svojim fizičkim hendikepima. Džon Hart je na jedvite jade prihvatio ulogu Kaligule. Serija je emitovana je na tadašnjoj RTB i praćena je s dužnom pažnjom. Sećam je se živo iako sam tada bio klinac. Danas je dostupna na DVD.
Rim
(Rome, scenario Bruno Heler, Džon Milijus, Vilijam Mekdonald; režija Majkl Eptid i još 13 reditelja; VB/SAD 2005–2007; dve sezone, 22 epizode).
Ova serija se koncentriše na vreme vladavine Julija Cezara i transformacije rimske republike u imperiju negde između 49. i 30. godine p. n. e: možda su scenaristi, među kojima se našao i cenjeni Milijus doktor Džon, prepoznali sličan proces u savremenoj SAD. Za razliku od Grejvsa, ovde se priča plete oko dvojice anonimnih Rimljana, Lucijusa i Titusa.
Koprodukcija između američkog Ha-be-oa i britanskog Bi-bi-sija, Rim je imao budžet sličan filmskim blokbasterima: astronomskih 100 miliona dolara. U kostimima i scenografiji – snimalo se zaista u Rimu – možda se nazire da je to najskuplja serija ikad snimljena, ali je drama donekle zadržala kamerni karakter. Očekivalo se da Rim bude Ja, Klaudije na steroidima. Ali avaj, sve bitke su i ovde u off-u. Postoji na portalu HBO ili, ako je nekom tako draže, na DVD.
Spartak
https://youtu.be/tBvwzx6UXK0
(Spartacus, scenario Stiven Denajt; režija Džesi Vorn i 10 drugih reditelja; SAD 2010–2013; 4 sezone, 34 epizode)
Konačno, moja omiljena serija – ne samo iz ove grupe. Snimana je na Novom Zelandu i emitovana u više navrata na B92 i našim kablovskim kanalima. Obično su emiteri birali prvu sezonu Spartak: Krv i pesak za repriziranje. I s dobrim razlogom: ona je, kako to često biva, najbolja. Kasting je mešovit: ima vrsnih britanskih glumaca (Endi Vitfild u naslovnoj ulozi i Dejvid Hana kao njegov ambiciozni gospodar Batijat). A kud Rim stade, tu Spartak produži: ovde se intenzivna otimačina malih ljudi oko časti i moći podiže za lestvicu više. Ja, Klaudije i Rim su drame; Spartak je akcioni spektakl.
Život poslednjih godina komšije Tračanina Spartaka negde između 81. i 71. godine p. n. e, čoveka koji je u vreme Trećeg ustanka robova 74–71. p. n. e. imao pod komandom vojsku od 300 000 ljudi – vazda me je inspirisao. I ne samo mene: Stenli Kjubrik je režirao igrani film o tom čoveku 1960. Spartak je jedina serija koju sam kompletnu odgledao dvaput i na koncu recenzirao. Čini mi se da krvavo-seksualna rekonstrukcija starog Rima, smeštena u školu za gladijatore, ima mnogo više veze s realnošću na terenu nego poslovično umivene verzije tadašnjeg načina života. Sada kada o tome pišem, sam sebi pravim zazubice: malo mi fali da je opet pustim. Dostupna je na DVD.
Britanski humor
(Leteći cirkus Montija Pajtona, Mala Britanija)
Zanimljivo je da jedno germansko pleme, Nemci, ima tako malo smisla za humor, a drugo, Britanci, praktično je najveći evropski izvoznik humora. Budući da sam svega koji mesec proveo na nemačkom kontinentu, a pet godina na britanskim ostrvima, uvek sam bio veći ljubitelj potonje škole. U Britaniji se pričaju vicevi zasnovani na komediji naravi, dakle posve slični našim – Škoti su obično cicije, Irci su uvek tupavi.
Naravoučenije je da bez prestupa, bez rizika, bez posezanja za stereotipima, u uslovima potpune političke korektnosti – nema ni humora. Drugim rečima, beba lako odleti zajedno sa prljavom vodom. Humor je po sebi nekorektan i uvek postoji rizik da će ga publika pozdraviti hladnim ćutanjem.
Leteći cirkus Montija Pajtona
(Monty Python’s Flying Circus, scenaristi i glumci Grejem Čepman, Erik Ajdl, Teri Džons, Džon Kliz i Majkl Palin; animator Teri Gilijam; režija Ijan Meknoton i Džon Hauard Dejvis, Velika Britanija 1969–1974, 4 sezone, 45 epizoda).
To je najstarija serija koju ovde zastupam, ali kao da je njen duh najmlađi. Uticaj koji je za sobom ostavila grupa Monti Pajton je nemerljiv. Prvo sa ovom Bi-bi-sijevom i danas posve neverovatnom serijom, a potom i jednako nadahnutim filmovima koje su režirali Džons i Gilijam, Smisao života, Brajanovo žitije i Monti Pajton i Sveti gral. I na kraju u razgranatom mnoštvu desetina drugih filmskih i televizijskih naslova koje je teško i pobrojati. Iza svega toga su ovi silno duhoviti i multitalentovani ljudi stajali i razvedravali olovno nebo ne samo u kišovitoj Britaniji.
Humor brzo, možda i prebrzo zastareva, ali od pajtonovskog se nikad ne umorim. Čak i kad znam vic, i dalje su mi smešni skečevi Ministarstvo bezveznog hoda ili Glupan godine iz više klase. Za početnike, postoji dosta DVD izdanja izabranih skečeva iz serije Leteći cirkus Montija Pajtona. Filmovi Brajanovo žitije i Monti Pajton i Sveti gral mogu se naći na platformi Netfliks.
Mala Britanija
(Little Britain, scenaristi i glumci Mat Lukas i Dejvid Volijams, režija Stiv Bendelak, Volijams i još 4 reditelja, Velika Britanija, 2003–2006, 3 sezone, 23 epizode).
Sasvim na trasi koju je prokrčila grupa Monti Pajton nalazi se i serija Mala Britanija. Komičarski tandemi su stara, ako ne i ofucana priča, ali ovako eksplozivan duo nije davno viđen ni na Ostrvu, ni drugde. Kao i Pajtoni, Mat i Dejvid napravili su nekoliko besmrtnih likova, od mrzovoljne šalteruše Kerol, do lažnog invalida Endija.
Serija je osvojila ukupno 28 televizijskih nagrada. Postoji na DVD koji sam jednom prilikom pozajmio i besomučno ga vrteo. Ali kao i svaki pošten Srbin, na kraju sam nerado morao da ga vratim vlasniku.
Kriminalci su verovatno sigurno među nama
(Narkos, Porodica Soprano, Postao sam loš i Ozark)
U sva četiri slučaja najbolje iz izdašne krimi ponude. Koliko ovog časa, Porodica Soprano je na HBO, ostale tri serije su na Netfliksu.
Porodica Soprano
(The Sopranos, scenario Dejvid Čejs i još 21 pisac, režija Timori van Paten, Čejs i još 22 reditelja, SAD 1999–2007, 6 sezona, 86 epizoda).
Kum je serijal romana i filmova o krupnom kriminalu, koji je potkupljivao senatore i ubijao pape. Ali Porodica Soprano je velika priča o zgodama i nezgodama sitnih, trapavih i neretko priglupih kriminalaca iz posrnulog i provincijalnog miljea Nju Džerzija. Retko se trefi da toliko elemenata nekog grupnog projekta tako opasno nagne ka savršenstvu.
Serija je osvojila ukupno 122 nagrade, od toga 21 „Emija“. Zamisao Čejsa je prosto genijalna; reklo bi se da seriju nosi glavni glumac Džejms Gandolfini, budući da je serija dubinski sken karaktera Tonija Soprana, ali čitava ekipa radi kao švajcarski sat.
Narkos
(Narcos, scenario Karlo Bernar, Kris Brankato, Doug Miro i još 23 pisca, režija Andres Baiz i još 7 reditelja, SAD 2015–2017, 3 sezone, 30 epizoda).
Priča o najvećem narko dileru novije istorije, Kolumbijcu Pablu Eskobaru, pripovedana je iz tačke gledišta američkih agenata takozvanog Di-i-eja (Drug Enforcement Agency). Ovo odvaja Narkosa od ostalih serija iz ove grupe: njihova tačka gledišta je ona prestupnika.
Možda je u pitanju najzabavnija, ako ne već najverodostojnija od tuce srodnih uradaka o Eskobaru (postoji i kolumbijska serija na istu temu). Čovek bi pomislio da je činjenica da Di-i-ej juri narkodilere po Latinskoj Americi, a ne dira ih na tlu SAD neka rupa u dramaturgiji, ali ne – to je, biće, rupa u američkom shvatanju sveta.
Postao sam loš / Ozark
(Breaking Bad, scenario Vins Giligan i još 9 pisaca; režija Mišel Meklaren, Giligan i još 23 reditelja; SAD, 2008–2013; 5 sezona, 62 epizode)
(Ozark, scenario Bil Dubik, Mark Vilijams i još 11 pisaca; režija Džejson Bejtmen i još 11 reditelja; SAD, 2017–2022; 4 sezone, 44 epizode).
Ove dve serije, svaka na svoj način, ispisuju novo poglavlje iz kriminalnog miljea. Dosad smo viđali policijske i krimi priče o profesionalnim pandurima i banditima od karijere. Ali u Postao sam loš i Ozarku junaci potiču iz sasvim prosečnih američkih porodica koje su se našle u procepu. S jedne strane, one su pritisnute sve većim troškovima i zahtevima da bi vodile normalan srednjeklasni život. Danas je jednostavno odškolovati decu ili se lečiti od neke ozbiljne bolesti praktično posto luksuz u SAD.
S druge strane, postoji i dodatni pritisak da se ova kvadratura kruga nekako razreši van zakona. Tako se muškarci, glave porodica iz ovih serija – inače po svemu sudeći sasvim normalni ljudi – odmeću u organizovani kriminal. Prvi, nastavnik hemije Volter Vajt iz serije Postao sam loš, oboli od opake bolesti i pošto se uroti sa svojim bivšim učenikom Džesijem, počinje da proizvodi i prodaje metamfetamin kako bi platio bolničke troškove.
Drugi, biznismen Marti Bird iz Ozarka, gotovo se nehotično nađe na platnom spisku meksičkog kartela.
Apsurd nastaje u ovom iznenadnom odmetanju sa one strane zakona, u spoju običnih ljudi i brutalnih situacija. Razlika je u reakciji porodice u ova dva slučaja: Volter je primoran da ceo svoj dvostruki život vodi strogo pazeći na fasadu i bez znanja porodice; u Martijev biznis s kartelom aktivno se uključuje prvo supruga, a za njom komšije, pa čak i deca: kartel je poput socijalnog kancera koji kosi stare igrače i neprestano regrutuje nove.
Epilog
Spomenuta projekcija na Filmfestu u Munhenu 1989. bila je proročka na više načina. Prvo, tu je rano zapažena i kao primer novog senzibiliteta izdvojena jedna te-ve serija koja će kasnije postati kultna. Drugo, tada nije bilo baš jasno da će igrane serije smišljati tako talentovani pojedinci i da će njihove umetničke ambicije leteti tako visoko.
Ovde se pojavljuje donekle drugačiji kriterijum nego kod igranih filmova: „kreator“ serije, nosilac izvorne ideje, njen heroj je pisac. Znači scenarista je postao glavni, a reditelji padaju u drugi plan: serije, kako je viđeno na pobrojanim primerima, najčešće režira tim reditelja, ali tako da se šavovi ne raspoznaju.
Kao i svuda, i tu ima izuzetaka. Ali reditelji-pisci i kompletni autori poput Linča ili Sorentina su vrsta u izumiranju. Moram priznati da mi ova promena kao piscu, a odskora i scenaristi-debitantu, imponuje: drago mi je zbog ovakvog esnafskog skoka poslovično potcenjenih kolega.
Na kraju, globalne te-ve serije su, kao i globalna filmska ponuda, gotovo isključivo američke. Amerikanci prvenstvo u američkom fudbalu ili oklopljenoj varijanti ragbija (sportu koji je popularan isključivo u SAD) zovu „svetsko prvenstvo“, iako se za njega jedva napabirči 4 do 7 neuigranih nacionalnih timova. Te-ve serije su slična rabota: svi imaju pravo da ih snimaju, ali na svetskom prvenstvu mahom se takmiče četiri do sedam timova. A ako i kada odluče da zaigraju, onda pobeđuju samo Jenkiji.
Goran Gocić
Izvor: RTS OKO
