Povodom smrti Danijela Elsberga: Laž u politici – razmišljanja Hane Arent o „Papirima Pentagona“

I

Kao mnogo toga u istoriji, i Papiri Pentagona – ime pod kojim je „Istorija procesa donošenja odluka Sjedinjenih Država o vijetnamskoj politici“ u četrdeset sedam tomova (naručena jula 1967. odlukom sekretara za odbranu Roberta S. Maknamare, a završena godinu i po dana kasnije) postala poznata otkako je juna 1971. Njujork tajms objavio ove najvišom tajnom zaštićene i bogato dokumentovane zapise o američkoj ulozi u Indokini od Drugog svetskog rata do kraja 1968. – treba da različitim čitaocima kažu različite stvari i pruže različite pouke. Neki tvrde da su tek sada shvatili da je Vijetnam logična posledica Hladnog rata ili ideološkog antikomunizma;, dok drugi vide u tome jedinstvenu priliku da saznaju nešto o načinu na koji jedna vlada donosi svoje odluke.

U međuvremenu se, međutim, većina slaže da je osnovni problem s kojim nas ti papiri sučeljavaju problem obmane. Očigledno da je taj problem pre svega zanimao one koji su Papire Pentagona sastavili za Njujork tajms. Takođe je barem verovatno da je taj problem imao odlučujući značaj za autorski tim koji je napisao četrdeset sedam tomova prvobitne studije. Čuvena „praznina u verodostojnosti“ (credibility gap), koja nam je poznata od pre šest godina, iznenada se pretvorila u ponor. Živi pesak neistinitih tvrdnji svake vrste, obmana i samoobmana, oduzima čitaocu dah. On shvata da ima posla sa infrastrukturom američke spoljne i unutrašnje politike tokom skoro jedne decenije.

Pošto su se na najvišim položajima u vladi tako razuzdano predali političkoj neistinitosti i pošto su, usled toga, dopustili da se laž svugde podjednako raširi u vojnom i civilnom državnom aparatu – frizirani brojevi jedinica ovlašćenih za „traženje i uništavanje“; ispravljene vesti o uspesima i gubicima avijacije; „napreci“ o kojima su potčinjeni sa fronta javljali Vašingtonu dobro znajući da će se o njihovim učincima suditi po njihovim sopstvenim izveštajima – lako se dospeva u iskušenje da se pretera i da se zaboravi istorijska pozadina. Pa ipak, ova najnovija epizoda mora se posmatrati i prosuđivati s obzirom na tu pozadinu, koja, naravno, ne pruža baš čedan prizor.

Od početka poznate istorije znamo, naime, za prikrivanje i obmanu (ono što diplomate nazivaju diskrecijom ili arcana imperii, državnim tajnama), za namerna zavođenja na pogrešan put i za gole laži kao legitimna sredstva postizanja političkih ciljeva. Istinitost se nikada nije ubrajala u političke vrline, a laž je uvek važila kao dopušteno sredstvo u politici. Onaj ko razmišlja o takvom stanju stvari može se samo čuditi koliko mu je malo pažnje bilo posvećivano tokom našeg filozofskog i političkog mišljenja: s jedne strane, s obzirom na suštinu delanja i, s druge strane, s obzirom na našu sposobnost da u mislima i rečima poričemo činjenice. Ta naša aktivna, agresivna sposobnost da lažemo upadljivo se razlikuje od naše pasivne prijemčivosti za zablude, iluzije, greške u sećanju, i od svega onoga što se može pripisati zakazivanju naših čulnih organa i organa mišljenja.

Suštinska osobina ljudskog delanja jeste da ono uvek započinje nešto novo; to, međutim, ne znači da mu je ikada mogućno da počinje ab ovo ili da nešto stvara ex nihilo. Da bi se stekao prostor za novo delanje, mora se ukloniti ili razoriti nešto što je ranije postojalo; prethodno stanje stvari biva promenjeno. Ta bi promena bila nemogućna ako ne bismo bili u stanju da se u duhu udaljimo od našeg fizičkog stajališta i da zamislimo da bi stvari mogle biti i drukčije nego što zaista jesu. Drukčije rečeno: svesno poricanje činjenica – sposobnost da se laže, i moć da se stvarnost menja – sposobnost da se dela – povezani su; svoje postojanje duguju istom izvoru: uobrazilji. Naime, nipošto se ne razume samo po sebi što možemo da kažemo „Sunce sija“ ako uistinu pada kiša (izvesne povrede mozga imaju za posledicu gubitak te sposobnosti). To, naprotiv, dokazuje da smo mi sa svojim čulima i svojim razumom, doduše, za svet dobro opremljeni, ali da u njega nismo uklopljeni kao neotuđiv deo. Slobodni smo da svet menjamo i da u njemu započinjemo nešto novo. Bez duhovne slobode da prihvatimo ili odbacimo ono što je stvarno, da kažemo „da“ ili „ne“ – ne samo iskazima ili predlozima, kako bismo pokazali svoje saglašavanje ili odbijanje, nego i stvarima, onako kako se nude našim čulima i saznajnim organima s one strane saglašavanja ili odbijanja – bez te duhovne slobode delanje ne bi bilo mogućno. A delanje je istinska građa od koje je politika sačinjena.

Dakle, kada govorimo o laganju i, osobito, o laganju delatnika, ne bi trebalo da zaboravimo da se laž nije slučajno uvukla u politiku zahvaljujući ljudskoj grešnosti; već iz tog razloga moralni gnev je neće uništiti. Svesna neiskrenost ima posla sa kontingentnim činjeničnim stanjima, dakle, sa stvarima kojima istina nije inherentna po sebi, koje nisu nužno onakve kakve jesu. Činjenične istine nikad nisu nužno istinite. Istoričar zna koliko je povredljivo čitavo tkivo faktičkih realnosti u kojima provodimo naš svakodnevni život. Ono je vazda u opasnosti da ga probuše pojedine laži ili da ga pocepa ili unakazi organizovano laganje grupa, nacija ili klasa; Često je brižljivo prekriveno brdom neistina, a onda opet jednostavno prepušteno zaboravu. Činjenicama su potrebni verodostojni svedoci kako bi mogle da budu utvrđene i održane, kako bi našle sigurno boravište na području ljudskih stvari. Zbog toga nijedan činjenični iskaz nikada ne može biti uzvišen iznad svake sumnje – ma koliko bio pouzdan i nedodirljiv, na primer iskaz da su dva i dva četiri.

Upravo je ta krhkost ono što obmanu do izvesnog stepena čini tako lakom i tako primamljivom. Ona nikada ne dolazi u sukob sa umom, jer bi, naravno, stvari zaista mogle biti onakve kako lažljivac tvrdi. Laži se razumu često čine mnogo očevidnijim i privlačnijim nego stvarnost, pošto lažljivac ima tu veliku prednost da unapred zna ono što publika želi ili očekuje da čuje. On je svoj opis pripremio tako da ga javnost prihvati i brižljivo je pazio na to da ga učini verodostojnim, dok stvarnost ima tu neprijatnu naviku da nas sučeljava sa neočekivanim na koje nismo bili pripremljeni.

U normalnim okolnostima lažljivca poražava stvarnost, za koju nema zamene; ma koliko bio velik splet neistina kakvog lažljivca, ipak taj splet, čak i ako on uzme u pomoć kompjuter, nikada neće biti dovoljno velik da bi prekrio beskrajnost stvarnoga. Lažljivac, doduše, može imati uspeha s mnogim pojedinačnim neistinama, ali će iskusiti da time neće proći ako laže iz principa. To je jedna od pouka koja se mogla izvući iz totalitarnih eksperimenata i iz zaprepašćujućeg poverenja totalitarnih vladara u moć laganja: tako, na primer, u njihovu sposobnost da istoriju uvek iznova drukčije pišu kako bi prošlost prilagodili „političkoj liniji“ trenutka; ili u njihovu mogućnost da ukinu činjenice koje, kao nezaposlenost u socijalističkoj privredi, ne priliče njihovoj ideologiji, jednostavno poričući njihovo postojanje: nezaposleni postaje nepostojeće lice.

Ako takve eksperimente preduzimaju ljudi kojima su na raspolaganju sredstva nasilja, onda su rezultati, doduše, užasni, ali ne zato što bi se laž definitivno stavila na mesto istine. Uvek se dolazi do tačke posle koje laganje daje suprotne rezultate. Do te tačke se dolazi kada je publika, kojoj se laži upućuju, prisiljena da potpuno odbaci razliku između istine i laži da bi preživela. Istina ili neistina nije više važna ako život zavisi od toga da čovek dela tako kao da veruje u laž; tada iz javnog života potpuno iščezava činjenična istina u koju se može pouzdati, a time i najvažniji stabilizacioni činilac u stalnoj promeni ljudskog delanja.

Formama koje je veština laganja razvila u prošlosti moramo sada dodati dve nove vrste iz najnovijeg vremena. Tu je, najpre, prividno bezazlena forma Public Relations menadžera u vladi, koji su učili kod eksperata za reklamu. Public Relations su jedna grana reklame; oni, dakle, duguju zahvalnost potrošačkom društvu sa njegovom bezmernom glađu za robom koju putem tržišne privrede treba doneti čoveku. Nezgoda u mentalitetu tih ljudi jeste u tome što oni imaju posla samo sa mnenjima i „dobrom voljom“, sa spremnošću da se kupuje: dakle, sa neopipljivim stvarima čija je konkretna stvarnost minimalna. To znači da za njihove dosetke i otkrića kao da uistinu nema granice – njima nedostaje moć političara da dela i da nešto „stvara“, a time i prosto iskustvo da stvarnost postavlja moći granice i na taj način maštu ponovo vraća na zemlju.

Jedina granica na koju nailazi čovek Public Relationsa leži u otkriću da se isti ljudi koji se, možda, mogu „manipulisati“ da kupe neki određeni sapun, ne daju manipulisati – mogu se, naravno, terorom na to prinuditi – da „kupe“ mnenja i političke poglede. Učenja o neograničenim mogućnostima ljudske manipulativnosti, koja se poodavno nude na prodaju na tržištu običnih i učenih shvatanja, odgovaraju mentalitetu i željenim snovima stručnjaka za reklamu. Međutim, takve doktrine ne menjaju ništa na tome kako ljudi stvaraju svoje mnenje, i oni ih ne mogu odvratiti od toga da delaju po sopstvenom znanju i savesti; izuzev terora, jedini metod da se delotvorno utiče na njihovo ponašanje još uvek je stari postupak sa štapom i šargarepom. Kada najmlađa generacija intelektualaca, koja je odrasla u nezdravoj atmosferi podivljale reklame i na univerzitetima naučila da se politika jednom polovinom sastoji iz „negovanja imidža“ a drugom polovinom iz veštine navođenja ljudi da poveruju u taj „imidž“, skoro automatski poseže za tim starim metodom štapa i šargarepe kad god su okolnosti preozbiljne za „teoriju“, onda to nije više iznenađujuće. Za nju bi kod vijetnamske pustolovine najveće razočarenje trebalo da leži u otkriću da postoje ljudi kod kojih ni štap ni šargarepa ne mogu ništa da postignu.

(Čudnovato da je jedini čovek koji verovatno predstavlja idealnu žrtvu potpune manipulacije – predsednik Sjedinjenih Država. Zbog ogromnih razmera službe on mora da se okruži savetnicima, „menadžerima nacionalne bezbednosti“, kako ih je nedavno nazvao Ričard DŽ. Barnet, „koji svoju moć poglavito ispoljavaju tako što kroz sito propuštaju informacije koje dopiru do predsednika i što svet interpretiraju za njega. Skoro da bi se moglo tvrditi da je predsednik, tobože najmoćniji čovek najmoćnije zemlje, u SAD jedini čovek čiji manevarski prostor delovanja unapred može biti determinisan. To je, naravno, mogućno samo stoga što se egzekutiva oslobodila od legislativnih ovlašćenja Kongresa. Mogućnost manipulisanja predsednikom logična je posledica njegove izolacije u sistemu vladavine koji više ne funkcioniše ako se Senatu oduzme vlast – ili ako je on vrši sa više opiranja – da u vođenju spoljne politike učestvuje i rečju i delom. Kao što danas znamo, jedan od zadataka Senata sastoji se u tome da proces odlučivanja zaštiti od prolaznih ćudi i sklonosti društva, dakle, u našem slučaju od ludorija potrošačkog društva i Public Relations menadžera koji mu služe).

Druga vrsta umeća laganja je, doduše, ređa u svakodnevnom životu, ali igra važnu ulogu u Papirima Pentagona. Ovde se susrećemo s jednim tipom koji nije redak na višim položajima administracije i koji se duhovno i moralno nalazi na znatno višem nivou. Te ljude, koje je Nil Šihen tako zgodno nazvao profesionalnim „rešavaocima problema“ (problem-solvers), vlada je dovela sa univerziteta i iz različitih „fabrika mišljenja“ (think tanks) kako bi se oni, teorijama igara i analizama sistema, dali na rešavanje „problema“ spoljne politike. Znatan broj autora Maknamarine studije pripada toj grupi. Oni svakako „nisu bili jato golubova“ – samo je mali broj njih bio ponekad kritičan kada je reč o ratu u Vijetnamu – pa ipak im dugujemo taj istinit, iako, naravno, ne i potpun prikaz onoga što se odigralo u vladinoj mašineriji.

Rešavaoci problema bili su okarakterisani kao ljudi sa velikim samopouzdanjem koji „po svoj prilici vrlo retko sumnjaju u svoju sposobnost nadvladavanja“; oni sarađuju sa profesionalnim vojnicima, za koje istorija kaže da su „ljudi naviknuti da pobeđuju“. Kod takvih ljudi obično se ne nalazi veliko nastojanje na nepristrasnom samoispitivanju; utoliko je čudnovatije što su oni osujetili pokušaje vlade da ulogu odgovornih prikrije iza zaklona sitničarenja sa tajnama (u svakom slučaju donde dok ne napišu svoje memoare – u našem veku najlažljiviji književni rod). Integritet onih koji su napisali izveštaj ne podleže sumnji; Maknamara je odista mogao da bude siguran da će oni dati jedan „obuhvatan i objektivan“ izveštaj bez obzira na ličnosti i interese.

Međutim, ti moralni kvaliteti koji zaslužuju divljenje nisu ih očigledno sprečili da dugo godina igraju igru obmanjivanja i neistinitosti. S poverenjem u „rang, obrazovanje i učinak“, oni su možda lagali iz pogrešno shvaćenog patriotizma. Pa ipak, odlučujuće je da oni nisu toliko lagali za svoju otadžbinu i, sasvim izvesno, ne za svoje – nikada ugroženo – preživljavanje, nego za njen „imidž“. Uprkos svojoj nesumnjivoj inteligenciji, o kojoj svedoče mnogi od njihovih memoranduma, i oni su verovali da je politika samo jedna vrsta Public Relationsa, te su tako postali žrtve svih onih bizarnih psiholoških pretpostavki koje su s tim povezane.

Ipak, oni su se razlikovali od običnih fabrikanata imidža. Razlika je u tome što su oni, uprkos svemu, bili rešavaoci problema; to znači da su bili ne samo inteligentni nego i ponosni na svoju nesentimentalnu racionalnost, odista u upravo užasavajućoj meri uzvišeni iznad svake „zanetosti osećanjima“, a pre svega zaljubljeni u „teorije“, svet pukog duhovnog poduhvata. Bili su revnosni u potrazi za formulama, prvenstveno za formulama u pseudo-matematičkom jeziku, kako bi time suprotstavljene fenomene sveli na jedan imenitelj. Oni su se, dakle, revnosno trudili oko otkrića zakona kako bi pomoću njih objasnili i predskazali istorijske činjenice, kao da bi ove bile isto tako nužne, pa i isto tako pouzdane, kao što su negda za fizičare bile prirodne pojave.

Međutim, prirodnjak ima posla sa stvarima, kakvo god da je njihovo poreklo, koje ljudi nisu napravili ili koje se ne zbivaju na temelju ljudskog delanja; s njima možemo postupati – posmatrati ih, razumevati i, eventualno, čak menjati – samo ako se pedantno tačno držimo činjenične, jednom date stvarnosti. Nasuprot tome, istoričar i političar imaju posla sa ljudskim stvarima, dakle, sa datostima koje su načinili ljudi i prema kojima su oni relativno slobodni. U meri u kojoj sebe osećaju kao gospodare svoje budućnosti, delatni ljudi će uvek dolaziti u iskušenje da sebe učine i gospodarima svoje prošlosti. Ljudi koji se raduju zbog delanja, a osim toga su zaljubljeni u teorije, teško da će pokazati strpljenje prirodnjaka koji čeka dok činjenice ne potvrde ili ne opovrgnu njegove teorije i hipoteze. Oni će, naprotiv, biti u iskušenju da stvarnost – koju su, konačno, načinili ljudi, pa je, dakle, mogla ispasti i drukčija – prilagode svojoj teoriji da bi na taj način, barem teorijski, isključili uznemiravajući momenat slučajnosti.

Nenaklonost uma prema slučajnome vrlo je snažna. Hegel, otac grandioznih teorija istorije, mislio je: „Filozofsko razmatranje nema druge namere nego da odstrani ono što je slučajno.“ Mnogo toga u modernom arsenalu političkih teorija proizlazi iz te duboke nenaklonosti: teorije igara i analize sistema, scenariji napisani za imaginarnu „publiku“ i brižljivo nabrajanje obično triju „mogućnosti“, naime A, B i C, pri čemu A i C znače ekstremne suprotnosti, a B srednje „logično rešenje“ problema. Ono što je u takvom mišljenju varljivo, počinje time što se izbor redukuje na alternative koje jedna drugu isključuju; sama stvarnost nam nikada tako čisto ne prezentuje pretpostavke za logične zaključke. Način mišljenja koji A i C prikazuje kao nepoželjne, pa se otuda veže za B, jedva da služi nekoj drugoj svrsi nego da skrene razum i prikrije mnoštvo stvarnih mogućnosti. Ono što ti rešavaoci problema imaju zajedničko sa direktnim lažljivcima jeste težnja da činjenice gurnu u stranu, te i jedni i drugi veruju da bi to moralo biti mogućno na temelju inherentne kontingencije činjeničnoga.

Uistinu, to se ne može postići ni teorijama niti manipulacijom mnenjima – kao da bi se neka činjenica jednom zasvagda mogla ukloniti iz sveta samo ako bi dovoljno ljudi verovalo u njeno nepostojanje. To je mogućno samo putem radikalnog uništenja; kao kod ubice koji kaže da je gospođa Šmit umrla i koji potom odlazi i lišava je života. Na političkom području takvo uništenje bi moralo biti totalno. Nepotrebno je naglašavati da, uprkos užasnom broju ratnih zločina počinjenih tokom rata u Vijetnamu, nikada na nekoj ravni vlade nije postojala takva namera totalnog uništenja. Međutim, čak i tamo gde takva namera postoji, kao u svoje vreme kod Hitlera i Staljina, moralo bi se biti svemoćan da se ona ostvari. Da bi se ukinula uloga Trockog u istoriji Ruske revolucije, nije dovoljno da se on ubije i da se njegovo ime izbriše u svim ruskim dokumentima, sve dok se ne ubiju svi njegovi savremenici i dok se samostalno-gospodarski ne bude moglo raspolagati arhivama i bibliotekama svih zemalja.

II

To što je u Papirima Pentagona poglavito reč o prikrivanju, neistini i svesnoj laži, a ne o iluziji, zabludi, pogrešnim kalkulacijama i slično, treba pre svega pripisati neobičnoj okolnosti da su pogrešne odluke i lažni iskazi stalno bili u protivrečnosti sa zadivljujuće tačnim činjeničnim izveštajima tajne službe, onako kako su citirani u Bentamovom izdanju (prvom američkom izdanju Papira u obliku knjige). Ovde nije odlučujuće samo to što planske laži jedva da su ikada bile namenjene neprijatelju (to je jedan od razloga što Papiri ne sadrže nikakve vojne tajne koje bi mogle potpasti pod Zakon o špijunaži), već u prvom redu, ako ne i isključivo, za domaću upotrebu: za unutrašnju propagandu i, osobito, za obmanjivanje Kongresa. Tonkinška nezgoda, kod koje je neprijatelj znao sve činjenice a Spoljnopolitički odbor Senata nijednu, udarni je primer za to.

Još je značajnije što su skoro sve odluke kod tog katastrofalnog pothvata bile donete uz puno znanje činjenice da se, verovatno, ne mogu sprovesti; zbog toga su se ciljevi neprekidno morali menjati. Tu su, najpre, postojali javno obznanjeni ciljevi: „…brinuti o tome da narod Južnog Vijetnama sme da odlučuje o svojoj budućnosti“, ili: „pomoći zemlji kako bi mogla da dobije svoju borbu protiv komunističke zavere“; ili se govorilo o obuzdavanju Kine i o tome da se efekat domina mora izbeći, ili da se ugled Amerike kao „kontrasubverzivnog garanta“ mora zaštititi. Nedavno je te ciljeve Rask dopunio još jednim: trebalo bi sprečiti Treći svetski rat, iako se to, sva je prilika, ne javlja u Papirima Pentagona i nije igralo nikakvu ulogu u razvoju koji je nama poznat.

Isto su tako fleksibilna bila i taktička razmišljanja: Severni Vijetnam se bombarduje da bi se sprečio „moralni slom“ na Jugu i, naročito, pad sajgonske vlade. A kad je trebalo da počnu prvi napadi, vlada je bila pala, „u Sajgonu je vladao pandemonijum“, napadi su morali da se odlože i da se nađe nova svrha. Sada je „Hanoj trebalo da stane na put Vijetkongu i Patet Laou“ – cilj za koji se ni Generalštab nije nadao da će ga postići, jer: „Bilo bi izlišno pretpostaviti da će ti napori imati odlučujuće dejstvo.“

Počev od 1965. sve se manje verovalo u jednoznačnu pobedu; težilo se ka tome „da se neprijatelj uveri da on ne može da pobedi“ (moje podvlačenje). Pošto neprijatelj nije mogao da se uveri, kao sledeći cilj je objavljeno da hoće „da se izbegne ponižavajući poraz“ – kao da poraz u ratu ne znači ništa drugo do poniženje. Papiri Pentagona pre svega razotkrivaju nagrizajući strah od posledica koje bi poraz imao, ne, recimo, po dobrobit nacije, nego „po ugled Sjedinjenih Država i Predsednika“. Tako kratko pre toga, za vreme mnogih debata o tome da li je preporučljivo angažovanje kopnenih trupa protiv Severnog Vijetnama, najvažniji argument nije bio strah od samog poraza ili briga za trupe u slučaju povlačenja, nego ovo: „Kad se američke trupe jednom angažuju, biće teško da se povuku… bez priznanja poraza“ (moje podvlačenje). Najzad, postojao je još politički cilj „da se svetu pokaže dokle su Sjedinjene Države spremne da idu za prijatelja“ i „da poštuju obaveze“.

Svi su ti ciljevi postojali uporedo i zbrkano, nijedan od njih nije mogao da potisne prethodne; jer, svaki je bio namenjen drugoj „publici“ i za svaki je morao da se stvori nov „scenario“. Maknotonovo često citirano nabrajanje američkih ratnih ciljeva u godini 1965. – „70 procenata, da bi se izbegao (po naš ugled kao garanta) ponižavajući poraz; 20 procenata, da bi se Južni Vijetnam (i granično područje) sačuvao od kineske intervencije; 10 procenata, da bi se narodu Južnog Vijetnama omogućio bolji, naime slobodniji život“ – ima osvežavajuću iskrenost, ali je to nabrajanje, verovatno, bilo preduzeto kako bi se unelo nešto jasnoće u sve teže pitanje: zašto smo rat vodili baš u Vijetnamu. U jednom ranijem memorandumu (1964) Maknoton je, možda nenamerno, učinio jasnim koliko je malo on sam, čak u onom ranom stadijumu krvave igre, verovao u dostižnost bilo kakvih opipljivih ciljeva: „U slučaju kolapsa režima u Južnom Vijetnamu, trebalo bi da pokušamo da ga održimo donde dok nam ne bude moguće da svoje trupe evakuišemo i svet uverimo u to da je Vijetnam izuzetan (i po svojoj prirodi nemoguć) slučaj“ (moje podvlačenje).

„Uveriti svet“; dokazati „da su Sjedinjene Države ‘dobar lekar’ i da su spremne da se drže obećanja, da ostanu čvrste, da se upuštaju u rizike, da krvare i neprijatelja osetno pogode“; „malu, zaostalu naciju“ bez ikakvog strateškog značaja iskoristiti za to „da bi se uspostavio primer kako su Sjedinjene Države u stanju da jednoj naciji pomognu protiv komunističkog ‘oslobodilačkog rata’“: imidž svemoći, „naše širom sveta vodeće pozicije“, održati nedodirljivim; dokazati „volju i sposobnost Sjedinjenih Država da uspeju u svetskoj politici“; demonstrirati „verodostojnost naših obaveza prema prijateljima i saveznicima“; ukratko, „ponašati se (moje podvlačenje) kao najveća svetska sila“, i to ni iz kakvog drugog razloga nego da bi se svet uverio u tu „prostu činjenicu“ (da citiramo Volta Rostova) – to je bio jedini konstantan cilj koji je od početka Džonsonove vladavine potisnuo sve druge ciljeve i teorije: teoriju domina i antikomunističku strategiju prvih faza Hladnog rata, kao i strategiju kontrapobune, koja je bila tako omiljena za vreme Kenedijeve administracije.

Ni moć ni profit nisu bili krajnja svrha. Nije čak bilo reči ni o uticaju u svetu usled sasvim određenih snažnih interesa za čije bi ostvarenje bili potrebni i svesno upotrebljeni prestiž i imidž „najveće svetske sile“. Cilj koji je svima lebdeo pred očima bio je sam imidž, kako se može razabrati iz jezika rešavalaca problema pozajmljenog od pozorišta, sa njihovim „scenarijima“ i „publikom“ kojoj se svaki put obraćaju. S obzirom na taj krajnji cilj, svi su se politički ciljevi pretvarali u kratkoročno zamenljiva pomoćna sredstva; naposletku, kada je sve ukazivalo na poraz, cilj se nije više sastojao u tome da se izbegne ponižavajući poraz, nego u tome da se nađu sredstva i putevi kako bi se izbeglo priznanje tog poraza i „sačuvao obraz“.

Negovanje imidža kao svetska politika – ne osvajanje sveta, nego pobeda u reklamnoj borbi za svetsko mnenje – svakako je nešto novo u odista nemalom arsenalu ljudskih ludosti o kojima izveštava istorija. I to nije bila stvar neke od trećerazrednih nacija koje se razmetljivošću rado iskupljuju za nešto drugo; ne ni neke od starih kolonijalnih sila koje su, zahvaljujući Drugom svetskom ratu, izgubile svoj raniji položaj, pa bi, kao De Golova Francuska, mogle osetiti iskušenje da svoj vodeći položaj ponovo zadobiju pomoću blefa, nego stvar odista „vodeće“ nacije na kraju rata. Izabrani vlastodršci, koji toliko mnogo duguju ili veruju da duguju organizatorima svojih izbornih kampanja, lako mogu pomisliti da se manipulacijama može upravljati mnenjem naroda i vladati svetom. (Kada je pre nekog vremena Njujorker u „Beleškama i komentarima“ izvestio da vlada Nikson-Egnju planira kampanju koju bi organizovao i vodio Herb Klajn, njen direktor za Public Relations, kako bi se pre predsedničkih izbora 1972. razorila ‘verodostojnost’ štampe“, onda to sasvim odgovara tom Public Relations mentalitetu.)

Tome nasuprot, iznenađujuća je revnost s kojom su mnogi „intelektualci“ požurili u pomoć tom fantastičnom pothvatu, možda zbog toga što su bili fascinirani pukom veličinom vežbi koje on, izgleda, zahteva. Ali za rešavaoce problema, koji su se specijalizovali da svako činjenično stanje pretvore u brojeve i procente i tako ga učine proračunljivim, možda je prirodno što im nikada nije došlo do svesti kakvu su neizrecivu bedu njihova „rešenja“ – programi pacifikacije i preseljavanja, ogoljavanje zemljišta, napalmi i bombe protiv žive sile – značila za „prijatelja“ koji je morao biti „spasen“ i za „neprijatelja“ koji, pre no što smo ga napali, nije imao ni volje ni moći da bude naš neprijatelj. Međutim, pošto nisu mislili na pobedu i osvajanje, nego na svetsko mnenje, začuđujuće je već to što, po svoj prilici, niko od njih nije došao na ideju da bi „svet“ mogao zahvatiti strah od američkog prijateljstva i obaveza kada bi čitave njihove razmere postale očigledne. Čini se da ni stvarnost niti zdrav ljudski razum nisu ometali rešavaoce problema kada su pisali svoje scenarije za publiku koja svaki put dolazi u obzir kako bi psihološki uticali na nju: „komunisti (koji se moraju staviti pod snažan pritisak), Južnovijetnamci (čiji moral mora da dobije podsticaja), naši saveznici (koji nam moraju verovati kao ‘jemcima’) i američka javnost (koja mora da podupre riskantno ulaganje prestiža i ljudskih života SAD).“

Danas znamo tu kolikom su opsegu sve te grupe bile pogrešno ocenjene. Tako Ričard DŽ. Barnet piše u svom izvrsnom prilogu o knjizi Vašingion planira agresivni rat: „Rat je postao katastrofa zato što su menadžeri nacionalne bezbednosti sve grupe pogrešno ocenili.“ Najveći i odista fundamentalan pogrešan sud ipak se sastojao u tome što se rat vodio da bi se učinio utisak na publiku i što se o vojnim pitanjima odlučivalo sa „gledišta političkog i Public Relations“ (pri čemu je „politički“ značilo izgled na sledećim predsedničkim izborima, a Public Relations imidž SAD u svetu); u obzir nisu bili uzeti stvarni rizici, već samo „pogodne tehnike reklamiranja, s nadom da će se uz njihovu pomoć šok loših ishoda smanjiti na minimum“; u tu svrhu se, pored „’ofanziva’ odvraćanja u drugim zemljama sveta“, preporučivao i „program ‘borbe protiv siromaštva’ za nerazvijena područja. Maknotonu, autoru tog memoranduma, jednom, bez sumnje, neobično inteligentnom čoveku, ni na trenutak nije došla pomisao da bi njegova „odvraćanja“, drukčije negoli odvraćanja u pozorištu, imala teške i potpuno nepredvidive posledice; ona bi izmenila upravo onaj svet u kojem su Sjedinjene Države delovale i vodile svoj rat.

Ta udaljenost od stvarnosti užasne čitaoca ako ima strpljenja da Papire Pentagona pročita do kraja. U pomenutom članku Ričard DŽ. Barnet o tome primećuje: „Birokratski model je potpuno zamenio stvarnost: čvrste i tvrdoglave činjenice, koje su tolike tajne službe prikupljale uz toliko visoke troškove, nisu bile uzete na znanje.“ Ja nisam sigurna da je zlo birokratije dovoljno kao objašnjenje, premda je ona nesumnjivo doprinela tom „obestvarivanju“. U svakom slučaju, odnos ili, štaviše, ne-odnos između stvarnosti i odluke, između tajnih službi i civilnih i vojnih nadleštava, možda je najznačajnija, a izvesno najbolje čuvana tajna koju su razotkrili Papiri Pentagona.

Bilo bi zanimljivo znati kako je tajnim službama pošlo za rukom da u toj „atmosferi Alise u zemlji čuda“ ostanu tako blizu stvarnosti – atmosferi koju Papiri pripisuju čudnim smicalicama sajgonske vlade, no za koju se čini da je, retrospektivno, karakteriše onaj „obestvareni“ svet u kojem su politički ciljevi bili postavljani i vojne odluke donošene. Jer, u početku je uloga koju su u jugoistočnoj Aziji igrale tajne službe bila sve drugo pre nego puna obećanja. Iz prvih godina Ajzenhauerove vladavine, kada je egzekutiva još verovala da joj je za vođenje rata potrebna saglasnost Kongresa, nalazi se u Papirima Pentagona odluka o upuštanju u „potajno vođenje rata“. Ajzenhauer je još bio dovoljno staromodan da veruje u Ustav. On je konferenisao sa vodećim članovima Kongresa i odlučio se protiv otvorenog mešanja, jer mu je rečeno da Kongres neće podržati jednu takvu odluku? Kada je zatim, počev od Kenedijeve vladavine, bilo razmatrano „otvoreno vođenje rata“, tj. slanje borbenih trupa, „nikada nije bilo ozbiljno postavljeno pitanje saglasnosti Kongresa za otvorene ratne postupke protiv neke suverene nacije. Čak i kada su, pod Džonsonom, strane vlade bile iscrpno obaveštene o našim planovima za bombardovanje Severnog Vijetnama, čini se da nikada nije bilo slične informacije za vođe Kongresa ili kakvog savetovanja sa njima.“

Tokom Ajzenhauerove uprave stvorena je sajgonska vojna misija pod pukovnikom Landsdejlom; ona je imala nalog „da preduzima paravojne operacije… i vodi rat političko-psihološkim sredstvima“. To u praksi znači da su se štampali leci kako bi se širile laži koje su poturane drugoj strani; da su neke štetne hemikalije bile sipane u motore autobuskog preduzeća u Hanoju pre no što su Francuzi otišli sa Severa; da su organizovani „kursevi engleskog za metrese važnih ličnosti“ i da je uzet pod najam tim vijetnamskih astrologa. Te apsurdne igrarije okončane su kada je ranih šezdesetih godina vojska preuzela odgovornost. Posle Kenedijeve vladavine napuštena je doktrina „protiv-pobune“ – možda stoga što se tokom pada Dijema ispostavilo da su vijetnamske posebne trupe, koje je finansirala CIA, „praktično postale privatna armija g. Nua“, Dijemovog brata i političkog savetnika.

Odseci tajnih službi kojima je bilo povereno otkrivanje činjenica nisu imali veze s tajnim operacijama ukoliko su ove još bile u toku; to je značilo da su makar oni bili odgovorni samo za prikupljanje i interpretiranje informacija, a da sami nisu stvarali nova činjenična stanja. Oni nisu morali da pokažu nikakve pozitivne rezultate i Vašington nije na njih navaljivao da daju prijatne izveštaje kojima je mogla da se kljuka mašina Public Relationsa ili da se spravljaju bajke o „stalnom napretku, upravo čudesnim poboljšanjima iz godine u godinu“. Oni su bili relativno nezavisni, što je vodilo ka tome da su izveštavali istinito – iz godine u godinu. Po svoj prilici, u tim tajnim službama ljudi „svojim pretpostavljenima nisu pričali ono za šta su verovali da ovi ne žele da čuju“, niti su procene pravili oni koji su sprovodili akcije; očigledno da nijedan starešina nije svojim agentima rekao ono što je „jedan američki komandir diviziona rekao nekom svom područnom savetniku koji je bezuslovno hteo da izvesti o još uvek postojećim nepacifikovanim vijetkongovskim selima na svom području: ‘Mladiću, ovde se naša dela ocenjuju po našem sopstvenom svedočenju. Zašto nas ostavljate na cedilu?’ Sva je prilika da su odgovorni za procenu obaveštajnog materijala bili miljama daleko od rešavalaca problema i njihovog prezira prema činjenicama i prema onome što je u tim činjenicama slučajno. Cena koju su platili za te objektivne prednosti sastojala se u tome što su njihovi izveštaji ostali bez ikakvog uticaja na odluke i predloge Saveta za nacionalnu bezbednost.

Po okončanju Kenedijeve vladavine 1963. jedini prepoznatljiv trag perioda potajnog vođenja rata jeste ozloglašena „strategija provociranja“, to jest čitav program „dobro promišljenih pokušaja da se Demokratska Republika (Severnog) Vijetnama provocira na postupke na koje bi se zatim moglo odgovoriti sistematskom vazdušnom borbom“. Takva taktika ne spada u ratna lukavstva. Ona je tipična za tajnu policiju i bila je ozloglašena i bezuspešna u poslednjoj fazi carske Rusije, kada su se doušnici Ohrane, time što su inscenirali spektakularne atentate, „protiv svoje volje koristili idejama onih koje su denucirali“.

III

Između činjenica koje su doznale tajne službe – ponekad (pre svega u slučaju Maknamare) i sami oni koji su pozvani da donesu odluku i većinom poznatih informisanoj javnosti – i premisa, teorija i hipoteza na osnovu kojih su se konačno donosile odluke, zjapio je ponor. Razmera naših promašaja i katastrofa u svim tim godinama može se pojmiti samo ako se ta diskrepancija stalno ima u vidu. Zbog toga ću podsetiti čitaoca na nekoliko istaknutih primera.

Što se tiče teorije domina, koja je prvi put formulisana 1950: kada je predsednik Džonson 1964. pitao: „Da li bi ostatak Južne Azije nužno bio izgubljen ako bi Laos i Južni Vijetnam dospeli pod severnovijetnamsku kontrolu?“, odgovor koji je dala CIA glasio je: „S mogućnim izuzetkom Kambodže, verovatno da kao posledica pada Laosa i Južnog Vijetnama nijedna nacija u tom području neće brzo potpasti pod komunizam.“ Kada je pet godina kasnije Niksonova vlada postavila isto pitanje, „CIA je odgovorila da bi se Sjedinjene Države odmah mogle povući iz Južnog Vijetnama i da se u čitavoj jugoistočnoj Aziji ništa ne bi promenilo barem za jednu narednu generaciju“. Prema Papirima Pentagona, „verovatno su samo Generalštab, g. Rostov i general Tejlor doslovno uzeli teoriju domina“. To, međutim, nije sprečilo da su se i oni koji tu teoriju nisu prihvatali na nju ipak oslanjali, ne samo u javnim izjavama nego i u svojim internim predlozima.

Što se tiče tvrdnje da pobunjenike u Južnom Vijetnamu „spolja usmerava i podržava komunistička zavera“: tajne službe su 1961. pretpostavile „da se 80 do 90 procenata Vijetkonga, čija je približna snaga 17.000 ljudi, regrutuje na licu mesta i da jedva da ima dokaza da Vijetkong računa na isporuke pomoći spolja“. Tri godine kasnije stanje je bilo nepromenjeno. Prema jednoj analizi tajne službe iz 1964, „najvažniji izvori komunističke snage leže u samom Južnom Vijetnamu“. Drugim rečima: osnovna činjenica da je u Južnom Vijetnamu vladao građanski rat nije bila nepoznata u krugovima koji su donosili odluke. Nije li senator Mensfild već godine 1962. upozorio Kenedija da bi slanje daljeg vojnog pojačanja u Južni Vijetnam značilo „da bi Amerikanci igrali odlučujuću ulogu u jednom građanskom ratu, što bi škodilo američkom prestižu u Aziji a, povrh toga, Južnovijetnamcima ne bi pomoglo da stanu na sopstvene noge“?

Uprkos tome, bombaški napadi na Severni Vijetnam delimično su počeli stoga što je teorija glasila „da bi se revolucija mogla prekinuti presecanjem inostranih izvora pomoći i snabdevanja“. Navodno je trebalo da bombaški napadi „slome volju“ Severnog Vijetnama, da podrže ustanike na Jugu, iako su oni koji su bili pozvani da donesu odluku (u ovom slučaju Maknoton) dovoljno znali o domaćem poreklu ustanka da bi sumnjali da će se Vijetkong povinovati „popustljivom“ Severnom Vijetnamu, dok Generalštab uopšte nije verovao „da bi te mere imale odlučujući uticaj“ na volju Hanoja za borbu. Prema jednom Maknamarinom izveštaju, članovi Saveta za nacionalnu bezbednost su se 1965. saglasili da Severni Vijetnam „verovatno ne bi izašao i da bi u svakom slučaju pre odustao zbog zatajivanja Vijetkonga na Jugu nego usled štete od bombi na Severu“,

Najzad, postojali su još – samo drugorazredni u odnosu na teoriju domina – grandiozni strateški projekti koji počivaju na pretpostavci jedne jedinstveno vođene komunističke svetske zavere i – pored hipoteze o kineskoj težnji ka ekspanziji – egzistencije jednog kinesko-sovjetskog bloka. Predstavu da se Kina mora „zauzdati“ odbacio je 1971. sam predsednik Nikson; ali je već pre više od četiri godine Maknamara pisao: „Ukoliko su naše prvobitno mešanje i naše sadašnje akcije u Vijetnamu motivisani saznanjem nužnosti da se kineskoj ekspanziji u Aziji postavi granica, naš je cilj već postignut.“ Pritom je on samo dve godine ranije izjavio da cilj Sjedinjenih Država u Južnom Vijetnamu „nije bio ‘da pomognu jednom prijatelju’, već da zauzdaju Kinu“.

Kritičari rata su od početka javno žigosali sve te teorije, jer su očigledno bile u sukobu sa poznatim činjenicama: nepostojanje kinesko-sovjetskog bloka bilo je poznato svakome ko je upoznat sa istorijom Kineske revolucije i Staljinovim odlučnim otporom prema njoj; ili cepanje komunističkog pokreta koje je nastupilo od kraja Drugog svetskog rata. Neki kritičari otišli su još dalje i postavili sopstvenu teoriju: kao najjača sila koja je proizašla iz Drugog svetskog rata, Amerika se upustila u konsekventnu imperijalističku politiku čiji je krajnji cilj vladavina svetom. Prednost te teorije bila je u tome što je mogla da objasni nepostojanje bilo kakvog nacionalnog interesa u čitavom tom pothvatu – obeležje imperijalističkih ciljeva, dakako, vazda je bilo to što ih nacionalni interesi i teritorijalne granice niti određuju niti ograničavaju. Razume se, ta teorija teško da je mogla da objasni činjenicu da je Amerika ludo insistirala na tome „da svoja sredstva na pogrešnom mestu izruči u slivnik“ (kako je to izrazio Džordž Bol; zamenik ministra spoljnih poslova u Džonsonovoj vladi bio je jedini savetnik koji se odvažio da prekrši tabu i da već 1965. preporuči hitno povlačenje).

Ovde, očigledno, nije bila reč o tome „da se ograničenim sredstvima postignu ekstremni ciljevi“. Može li se nazvati ekstremnim kada jedna „supersila“ hoće da drugu malu zemlju pridoda lancu država zavisnih od nje ili da pobedi „malu zaostalu naciju“? Ovde su, naprotiv, bila upotrebljena ekstremna sredstva kako bi se u jednom strateški i politički sporednom području postigli neznatni ciljevi. Upravo je taj utisak nastrane besciljnosti konačno doveo naciju, kako je 1967. pisao Maknoton, do „široko rasprostranjenog i čvrstog uverenja da je ‘establišment’ izgubio razum. Malo-pomalo se misli da smo pokušali da dalekim narodima, koje ne možemo da shvatimo, utisnemo neki imidž SAD-a… i da smo u toj stvari otišli apsurdno daleko.“

U svakom slučaju, Bentamovo izdanje Papira Pentagona ne sadrži ništa što bi moglo da podupre teoriju jedne grandiozne imperijalističke strategije. Samo se dva puta pominje značaj kopnenih, pomorskih i vazdušnih uporišta koja su toliko odlučna za neku imperijalističku strategiju: jednom ga pominje Generalštab s ukazivanjem na to da bi se „naše snage za ograničene ratove osetno smanjile“ ako bi sa „gubitkom jugoistočnoazijskog kopna“ usledio gubitak „kopnenih, pomorskih i vazdušnih uporišta“. A drugi put u Maknamarinom izveštaju iz 1964, gde se izričito kaže: „(Južni Vijetnam) nam nije potreban kao zapadno uporište ili kao član nekog zapadnog saveza“ (moje podvlačenje). Jedine javne izjave američke vlade u ono vreme koje su stvarno kazivale istinu bile su ponovljene tvrdnje – one su, naravno, zvučale mnogo manje prihvatljivo nego druge, neistinite Public Relations izjave – da mi ne težimo ni za kakvim teritorijalnim uvećanjem ili drugim opipljivim koristima.

Time ne treba reći da bi posle sloma starih kolonijalnih sila bila nemogućna jedna uistinu američka svetska politika sa imperijalističkom primesom. Papiri Pentagona, uopšte uzev bez ikakvih spektakularnih novosti, razotkrili su jedan događaj (koliko znam, o njemu je uvek bilo reči samo u vidu glasina) za koji se čini da dokazuje kakve su znatne šanse postojale za jednu globalnu politiku, a koje su potom ipak bile proigrane u korist negovanja imidža i psihološkog ratovanja. Shodno telegramu jednog američkog diplomate u Hanoju, Ho Ši Min je 1945. i 1946. napisao više pisama Trumanu u kojima je molio Sjedinjene Države „da podrže plan o nezavisnosti Anama po primeru Filipina i preduzimaju korake koji su nužni za održanje svetskog mira; ovaj biva ugrožen francuskim nastojanjima da ponovo osvoji Indokinu“ (moje podvlačenje). Istina, slična pisma bila su upućena i drugima zemljama – Kini, Rusiji i Velikoj Britaniji – no nijedna od njih nije tada mogla da odobri traženu zaštitu koja bi pomogla da Indokina dobije isti poluautonoman položaj kao i druge države štićenice Amerike.

Drugi, isto tako pažnje vredan događaj, koji je, izgleda, u svoje vreme pomenuo Vašington post, bio je sadržan u dokumentima „Special China Series“ koje je avgusta 1969. objavilo Ministarstvo spoljnih poslova, ali koji je široj publici postao poznat tek zahvaljujući izveštajima Terensa Smita u Njujork tajmsu. Mao i Ču Enlaj, kako se ispostavlja, obratili su se januara 1945, Ruzveltu „s pokušajem da uspostave odnose sa Sjedinjenim Državama kako bi se izbegla totalna zavisnost od Sovjetskog Saveza“ (moje podvlačenje). Izgleda da Ho Ši Min nikada nije dobio odgovor, a vesti o kineskom koraku bile su suzbijene, jer je on, kako primećuje profesor Alen Vajting, protivrečio „slici monolitnog, iz Moskve usmeravanog komunizma“.

Doduše, ljudi u vladi su sigurno poznavali činjenične izveštaje tajnih službi, koje su, takoreći, dan za danom morali da brišu iz svoje svesti. Pa ipak, smatram potpuno mogućnim da su im ti raniji dokumenti bili nepoznati, dokumenti koji bi sve njihove pretpostavke pokazali kao neistinite pre no što su mogle prerasti u naduvane teorije i zemlju ruinirati. U tom pravcu ukazuju izvesne čudnovate prateće okolnosti prilikom neuobičajenog i neočekivanog objavljivanja tih tajnih dokumenata. Zapanjujuće je što se na toj studiji moglo raditi godinama, dok se u Beloj kući, u Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu odbrane to uopšte nije primalo k znanju. Ali je još više zapanjujuće to što Bela kuća i Ministarstvo spoljnih poslova, pošto je studija bila završena i raširena posvuda u vladinoj birokratiji, nisu bili u stanju da utvrde barem to gde se nalazi četrdeset sedam tomova. To dokazuje da oni kojih se sadržaj studije najviše ticao ovu nikada nisu makar pogledali.

To baca nešto svetlosti na opasnosti prekomernog držanja u tajnosti: ne samo da se narodu i njegovim izabranim predstavnicima brani pristup onome što moraju da znaju da bi stvorili mišljenje i doneli odluke; i sami delatnici, koji dobijaju pristup svemu kako bi mogli da se informišu o svim suštinskim činjenicama, ostaju zbunjeni u blaženom neznanju. Ovo, međutim, ne stoga što bi ih neka nevidljiva ruka namerno zavodila na pogrešan put, nego zato što svoj rad obavljaju u okolnostima i sa misaonim navikama kod kojih nemaju ni vremena ni želje da se daju u potragu za odnosnim činjenicama u brdima dokumenata, od kojih 99,5 procenata uopšte nije trebalo proglasiti za tajne i koji su najvećim delom praktično bezvredni. Čak ni danas, kada je štampa izvestan deo tih tajnih dokumenata učinila dostupnim javnosti a članovi Kongresa dobili čitavu studiju, stvari ne izgledaju tako kao da su oni kojima je ta informacija najprešnije potrebna ovu uopšte čitali ili da bi to ikada učinili. U svakom slučaju, pouzdano je da su, ne uzimajući u obzir same autore, „ljudi koji su te dokumente čitali u Tajmsu bili prvi koji su ih proučili“ (Tom Viker); to je ono što čini podozrivom omiljenu predstavu da je vladi, barem u spoljnoj politici, potrebna arcana imperii da bi ostala sposobna za valjano funkcionisanje.

Ako su državne tajne toliko zamutile glave samih aktera da oni iza svojih manevara obmanjivanja i svojih laži više ne prepoznaju istinu ili da je se ne sećaju, onda će čitava namera obmanjivanja, ma koliko bile dobre njene „maratonske informativne kampanje“ (Rask) i ma koliko rafinisani bili njihovi metodi reklamiranja, propasti ili izazvati suprotnost, tj. ljude će zbuniti a da ih neće uveriti. Ono što je nezgodno u laganju i obmanjivanju jeste, naime, to što dejstvo sasvim zavisi od toga da lažljivac i obmanjivač imaju jasnu predstavu o istini koju žele da prikriju. U tom smislu je istina, čak i ako se ne probije u javnost, bezuslovno jača od svih neistina.

U slučaju Vijetnamskog rata, pored neistina i zabune, imamo posla sa odista zapanjujućim i sasvim poštenim nepoznavanjem važne istorijske pozadine: pravi akteri čini se da ne samo da ništa ne znaju o dobro poznatim činjenicama Kineske revolucije i o decenijama starom sukobu između Moskve i Pekinga koji joj je prethodio. „Niko na vrhu nije znao ili smatrao važnim da su se Vijetnamci od pre bezmalo 2.000 godina borili protiv stranih osvajača“ i da se predstava o „maloj zaostaloj naciji“ nezanimljivoj za „civilizovane“ nacije – nažalost, i kritičari rata često imaju takvo mišljenje – nalazi u vapijućoj protivrečnosti sa vrlo starom i visokom kulturom tog područja. Vijetnamu ne nedostaje kultura, već strateški značaj (u Indokini „nema presudnih vojnih ciljeva“, kako je 1954. utvrdila jedna zabeleška Generalštaba), nedostaju mu zemljište pogodno za moderne mehanizovane trupe i isplativi ciljevi za vazduhoplovstvo. Uzrok katastrofalnog poraza politike i vojne intervencije Amerike zaista nije bila „močvara“ („metod ‘samo još jednog koraka’ – pri čemu svaki novi korak svagda obećava uspeh koji je prethodni poslednji korak isto tako obećavao, ali ga na neobjašnjiv način nije doneo“, kako piše Artur Šlezindžer mlađi, koga citira Danijel Elsberg, pri čemu tu predstavu s pravom odbija kao „mit“) ; uzrok je, naprotiv, bilo tvrdoglavo ostajanje pri namernom nepoštovanju svih istorijskih, političkih i geografskih činjenica više od dvadeset pet godina.

IV

Ako je slika močvare mit; ako ne mogu da se otkriju ni grandiozni strateški projekti imperijalističke vrste niti volja za svetsku vladavinu, da se i ne pominje interes za teritorijalno uvećanje, pohlepa za profitom ili čak briga za nacionalnu bezbednost; ako, osim toga, čitalac ne pokazuje sklonost da se zadovolji tako opštim pojmovima kao što je „grčka tragedija“ (Maks Frenkel i Lesli H. Gelb) ili legendama o udarcima kamom u leđa, tako dragim poraženim ratnim huškačima: onda – pre kao laž per se i zavođenje na pogrešan put – pitanje koje je nedavno postavio Elsberg: „Kako su samo mogli?“ postaje osnovni problem te očajne priče. Konačno, itekako je istina da su Sjedinjene Države na kraju Drugog svetskog rata bile najbogatija zemlja i dominantna sila, dok je danas, samo četvrt veka kasnije, slika g. Niksona o „jadnom, bespomoćnom džinu“ neprijatno tačan opis „najmoćnije zemlje na Zemaljskoj kugli“.

Nesposobna da pri oružanoj nadmoći od 1000:1 za šest godina otvorenog ratovanja pobedi jednu malu naciju; nesposobna, takođe, da izađe na kraj sa problemima u sopstvenoj zemlji i da zaustavi brzo propadanje velikih gradova; dospevši do tačke na kojoj, zbog besmislenog rasipanja, nastupajuća inflacija i obezvređivanje monete ugrožavaju njenu poziciju na svetskom tržištu baš kao i životni standard kod kuće – Amerika se izlaže opasnosti da izgubi mnogo više nego što je samo pretenzija na vođenje sveta. Čak i ako se anticipira sud budućih istoričara, koji će taj razvoj videti možda u okviru istorije dvadesetog veka, tokom kojeg su nacije pobeđene u dva svetska rata uspele da sa pobednicima ostanu uspešne u konkurentskoj borbi (poglavito stoga što su ih pobednici bili primorali da tokom relativno dugog vremena odustanu od nepojmljivo rastrošnog naoružavanja i vojnih izdataka) – i tada će biti teško zadovoljiti se tom fantastično skupom demonstracijom nemoći inherentne džinu – mada taj neočekivani povratak Davidove pobede nad Golijatom u tako velikoj meri ima u sebi nečega radosnog.

Kao prvi odgovor na pitanje „Kako su samo mogli?“ nekome će, verovatno, pasti na pamet poznata veza između obmane i samoobmane. U sukobu između uvek preterano optimističkih javnih izjava i sumornih i nesrećama bremenitih, ali stvarnosti bližih izveštaja tajnih službi, javne izjave su verovatno morale dobiti prednost jednostavno zato što su bile javne. Veliku prednost koju javno obznanjene i prihvaćene izjave imaju prema svemu onome što pojedinac potajno zna ili veruje da zna kao istinu, zgodno ilustruje jedna anegdota iz srednjeg veka: neka straža na dužnosti, koja je stanovnike grada trebalo da opomene na neprijatelja koji se približava, iz šale je dala lažnu uzbunu i zatim sama kao poslednja požurila na zidine kako bi grad odbranila od neprijatelja koje je izmislila. To predočava zaključak da što neko uspešnije laže i što više ljudi uveri, to ima više izgleda da na kraju poveruje u sopstvene laži.

Pri čitanju Papira Pentagona nailazimo na one koji su učinili sve što su mogli da bi ljude uverili, tj. da bi ih izmanipulisali; međutim, pošto su to pokušali u jednoj slobodnoj zemlji, gde su informacije svake vrste stajale na raspolaganju, nikada nisu imali stvarnog uspeha. Zahvaljujući svom relativno visokom rangu i položaju u vladi, oni su – uprkos privilegovanom poznavanju „državnih tajni“ – bili protiv činjeničnih izveštaja štampe koji su manje ili više odgovarali istini, bolje „zaštićeni“ od onih koje su pokušali da uvere i koje su po svoj prilici zamišljali kao puku „publiku“, kao Niksonovu „ćutljivu većinu“ koja prihvata ma šta joj režiseri ponudili. To što Papiri Pentagona jedva da su otkrili neku spektakularnu novost, objašnjava koliko lažljivcima nije pošlo za rukom da sebi pribave uverene čitaoce kojima bi se potom i sami mogli priključiti.

Ipak, ne može se sumnjati u proces koji je Elsberg nazvao „unutrašnjim samoobmanjivanjem“, ali stvari izgledaju kao da je normalan proces samoobmanjivanja tekao obrnuto; nije bilo tako što je počelo obmanom a završilo se samoobmanjivanjem. Obmanjivači su počeli samoobmanjivanjem. Svakako zahvaljujući svojoj visokoj poziciji i svom čudnovatom samopouzdanju, oni su u svoj nadmoćan uspeh – ne na bojnom polju, već na polju Public Relationsa – bili tako uvereni i tako sigurni u tačnost svojih psiholoških teorija o mogućnosti manipulisanja ljudima da nikada nisu sumnjali u svoju sopstvenu verodostojnost, smatrajući svoju pobedu u borbi za narodno mnenje unapred datom. A pošto su ionako živeli u svetu koji činjenice nisu uznemiravale, nije im bilo teško da činjenici što se njihova publika nije htela dati uveriti ne poklone poverenje kao ni drugim činjenicama.

Interni svet vlade, sa svojom birokratijom na jednoj, i svojim društvenim životom na drugoj strani, činio je samoobmanjivanje relativno jednostavnim. Nijedna naučnička kula od slonovače nije bila pogodnija za potpuno ignorisanje činjenica od raznih „fabrika mišljenja“ za rešavaoce problema i ugleda Bele kuće za predsednikove savetnike. U toj atmosferi, u kojoj se manje strahovalo od poraza nego od njegovog priznanja, kuvana su varljiva objašnjenja o teškim udarcima za vreme ofanzive Tet i o invaziji u Kambodži. Pritom je odlučujuće to što je u tim internim krugovima, ali inače nigde drugde, stvarnost u Vijetnamu odveć lako mogla biti prikrivena čistim pitanjima prestiža, kao što je briga da se izbegne „da se bude prvi američki predsednik koji gubi jedan rat“, i, naravno, stalnom bojazni od sledećih izbora.

Ako se, pak, pomisli na rešavaoce problema, za razliku od eksperata za Public Relations, onda „unutrašnje samoobmanjivanje“ nije nikakav zadovoljavajući odgovor na pitanje: „Kako su samo mogli?“ Samoobmanjivanje uvek još pretpostavlja razlikovanje između istine i neistine, između činjenica i izmišljotina, a time i sukob između stvarnosti i obmanutog obmanjivača, do kojeg, međutim, uopšte više ne dolazi u obestvarenom svetu. Vašington sa svojom džinovskom birokratijom, baš kao i razne „fabrike mišljenja“ koje rade po nalogu te birokratije, pružaju rešavaocima problema, takoreći, prirodan zavičaj u kojem oni nikada nemaju potrebu da dođu u sukob sa stvarnošću. Na području politike, gde su prikrivanje i svesna obmana svagda igrali veliku ulogu, samoobmanjivanje je opasnost par excellence; čovek koji upada u svoje sopstvene laži, gubi svaki kontakt ne samo sa sopstvenom publikom nego i sa stvarnim svetom koji će mu se osvetiti, pošto on iz njega, dabogme, može da izađe samo u mislima.

Međutim, rešavaoci problema su živeli u prividno stvarnom svetu; za njih su činjenice koje su im pružale tajne službe bile nestvarne, i trebalo je samo da se pridržavaju svojih postupaka, dakle, različitih metoda kojima se ono što je supstancijalno stvarno pretvara u kvantitete i brojeve, kojima se mogu proračunati rezultati koji potom na neobjašnjiv način probleme ipak nisu rešavali; računanjem su se oni, dakako, bavili, u svakom slučaju previše da bi stvarno primili na znanje ono što su im činjenice pružale. Razlog što je to moglo da funkcioniše tolike godine bio je upravo taj što su „ciljevi za kojima su išle Sjedinjene Države skoro isključivo bili psihološki“, dakle, takođe ništa što je istinski činjenično, već stanja svesti koja se teško daju utvrditi.

Ako se čitaju memorandumi, alternativni predlozi, scenariji i kako se kod planiranih akcija potencijalni rizici procentualno upoređuju sa potencijalnim rezultatima, ponekad se ima utisak da je jugoistočnu Aziju napao neki kompjuter a ne ljudi koji donose odluke. Rešavaoci problema nisu rasuđivali, oni su računali; njihovoj samosvesti nije bila potrebna čak ni samoobmana da bi podnela toliko mnogo pogrešnih sudova, jer se ona oslanjala na matematičku, čisto racionalnu istinu. Samo što ta „istina“ nije imala ni najmanje veze sa stvarnim „problemima“. Kada se, na primer, proračuna da je kao rezultat nekog određenog pothvata „opšti rat pre manje verovatan nego verovatan“, onda iz toga ne sledi da imamo izbora, čak i kada bi odnos bio 80 prema 20; to zavisi od neizmernosti i neproračunljivosti rizika. Isto važi kada se izgled za reformu sajgonske vlade prema „šansi da završimo isto kao i Francuzi 1954“ odnosi kao 70 prema 30. Ti izgledi mnogo obećavaju za nekog igrača, ali ne za državnika, a čak bi i igrač trebalo da uzme u obzir šta bi za njega u svakodnevnom životu stvarno značio dobitak ili gubitak. Gubitak može značiti potpuno ruiniranje a dobitak ne više od dobrodošlog ali nebitnog poboljšanja njegovog finansijskog stanja. Samo ako za igrača nije na kocki ništa realno – ako nešto više ili manje novca ne utiče na njegov životni standard – može se on mirno upustiti u igrariju sa procentima. Ono što je u ratovanju u Južinom Vijetnamu bilo rđavo jeste što ni državnici ni rešavaoci problema nikada nisu pomišljali na takvu – od same stvarnosti pruženu – kontrolu.

Naime, itekako je istina da američka politika nije išla ni za kakvim stvarnim – dobrim ili rđavim – ciljevima koji bi te pseudomatematičke igrarije mogli ograničiti i kontrolisati: „U Vijetnamu se nije težilo ni za teritorijalnim ni za privrednim dobicima. Čitava svrha ogromnog i skupog angažovanja sastojala se u tome da se stvori određeno duhovno stanje.“ Međutim, razlog što su bila angažovana onako neumereno skupa sredstva, onako mnogo ljudskih života i milijardi dolara za politički beznačajne ciljeve, ne sme se tražiti samo u nesrećnom izobilju onih godina, nego i u nesposobnosti Amerike da pojmi da i veliko bogatstvo nije neograničeno i da nema neograničene sile. Iza vazda ponavljane fraze o „najjačoj sili na Zemlji“ vrebao je opasan mit o svemoći. Kao što je Ajzenhauer bio poslednji predsednik koji je znao da „mora da traži punomoć Kongresa da bi američke trupe angažovao u Indokini“, tako je i njegova vlada bila poslednja koja je bila svesna da „bi angažovanje više nego simboličnih oružanih snaga Sjedinjenih Država na onom području bilo opasno rasipanje ograničenih američkih mogućnosti“ (moje podvlačenje). Uprkos svim kasnijim proračunima „troškova, rezultata i rizika“ određenih akcija, račundžijama nikada nije palo na um da može postojati apsolutna, nepsihološka granica sredstava koja stoje na raspolaganju. „Granica“ s kojom su oni računali bilo je narodno raspoloženje: koliko visoki smeju da budu američki gubici u ljudskim životima? Odgovor: po mogućstvu ne mnogo veći od gubitaka u saobraćajnim nesrećama. Međutim, nikada im, po svoj prilici, nije došla pomisao da čak i za Ameriku postoje granice rasipanja sredstava ako zemlja ne treba da bankrotira.

Taj smrtonosni amalgam „arogancije moći“, kako ga je nazvao senator Fulbrajt (to ne znači težnju ka svetskoj vladavini, već zahtev da se sme nastupati kao da se ova već ima, a da se ipak ne raspolaže sredstvima da se to sprovede), sa čisto intelektualnom arogancijom profesionalnih rešavalaca problema i njihovim potpuno iracionalnim poverenjem u proračunljivost stvarnosti, određivao je spoljnopolitičke odluke zemlje od početka eskalacije u godini 1964. To, međutim, ne treba da znači da su rešavaoci problema, sa svojim strogo „naučnim“ metodima prilaza stvarnosti i njenog obestvarivanja, bili pravi začetnici te samorazorne politike.

Preteče rešavalaca problema, koji su izgubili razum zato što su više verovali u moć računanja svojih mozgova nego u moć suđenja i sposobnost da stiču iskustva i iz njih uče, bili su ideolozi iz doba Hladnog rata. Antikomunizam kao posleratna obuhvatna ideologija – ne staro, često predrasudama određeno neprijateljstvo Amerike prema socijalizmu i komunizmu, koje je dvadesetih godina bilo tako snažno i pod Ruzveltom još uvek činilo jedan od glavnih oslonaca Republikanske stranke – izvorno potiče od nekadašnjih komunista kojima je bila potrebna neka nova ideologija kojom su tok istorije mogli da objasne i sigurno predskažu. Ta je ideologija bila u osnovi svih „teorija“ u Vašingtonu po okončanju Drugog svetskog rata. Već sam pomenula u kojoj meri su čisto nepoznavanje svih odnosnih činjenica i potpuno nepoštovanje svih posleratnih razvoja bili karakteristični za razmišljanja u Vašingtonu. Tu nisu imali potrebe ni za informacijama niti za faktima; tu su imali jednu „teoriju“, a ono što njoj nije odgovaralo, to su poricali ili ignorisali.

Metodi starije generacije – dakle, Raskovi metodi nasuprot Maknamarinim – bili su manje komplikovani, takoreći manje inteligentni od metoda rešavalaca problema, no ipak su ništa manje delotvorno štitili od stvarnosti i podjednako ruinirali sposobnost rasuđivanja i učenja. Stariji su bili ponosni na to što su učili iz prošlosti: iz Staljinove vladavine nad svim komunističkim partijama – otuda predstava o „monolitnom komunizmu“; a iz okolnosti da je Hitler posle Minhena započeo rat, zaključili su da je svaki pomirljiv gest „drugi Minhen“. Oni nisu bili u stanju da se postave prema stvarnosti kao takvoj, jer su uvek imali pred očima neku analogiju koja im je „pomagala“ da stvarnost razumeju. Kada se Džonson – tada još Kenedijev potpredsednik – vratio kući sa jednog inspekcijskog putovanja po Južnom Vijetnamu i čilo izvestio da je Dijem „azijski Čerčil“, moglo se pretpostaviti da će igra s analogijama propasti usled čiste apsurdnosti; a to nipošto nije bio slučaj. Takođe se ne može reći da su izrazito levi kritičari rata mislili u drukčijim pojmovima. Ta ekstremna grupa imala je fatalnu sklonost da sve ono što joj se – često sasvim s pravom – nije dopadalo, opsuje kao „fašističko“ ili „nacističko“ i da svaki pokolj nazove genocidom, što u Vijetnamu očigledno nije bilo tačno, pošto se stanovništvo, uprkos svim žrtvama, povećavalo. To je mogao da proizvede samo jedan mentalitet koji je bio navikao da pokolje i druge ratne zločine previđa sve dok se nije radilo o genocidu.

Rešavaoci problema su primetno bili slobodni od grehova ideologa; oni su verovali u metode, a ne u poglede na svet. Zbog toga im se i moglo poveriti da pruže „jednu zbirku dokumenata Pentagona o angažovanju Amerike“ koja je bila „obuhvatna i objektivna“. Ali, iako nisu verovali u tako opšteprihvaćena politička opravdanja kao što je teorija domina, ipak su te teorije, s njihovim različitim metodima „obestvarivanja“, stvorile atmosferu u kojoj su se kretali i rešavaoci problema sa svojim radom. Najzad, oni su, naravno, morali da uveravaju hladnoratovce, čije su glave, kako se zatim pokazalo, bile izvanredno pripremljene za misaone igre koje su oni prvi imali da ponude.

Kako su hladnoratovci postupali kada su bili ostavljeni sebi samima, jasno se pokazuje na jednoj od „teorija“ Volta Rostova, „vodećeg intelektualca“ Džonsonove vlade. Njegova „teorija“ je bila jedan od najvažnijih razloga za odluku da se bombarduje Severni Vijetnam; to se dogodilo suprotno savetu „Maknamarinih analitičara sistema u Ministarstvu odbrane koji su u ono doba imali visok ugled“. Teorija Rostova oslanjala se po svoj prilici na jednu napomenu Bernarda Fola, jednog od najoštrijih posmatrača i najbolje informisanih kritičara rata: „Ho Ši Min mogao bi da se pod zakletvom odrekne rata na Jugu ako bi se bombardovala njegova nova industrijska postrojenja“ (moje podvlačenje). To je bila jedna hipoteza, mogućnost, koja se morala ili potvrditi ili opovrći. Na nesreću, ta primedba je dobro pristajala uz Rostovljevu teoriju o gerilskom ratu i tako je od nje postala „činjenica“: predsednik Ho Ši Min „treba da štiti industrijska postrojenja; on nije više gerilac koji nema šta da izgubi“. To se, retrospektivno, analitičaru javlja kao „kolosalan pogrešan sud“. Međutim, taj je „pogrešan sud“ mogao postati „kolosalnim“ samo stoga što niko nije hteo da ga pravovremeno koriguje. Jer, vrlo brzo se pokazalo da zemlja nije bila dovoljno industrijalizovana da bi u jednom ograničenom ratu trpela od vazdušnih napada; u jednom ratu čiji cilj, koji se menjao tokom godina, nikada nije bio uništenje protivnika, već, što je karakteristično, namera „da se slomi njegova volja“. Volja vlade u Hanoju, međutim, nije se dala jednostavno „slomiti“ – sasvim svejedno da li su ili nisu Severnovijetnamci posedovali ono što je, prema shvatanju Rostova, bilo nužno svojstvo gerilaca.

Doduše, toj nesposobnosti da se pravi razlika između očiglednih hipoteza i činjenica (tako da se nedokazane teorije pod rukom pretvaraju u „činjenice“), nesposobnosti koja uzima maha pre svega u psihologiji i sociologiji, sasvim nedostaje tako fascinirajuća metodska strogost oko koje se trude teoretičari igara i analitičari sistema; ali je koren ipak isti – obe proističu iz preziranja iskustva, nesposobnosti ili nepostojeće spremnosti da se stvarnost ispituje, da se iz nje uči i da se tako dolazi do relativno razložnih i relativno tačnih iskustvenih sudova.

Time dolazimo do jezgra stvari i možemo da, barem delimice, damo odgovor na pitanje: kako se ta politika mogla ne samo započeti nego i slediti do gorkog i apsurdnog kraja? „Obestvarivanje“ i „rešavalaštvo problema“ bili su poželjni jer je nepoštovanje stvarnosti bilo inherentno toj politici i njenim ciljevima. Šta je trebalo da oni znaju o Indokini kakva je zaista bila, kada to nije bilo više od „testa“ ili domino-pločice, kada je to služilo kao sredstvo za „zauzdavanje Kine“ ili za demonstraciju postojanja najmoćnije među supersilama? Ili uzmimo bombardovanje Severnog Vijetnama sa zadnjom mišlju da se ojača moral u Južnom Vijetnamu, a da se stvarno nije imala namera da se postigne jasna pobeda i rat okonča. Kako se moglo biti zainteresovan za nešto tako realno kao što je pobeda kada se rat nije nastavljao ni radi teritorijalnih dobitaka niti radi privrednih koristi, pogotovu ne da bi se pomoglo jednom prijatelju ili da bi se ispunila obaveza, pa čak ni za realnost vlasti (nasuprot njenom pukom imidžu)?

Kada je bio dostignut taj stadijum igre, prvobitna premisa sadržana u teoriji domina: „Uopšte nije važna zemlja“, pretvorila se u: „Uopšte nije važan neprijatelj“. I to usred rata! Posledica je bila da je neprijatelj – siromašan, zlostavljan, patnički – postajao snažniji, dok je „najmoćnija zemlja“ iz godine u godinu postajala slabija. Danas ima istoričara koji tvrde da je Truman dopustio da se na Hirošimu baci bomba kako bi Ruse oterao iz Istočne Evrope (s poznatim rezultatom!). Ako je to tačno, što je sasvim mogućno, onda prve početke tog neuvažavanja stvarnih posledica jedne radnje, zato što se ima neki daleki cilj, možemo pratiti unatrag do onog sudbonosnog ratnog zločina koji je okončao poslednji svetski rat.

V

Na početku ovog istraživanja nagovestila sam da aspekti Papira Pentagona koje sam izabrala – obmana, samoobmana, negovanje imidža, ideologizacija i „obestvarivanje“ – nipošto nisu jedine perspektive u kojima se oni mogu videti i iz njih učiti. Tu je, na primer, i činjenica da je taj silan i sistematski pothvat kritičkog samoispitivanja naručio jedan od glavnih aktera u vladi; da se, kako bi se dokumenti prikupili i analize napisale, moglo pronaći trideset šest ljudi, od kojih je samo nekoliko „pripomoglo da se politika, koju je trebalo da ocene, inicira i sprovede“, da se jedan od njih, kada je postalo jasno da niko u vladi nije bio spreman da rezultate upotrebi ili da ih makar pročita, obratio javnosti i omogućio da stvar procuri u štampu; i da su se, najzad, najuglednije novine u zemlji odvažile da jednom materijalu koji je nosio pečat „vrhovne tajne“ pribave najširu mogućnu pažnju. S pravom je Nil Šihen rekao da se odluka Roberta Maknamare da dokuči zašto je sve išlo naopako „možda može pokazati kao jedna od najvažnijih odluka za njegovih sedam godina u Pentagonu“. Ona je, barem za jedan prolazan trenutak, ponovo uspostavila ugled ove zemlje u svetu. Što se sada dogodilo, uistinu bi se jedva moglo dogoditi drugde u svetu. To je bilo kao da su se svi ti ljudi, koji su bili upleteni u jedan nepravedan rat i njime s pravom bili kompromitovani, iznenada setili šta su bili dužni svojim precima i „poštovanju“ koje, u smislu Deklaracije o nezavisnosti, „ova zemlja duguje shvatanjima čovečanstva“.

Tu je, dalje, često pominjana činjenica koju treba brižljivo i podrobno istraživati: da su Papiri Pentagona otkrili samo malo važnih novosti koje čitaocu dnevnih novina i nedeljnika nisu stajale na raspolaganju; da se, povrh toga, u „ istoriji procesa američkog odlučivanja u politici prema Vijetnamu“ – tako glasi službeni naslov izveštaja – ne nalaze nikakvi argumenti za ili protiv koji već godinama nisu bili raspravljani u časopisima, na televiziji i u radio-emisijama. (Ne uzimajući u obzir lična stanovišta i njihove promene, skroz nepoznati bili su samo pogledi tajnih službi koji se potpuno razlikuju). To što je javnost godinama imala pristup jednom materijalu koji joj je vlada uzalud pokušavala da uskrati, još snažnije dokazuje nepotkupljivost i moć štampe negoli način na koji je Njujork tajms potom priču objavio. Što se dugo pretpostavljalo, sada je pouzdano utvrđeno: sve dok je štampa slobodna i nekorumpirana, ona ima da ispunjava neizmerno važan zadatak i s pravom se može nazvati četvrtom javnom vlašću. Drugo je pitanje da li će Prvi amandman na Ustav biti dovoljan da zaštiti ovu najsuštastveniju političku slobodu: pravo na nemanipulisanu činjeničnu informaciju, bez koje čitava sloboda mišljenja postaje užasna prevara.

Konačno, iz toga mogu nešto da nauče i oni koji su, kao ja, verovali da se Amerika upustila u imperijalističku politiku, da je zaboravila svoj stari antikolonijalni stav i da možda s uspehom ide ka tome da etablira Pax Americana koji je Kenedi osudio. Ma koliko bilo vredno to podozrenje koje bi se svakako moglo opravdati našom politikom u Latinskoj Americi, ako su neobjavljeni ratovi – agresivni mali ratovi u dalekim zemljama – neophodna sredstva da se postignu imperijalistički ciljevi, onda će Sjedinjene Države, manje od skoro svake druge velike sile, biti u stanju da uspešno vode imperijalističku politiku. Jer, iako je demoralizacija američkih trupa sada dostigla besprimerne razmere – prema Špiglu, samo je godine 1970. bilo 89.088 dezertera, 100.000 onih koji su odbijali vojnu službu i desetine hiljada narkomana – ipak je proces rastakanja u armiji počeo već mnogo ranije; njemu je prethodio sličan razvoj za vreme rata u Koreji.

Potrebno je samo da čovek razgovara sa nekolicinom veterana ovoga rata koji se vraćaju kući – ili da pročita trezven i informativan izveštaj Danijela Langa u Njujorkeru o razvoju jednog prilično tipičnog slučaja – pa da shvati da bi bila potrebna odlučna promena američkog „nacionalnog karaktera“ pre nego što bi se ova zemlja s uspehom mogla upustiti u agresivnu pustolovnu politiku. Do istog zaključka bi se, naravno, došlo i ako se pomisli na neobično snažnu, visokokvalifikovanu i dobro organizovanu opoziciju koja se stalno iznova dokazivala. Severnovijetnamci, koji su taj razvoj brižljivo posmatrali tokom godina, uvek su svoju nadu polagali u to, i čini se da je njihovo rasuđivanje bilo tačno.

Sve se to, bez sumnje, može promeniti. Jedno je, međutim, poslednjih meseci postalo jasno: polovični pokušaji vlade da zaobiđe ustavne garancije i zaplaši one koji su rešeni da se ne daju zaplašiti i koji bi radije išli u zatvor nego posmatrali kako se sve više sasecaju njihova prava i slobode – ti pokušaji nisu dovoljni, i verovatno da ni u doglednoj budućnosti neće biti dovoljni da se republika razori. Postoji razlog za to da se sa veteranom Danijelom Langom – jednim od dva i po miliona – nadamo „da će naša zemlja usled rata ponovo steći bolju stranu svoga bića. Znam da se na tome ne može graditi“, rekao je on, „ali mi ništa drugo ne pada na um“.