Београдски синдикат је аутентични, пунокрвни хип-хоп бенд старе школе, они вешто користе модерну, туђинску музичку форму како би изразили националну идеју и традиционалне, светосавске вредности нашег народа
Када сам пре четири године отпочињао са писањем књиге о групи „Београдски синдикат“, моја основна идеја водиља била је да би бенд таквог калибра требало да има једну озбиљну монографију, као и да се кроз каријеру ове јединствене групе, која је на најбољи могући начин помирила и објединила урбано и патриотско, може исписати својеврстан генерацијски аутопортрет и романескно-есејистички приказ свих лутања и заблуда наше дводеценијске транзиције.
План је био да ова музичка биографија буде брзо написана и да буде објављена на двадесетогодишњицу оснивања групе. Нажалост, понајвише због ауторове лењости, лоших приватних околности и перфекционизма, књига још увек није угледала светлост дана.
Чланови бенда, моја браћа, нису ми замерили одуговлачење, већ су ме чак тешили да је заправо у питању скривени благослов, јер је необјављена књига у међувремену добила многа нова и узбудљива поглавља, којих свакако не би било да је изашла када је било планирано, крајем 2019. године.
У међувремену, групи је пошло за руком (и микрофоном) да песмом „Свиће зора“ распали литије за одбрану светиња у Црној Гори, да буде због тога проглашена за државног непријатеља евроатлантског Монтенегра и да члановима буде забрањен улазак у земљу, али и да, од митрополита Амфилохија, добију орден Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте песме, ревност и бригу за мајку цркву и састрадалну љубав, посведочену кроз песме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и на Косову и Метохију.
Синдикалци су, такође, стигли да реп химном „Једина Српска“, у дуету са Даницом Црногорчевић, опевају и овековече борбу за слободу и државност Републике Српске, чиме су комплетирали свој отаџбински триптих родољубивих песама. Као круна свих уметничких напора и потврда њиховог недодирљивог статуса на хип-хоп сцени, дошао је прошлогодишњи спектакуларни концерт на Ташмајдану, када је дупке пун стадион, са старосном амплитудом публике од 7 до 77 година, упркос готово библијском потопу, три сата певао и скакао уз све хитове бенда.
Сада је ту и нови албум, „Синдикално пролеће“, који се чекао безмало 13 година. Као награда за стрпљење и верност својој БС армији, момци из бенда су им подарили чак 23 нове нумере, што је у ери синглова, стриминга и Јутјуб промоција права реткост. Од првих тактова уводне песме „Нека свако зна“ осећа се да је материјал за овај албум дуго сазревао, да су се текстови и матрице крчкали и минуциозно дотеривали годинама, а да је строга концептуална селекција нумера учинила да многе песме не стигну до завршне верзије. Што се тиче звука и продукције, све конце у својим рукама самоуверено држи Небојша Обрадовић (алијас Ди Џеј Сајлент), сигурно тренутно најразноврснији и најплоднији српски битмејкер. Он свакој песми даје потребне звучне кулисе и соничну текстуру, варирајући између успорених и сведених треп ритмова и раскошнијих аранжмана са етно примесама и рок семпловима.
Текстуално, група иде већ утабаним стазама афирмације локалпатриотског београдског погледа на свет („Београд је машта грехом везана за асфалт“) и ширег, свесрпског интегралног родољубља.
Синдикалци нас у песми „Теци реко“ на потресан начин суочавају са паклом геноцида у НДХ и очајничким покушајем бега до слободе јасеновачких мученика, док се у „Старој Србији“ оживљава онај ослободилачки „пламен четништва“ о коме је писао Станислав Винавер. Ту су и омажи спортским херојима нашег народа и Трећег света, Новаку Ђоковићу и Дијегу Марадони („Н.О.Л.Е.“ и „Пет минута правде“) који нас подсећају да прави шампиони не играју само за свој банковни рачун и корпорације, већ и за славу свог народа и правдољубиву и потлачену сиротињу која их бодри по јужноамеричким фавелама и београдским блоковима. Изузетно је инспиративна и поучна „Само у сну“ која, на критички начин, говори о отуђењу и виртуелизацији живота данашње омладине у дигиталном логору где, у беспућима тик-тока, инстаграма и других мрежа, „младост пролази за трен, на скрол и на чет“.
Симпатична је и штос песма „Служба“ у којој се чланови групе на аутоироничан начин обрачунавају са свим оним злим, мрзитељским гласинама да су лажни бунтовници и да раде за државну безбедност.
Ипак, убедљиво најјачи утисак на читавом албуму оставља нумера „Гето“ која нас, на крилима анђеоског гласа Павлине Радовановић, девојчице из Ораховца, води на кратку, болну турнеју кроз српски гето на Косову и Метохији, где наша деца расту опасана бодљикавом жицом, изложена дивљачкој мржњи и под сталном претњом насиљем, док саможиви грађанистички Београд, декларативно посвећен борби против насиља, њиховим сузама не верује и показује апсолутну равнодушност за њихову судбину. Коме, после слушања ове песме, спонтано не засузе очи и не стегне се грло, тај треба озбиљно да се забрине за своју душу.
Вреди нагласити и то да излазак овог албума баш ове године има јак симболичан печат. Наиме, овог лета обележава се 50 година од настанка хип-хопа, музичког жанра који је рођен пре пола века на једној врелој августовској журци у Бронксу када je Ди Џеј Кул Херц први пут завртео две миксете у исто време, уз истовремено узвикивање римованих текстова за анимирање масе.
У својој есенцији, хип-хоп, односно реп, био је покрет и музика бунта црног човека која је, сировим и неувијеним језиком улице, поетички сецирала сурову стварност одрастања у пренасељеним и криминализованим градским четвртима. Реп је увек био одговор на неправду и имао је јасно изражену политичку димензију, без озбира на каснију комерцијализацију и банализацију која је донекле отупила критичку оштрицу и разводнила оригиналну поруку.
У том смислу, Београдски синдикат је аутентични, пунокрвни хип-хоп бенд старе школе, они вешто користе модерну, туђинску музичку форму како би изразили националну идеју и традиционалне, светосавске вредности нашег народа. Отприлике, како би изгледало када би Биги Смолз узео да, прилагођеним речником, репује текстове Жарка Видовића или владике Николаја. Они, на тај начин, кроз популарну културу, чине српство привлачним и дају самопоуздање урбаној герили који се не одриче завета, што је од непроцењивог значаја у перманентном културном рату за идентитет, који траје независно од дневнополитичких и страначких борби.
„Синдикално пролеће“, као свеже ремек-дело, само додатно учвршћује њихову позицију тренутно најважније српске музичке групе, независно од жанра и генерацијског сврставања. А књига? Мора да изађе и та књига, ако Бог да, за четврт века групе, идуће године.
Извор: rt.rs
