Veliki crnac, bivši košarkaš, sedi u studiju u ogromnom ružičastom odelu, urla ko s uma sišavši i lupa šakom o sto – Pa šta piju u toj Srbiji? Mora da tamo ima nešto u toj njihovoj vodi? Kako je moguće kad je cela ta mala zemlja tek za nijansu veća od Los Anđelesa! Jokić dolazi iz malog Sombora, čijih svih četrdesetak hiljada stanovnika mogu da napune samo dve košarkaške dvorane Denver nagetsa! Mora da ima nešto u toj vodi!
Ako se neko upravo probudio iz hibernacije ili je potpuno isključen iz svih medijskih komunikacija, sa zadovoljstvom ovde ponavljamo vest da je dva puta birani najbolji košarkaš američke NBA lige, naš Nikola Jokić osvojio sa svojim timom Denver nagetsima (grumenje) titulu šampiona. Dakle, možemo sasvim skromno i nenametljivo da primetimo da je Srbija u tri dana osvojila Rolan Garos u tenisu, kada je Novak Đoković postao prvi igrač u istoriji sa 23 grend slema, i prvenstvo sveta (Amerikanci tako zovu) u košarci. Mašala, nije šala!
Denver je grad od skoro milion stanovnika (pola Beograda) u američkoj državi Kolorado, koja se nalazi pri sredini zemlje stešnjena između Jute na zapadu i Kanzasa na istoku, te Vajominga na severu i Novog Meksika na jugu. Kolorado na španskom znači „obojen“ a grad Denver se nalazi na nadmorskoj visini od 1.600 metara, skoro kao Kopaonik. Razređen vazduh. Pa stoga i natpis na dresovima košarkaškog tima – „Mile High City“, Grad na visini od jedne milje. I da dodamo da se franšiza (svi su timovi privatni, pa i liga) zove „grumenje“ jer je to kraj poznat po nalazištima zlata i drugih ruda. Prekopavale su Kolorado generacije tragača s pijukom u ruci.
Denver u svojoj 47 godina dugoj istoriji nikada ranije nije bio prvak najjače košarkaške lige na svetu. Onda je jednog dana, pre desetak godina, iz Njujorka stigao novi, mladi i ambiciozni trener Majk Meloun, a potom i 20-godišnji klinac iz Sombora koji je izabran kao 41. pik na draftu, izboru novih igrača. Taj draft je kao modna revija gde su novi igrači rangirani po izboru trenera i promotora iz struke. Onda timovi biraju tako da poslednji plasirani bira prvi (uprošćavamo malo). S obzirom na to da je liga privatna, ispadanja nema već se slabiji timovi ovako pojačavaju za sledeću godinu. U ligi ima 30 timova tako da je Nikola bio izabran tek u drugom krugu. Relativno skroman učinak. Bilo je to 2015. godine.
Veliko renoviranje
Trener Meloun je imao zadatak da napravi novi tim. Krenuo je na posao i vrlo brzo je shvatio da Nikola Jokić nije „običan“ visok igrač, centar u tradicionalnom smislu reči. Oslobodio je u timu mesta za Nikolu (odrekao se Jusufa Nurkića, drugog centra) i mladom igraču pružio šansu da igra, i što je još važnije – da „stvara“. Da stvara nešto što košarka nije videla nikada pre toga – centra plejmejkera.
Šta Jokić može da uradi s loptom, kako se ponaša u profesionalnom smislu (kasni na treninge? Pije? – ne!), kako razmišlja taktički, kako se uklapa u tim, da li je sklon povredama i tako dalje. Majk Meloun je tada, recimo već 2017. morao da donese odluku svoje karijere i verovatno života. Da li da sve uložim u razvoj ovog momka s Balkana i da oko njega kao središta počnem da pravim tim? Da bi doneo takvu odluku, kouč Meloun je poželeo da razume tog momka od koga će mu posle zavisiti život. Seo je na avion i odleteo pravo za Beograd pa odatle do Sombora u goste kod porodice Jokić.
Meloun je tu proveo nekoliko leta, po nedelju-dve. Video je salaše, video je konje, pio je rakije i vina, jeo meze, gostio se pečenjem, pevao pesme Zvonka Bogdana (na primer), padao pijan pod sto, kitio muziku… i sav taj naš folklor u skladu s našim predivnim pravilima gostoprimstva. I što je najvažnije, Njujorčanin je upoznao Nikoline roditelje, braću Ognjena i Strahinju, tadašnju devojku, sada suprugu Nataliju, te ostalu rodbinu i prijatelje. Amerikanac je video sve to, razumeo i doneo odluku – da, verujem ovim ljudima i spreman sam da stavim svoju karijeru na kocku jer sam siguran da me oni nikada neće izneveriti. Ta leta provedena u Somboru su označila početak stvaranja dinastije „Nagetsa“. Meloun se vratio u Denver i podneo vlasniku izveštaj – „da, savetujem vam da uložimo pare u tim koji ćemo praviti oko ovog momka iz Srbije“. Ima jedna izreka na engleskom jeziku koja je ovde primerena. Meloun je rekao: „He is good as gold“, zlata je vredan. Za tim koji se zove Denver nagets to je bilo više nego dovoljno.
Nikola je dobio odrešene ruke i počeo je da kreira svoju novu ulogu. Centar (210 cm) impozantne fizičke snage (130 kg), meke ruke i brze pameti. Nije najskočniji niti najbrži igrač, ali najbrže i najbolje misli, što je naravno veliki kvalitet u ligi gde se sve vaga statističkim podacima. Posle Jokića Denver je doveo perspektivnog Kanađanina Džamala Marija, godinu dana mlađeg od Jokića, takođe sjajnog košarkaša, plejmejkera. Onda su polako nastavili da „zidaju“ – Majkl Porter Džunior, još jedan klinac, pa onda pobednik takmičenja u zakucavanju, visoki letač Eron Gordon, pa još klinaca poput dva Brauna (Brown i Braun), te iskusni Kantavijus Poup koji je već osvajao titulu s Lejkersima. Tim je bio spreman. A srce, duša i motor tima je Nikola Jokić, igrač koji je 2021. i 2022. biran za najkorisnijeg igrača NBA lige. Priznanje mu je izmaklo ove 2023. Čini se više zbog medijskog pritiska nego kvaliteta Kamerunca Džoela Embida, sjajnog centra Filadelfije 76 (Seventysixers).
Pritisak je, naime, počeo tako što je TV komentator, bivši igrač Kendrik Perkins počeo da priča da Jokić „budži“ statistiku kako bi imao što više tripl-dablova (kad igrač postigne više od deset poena, skokova i dodavanja na jednoj utakmici) i da je osvojio MVP priznanje samo zato što je belac, poput Kanađanina Stiva Neša i Nemca Dirka Novickog pre toga. Genijalni Jokić se te rasne „bede“ rešio tako što poslednjih pet-šest utakmica lige, kada je redosled na tabeli već bio odlučen, skoro da nije igrao. Trudio se da nema ni poene, ni skokove, ni dodavanja, što je rezultovalo trijumfom rečenog Džoela Embida. Dodajmo da je Embidov tim Filadelfija u razigravanju bio očajan a MVP još gori od proseka. Ispali su iz plej-ofa bez ikakvih problema. I kad su svi osuli paljbu na Kamerunca kao na najgoreg MVP-a lige u istoriji, Jokić je dao intervju gde je rekao da nije fer što sad svi bacaju drvlje i kamenje na Embida pošto je on tokom sezone zaista igrao sjajno i zaslužio priznanje. Imao je popularni Džoker (Jokićev nadimak u Americi) jasne ideje u glavi i znao je u kom smeru treba da usmeri svoju koncentraciju i energiju – ka tituli.
Pokoravanje istoka
Denver se kroz razigravanje ako ne prošetao, a ono napregao koliko je trebalo (16 pobeda i samo četiri poraza). Utisak je da su imali još dvadesetak posto neiskorišćenog kapaciteta. Pali su Timbervulsi, Finiks, pa i moćni Lejkersi. Time je osvojena titula zapadne konferencije koja se obično smatra jačom od istočne. Finale je zakazano s Majami hitom, koji je bio veliko iznenađenje sezone jer su uspeli da osvoje „Istok“ s poslednje pozicije u doigravanju. Igrali su fenomenalno i izbacili sve glavne favorite za titulu: Milvoki (Janis Adetokumbo, MVP dva puta), Filadelfiju (Embid, MVP ove godine) i Boston (Džejson Tejtum, kandidat za MVP-a). Međutim, taj uspeh trenera Erika Spolstre i „Vrućine“ (Heat) nije bio slučajan niti toliko veliko iznenađenje. Oni su tri puta u poslednje četiri godine stizali do finala konferencije. No ovde su naleteli Na Jokića i Nagetse.
NBA razigravanje se igra do četiri pobede. Bolje plasirani tim igra prve dve kod kuće, pa dve na strani, pa onda po još jedna tamo i vamo, ako treba. Denver je dobio prvu pa izgubio drugu utakmicu kod kuće. Alarmi su se upalili pred put u Majami što je u krajnjoj liniji možda i bilo dobro. Nema opuštanja. Jokić je predvodio tim u datim koševima, skokovima i dodavanjima, nešto što se u finalima NBA nije nikada desilo. Nastavio je u tom ritmu, pa je Denver slavio dva puta u Majamiju. Nazad u Kolorado i peta utakmica. Denver opet pobeđuje u jednoj ne baš lepoj već čvrstoj i dosta rastrzanoj utakmici. Jokić je opet najbolji igrač na terenu. Nagetsi slave i čitava dvorana i grad su na nogama dok Nikola kreće do protivničkih igrača i sa svakim se pozdravlja. Pozdravio se tako, kamere su zabeležile, i s Nikolom Jovićem (varijanta prezimena sa „v“), našom mladom nadom iz redova Majamija. Na svu sreću za američke komentatore, Jović nije imao veliku minutažu u ovom finalu inače bi konfuzija s imenima dosegla vrhunac. Sećamo se odlično epizode kad im je bilo čudno da se Jokić i Crnogorac Vučević zovu isto – Nikola! Uglavnom, mi u tom finalu između Denvera i Majamija nismo mogli da omanemo. Jedan naš igrač, da li onaj sa „k“ ili onaj sa „v“ morao je da postane šampion. Bio je to, naravno, onaj sa „k“ – Nikola Jokić, koga su američki novinari od milja prozvali Džoker, što na engleskom više asocira na to da je neko šaljiv, od imenice „joke“, vic, šala.
Na kraju utakmice teren je bio preplavljen navijačima a Jokić je otrčao da potraži suprugu Nataliju, ćerkicu Ognjenu i braću. Na svečano proglašenje pobednika skoro da je zakasnio a pehare za osvojeno prvenstvo i za najboljeg, MVP igrača razigravanja je primio s ćerkicom u naručju. To se valjda nikada nije dogodilo u osamdesetak godina dugoj istoriji NBA lige. Usledio je i prvi intervju, vruć, pravo s terena.
„Nikola, kako se osećate sada kao šampion?“, pita novinarka. „Pa znate (Lala) baš je dobro što je sad sve gotovo pa možemo svi lepo da idemo kući!“ Bio je to, naravno, jedinstven odgovor u istoriji i lige i sporta uopšte. Pitaju ga posle na konferenciji za novinare o paradi koja je organizovana za dva dana kasnije, u četvrtak. Nikola se zgleda okolo: „Četvrtak? Ne znam kako ću onda da uhvatim avion da idem kući (Sombor) jer mi konj ima trku u nedelju. To moram da vidim.“ Tako kaže najbolji košarkaš današnjice. Mani me se proslave, parade, pehara i lovora, hoću kući gde su mi porodica i prijatelji, konji vrani i debela ladovina neke stare lipe.
Što bi rekao sjajni slovenački košarkaš Luka Dončić, „ma nemoguće je Nikolu naterati da otvori Instagram nalog, društvene medije i te stvari, to njega uopšte ne zanima“. Pitali Jokića i novinari o tome zašto ga nema na tim mrežama – „ma to je gubljenje vremena“, objašnjava momak s Balkana. Ima 28 godina, a po mudrosti je nekoliko vekova ispred civilizacije koja nas okružuje i davi.
Zašto je Nikola Jokić tako dobar u tom „poslu“ – „ja to ne volim, to je samo posao. Ja volim porodicu, prijatelje i kući da odem…“ Nikola je počeo da igra kao talentovani debeljuca. Bio je bek koji ume da barata loptom, a onda je, kako to već biva, naglo izrastao i postao centar s tehnikom beka. Agencija Miška Ražnatovića je sklopila s njim ugovor i dovela ga u košarkaški tim Mega, gde mu je trener bio odlični Dejan Milojević, nekadašnji centar Partizana i reprezentacije, a sada pomoćni trener u timu prethodnih osvajača NBA Golden stejt voriorsa. Milojević i sam kaže da Nikola po dolasku nije mogao da uradi deset sklekova. No mogao je da radi druge stvari. Brzo je učio i napredovao, tako da je s 20 godina izašao na NBA draft i bio izabran od strane Denvera.
Postoji određeni tip igrača u kolektivnim sportovima s loptom kojima vreme kao da drugačije protiče. Kao da žive u nekoj paralelnoj galaksiji koja se samo preklapa s našom. Takav je na primer Mesi u fudbalu. Primi loptu i onda kao da su svi oko njega u nekom usporenom filmu. On ima vremena da pogleda levo, pa desno, pa napravi fintu, pa se lagano odšeta s tog mesta gde se tri odbrambena igrača međusobno sudaraju. Takav je bio i Pele, i Krojf… košarkaški velikani u NBA su, međutim, svi bili fizički, atletski dominantni. Stari centri poput Vilta Čemberlena i Bila Rasela, Karima Abdula Džabara, pa noviji poput Šekila O‘Nila ili Akima Olajdžuvona. To su bili ogromni, snažni igrači koji igraju blizu koša, odakle ih je nemoguće oterati. U odbrani su bili kao planina, zgrada, prirodna prepreka. Jokićev uzor je, međutim, po stilu igre svakako igrač San Antonio sparsa Tim Dankan, koji je igrao pod dirigentskom palicom jednog od najboljih trenera lige svih vremena „našeg“ Grega Popovića.
I sam Popović je povukao paralelu između Dankana i Jokića, pre svega njihove igračke inteligencije. „On je veličanstven“ (magnificent), opisao je Jokića čuveni trener. Biti veličanstven nikada nije mala stvar. U košarci je to skoro nemoguće. Bilo do sad.
Nikola Jokić je kao Mesi. Vreme stoji kad on primi loptu. Atletski nadareni igrači oko njega skaču do plafona i u kontri probijaju zvučni zid. Šutiraju trojke iz kontre ko pomahnitali, pa prate šut da u slučaju promašaja tu loptu zakucaju u koš. Za to vreme je Džoker izabrao mesto na parketu i čeka da mu lopta padne u ruke. Ne mora ni da skoči. Dođe lopta lagano u ruke, onda sledi finta levo, pa finta desno (Mesi) pa koš. S druge strane terena, u odbrani, Jokić zna šta će protivnik odigrati pre njega samog pa onda diriguje čitavom odbranom. Kaže Greg Popović da Jokić zna napamet sve napade njegovog tima. A to je samo jedan od 30 timova u ligi!
Jokić ima besprekoran rad nogu i leđnu tehniku, što je sigurno doneo iz škole Dejana Milojevića u Megi. Ima tehniku baratanja loptom od kada je bio bek. U Denveru je od početka radio s našim trenerom Ognjenovićem na šutu, pa i na sada već čuvenom „Sombor shuffle“ (Somborsko mešanje) kada napravi korak unazad pa šutira, najčešće, s pogrešne noge (desna je pogrešna jer je on desnoruk i šutira tom rukom). Onaj odozgo što deli talente mu je podario viziju i nadljudsku upornost. Balkanski geni su ga učinili neustrašivim a kad treba, i prgavim. Setimo se samo incidenta od pre neku godinu kada ga je na utakmici protiv Majamija (baš) protivnički igrač Moris udario iz sve snage u rebra. Bilo je to na sredini terena. Moris se onda okrenuo i otišao kao da ništa nije bilo. Balkanac Jokić je proključao, zaleteo se i patosirao nestašnog Morisa. Tu su mnogi nagađali da nije trebalo ovo ili ono. Komentatori poput čuvenog Šekila O‘Nila i Čarlsa Barklija su, međutim, odmah stali na Jokićevu stranu. Ne, Morisov udarac je bio nepotreban i opasan, Jokić je to morao da vrati i dobro je što je to uradio. Šekil se zajapurio u studiju i vikao: „Ako mene neko tako udari, ja mu kažem nemoj da mi okrećeš leđa. Ti znaš šta ti sad sledi!“
Nikola Jokić je najbolji košarkaš na svetu. Novak Đoković je Novak Đoković, i to je sad već postala kategorija sama za sebe, daleko iznad prvaka sveta i tenisa uopšte. Basketaši tri na tri su isto prvaci sveta. Što reče onaj veliki crnac u ružičastom odelu s početka ovog osvrta, „pa šta ima u toj vodi tamo u Srbiji?“
Dobro je pitanje. Trener Majkl Meloun ga je rešio na jedini mogući način, koji preporučujemo i svima drugima. Sedi u avion i dođi u Srbiju. Napij se vode i rakije, možda ne baš tim redosledom, udari po pečenju i vinu, zaigraj neko kolce pa ćemo te voditi na basket. Kad se vratiš u Ameriku, bićeš ko nov – preporođen, kao Majkl Meloun što je radio. Njujorčanin je trebalo da donese najtežu odluku svog života i pristupio je problemu na jedini pravi način. Otišao je u Sombor odakle se vratio kao prvak sveta. Sve je stvar poverenja u prave ljude, samo ih treba naći. Meloun je tražio na pravom mestu. Jedan je Nikola Jokić.
Nebojša Radić
Izvor: Pečat
