У свету набијеном цинизмом и дотученом катастрофалним вестима, пронаћи мало радости за себе и пробудити је у другима, пронаћи наду и подстаћи је у другима, није ништа друго до контракултурни чин храбрости и отпора.Не ради се ту о негирању стварности, него о откривању паралелне стварности, света у којем су радост и нада једнако вредни приступи суштини ствари. Живети у таквом свету значи живети очаран чудом стварности заклоњеним застрашујућим причама које причамо или нам их неко прича.
Пошто је изгубио мајку јер се убила и пошто је преживео два светска рата, белгијски сликар надреалиста Рене Магрит (21. новембар 1898 – 15. август 1967) посветио је живот и своју уметност стварању очаравајућег паралелног света.
У интервјуу из 1947. године, уврштеном у Изабране списе, првом издању Магритових манифеста, интервјуа и друге прозе на енглеском језику (захваљујући херојским напорима истраживачице Кетлин Руни), сликар размишља:Искуство сукоба и терет патње научили су ме да је најважније од свега славити радост за очи и ум. Много је лакше застрашивати него очарати… Живим у веома непријатном свету због његове свакодневне ружноће. Зато је то што сликам битка или, пре, контраофанзива.Магрит се овом темом поново бавио у свом манифесту Надреализам под сунцем, указујући на тиранију песимизма и сејања страха, на поглед на свет који се продаје под токсичном премисом да, ако се фокусирамо на најгоре у стварности, видимо јасније и спремнији смо да се заштитимо од њене погубности. Четврт века пре него што је велики психолог и хуманистички филозоф Ерих Фром истицао да је “песимизам отуђени облик очаја”, Магрит је писао:
Ми мислимо да живот видимо јасније ако га гледамо у трагичном светлу и да смо тада у додиру са тајном постојања. Чак верујемо и да можемо да достигнемо објективност захваљујући овом откровењу. Што већи страх, то већа објективност.
Такво становиште исход је филозофија (материјалистичких или идеалистичких) које тврде да је стваран свет сазнатљив, да је материја створена из исте суштине из које је и ум, пошто савршени ум више не би могао да буде разлучен од материје коју објашњава и стога би је порицао. Човек на улици и незнајући живи у складу с том идејом; он мисли да тајна постоји, мисли да мора да живи и пати, а да је сам смисао живота у томе да је он сан-кошмар.Магрит у својој уметности, и погледу на свет одакле она избија, представља антидот овом изопаченом схватању, мала врата за избављење из патње коју смо одабрали. Целу епоху пре него што смо почели да схватамо неуропсихологију очараности он појачава савет свог савременика Егона Шилеа да треба “завидети онима који виде лепо у свему на свету” и пише:
Наш ментални универзум (у ком је садржано све што знамо, оно што осећамо или чега се плашимо у стварном свету у ком живимо) може да буде очаравајућ, срећан, трагичан, комичан, итд.
У стању смо да га преобликујемо и у њега унесемо чар која чини живот вреднијим. Вреднијим пошто живот постаје радоснији, захваљујући изузетном напору потребном да се та чар створи. Живот се траћи када га чинимо страшнијим управо зато што је то лакше урадити. То је лак задатак јер су интелектуално лењи људи убеђени да је тај бедни терор “истина”, да је тај терор знање из “ван-менталног” света. То је извлачење из ког произилази банално објашњење света као застрашујућег.Стварање чари је ефикасно средство за сузбијање ове депримирајуће, баналне навике. (…)Морамо у потрагу за чарима.
Марија Попова
Извор: Глиф
