На протесте „Србија против насиља“ председник Србије и Српска напредна странка одговарају још већим вербалним насиљем. Наводни позиви на разговор су неискрени и гротескни. Државни врх држву води у правцу сукоба
Почетком 1980-тих година једна београдска екипа волела је да у дискотеци Монви у Ровињу изазива туче. Жртве су, углавном, били странци. Тактика је била једноставна: пошаљу неког свог жгољавца да дотле провоцира неке момке, да их бесомучно вређа, псује, прозива, изазива док не крену на провокатора не би ли га ућуткали. У тренутку када би метама коначно попустили живци ускочио би остатак утренираних београдских шибаџија и угазио јаднике. Ови Београђани су то радилил из забаве, када им се не би свидела нечија њушка, када би неко имао нешто што су они хтели а нису могли да имају, или када би сматрали да им се угрожава простор који су прогласили својим. Полазили су од тога да већина обичних људи бежи од насиља и да њиховим жртвама нико неће притећи у помоћ. Нешто слично се дешава у Скупштини Србије и, уопште, у јавном српском простору. Неки Небојша Бакарец или Небојша Kрстић, дрекавци задужени за вређање и ниподаштавање, провцирају и изазивају са циљем да таргетираним жртвама попусте живци и одговоре им. Kада се то деси ускачу цела банда и напредњачка медијска машинерија да их угазе. Вербално, за сада.
Такав систем насиља су напредњаци развили над Србијом. Управо против тога, између осталог, из недеље у недељу протестује на десетине хиљада грађана на улицама Београда.
Са протестима „Србија против насиља“ овај вид агресије представника власти само је још више узео маха. Демонстранти се председнику Србије и његовој екипи не свиђају, иритира их све што представљају, не свиђају им се њихове пароле, не желе да гледају њихова лица, угрожавају простор који су прогласили својим. Напредњачки одговор на ненасилне демонстрације је константна провокација и изазивање у нади да ће на супротстављеној страни некоме да попусте живци.
Са сладострашћу је, тако, дочекана вест да су неки појединци, испровоцирани његовим тирадама на телвизији Пинк, просули воду у кафу и претили ружичастом аналитачару Дејану Вуку Станковићу. Био је то крунски доказ да организатори протеста „Србија против насиља“ заправо желе да изазову насиље. На овом месту јавно осуђујемо физички насртај на Д. В. Станковића, ма шта да говорио.
Пред нашим очима одвија се сукоб нормалног и ненормалног, у коме управитељи ненормалности ненормалну Србију какву су створили представљају као нормалну, а оне који се томе противе као зазиваче ненормалности. Насилничка политика коју спроводи Александар Вучић је толико бизарна, јаз који су напредњаци са прилепцима створили између себе и свих који су их прозрели је толико дубок, неспремност на компромис је толико изражена, да разговор у овом тренутку није могућ. Насилници су успели да испровоцирају грађане да изађу на улице. Сада као да их из недеље у недељу изазивају да замахну на оног иритантног кржљавца из ровињске дискотеке. Србија је доспела до прекретнице.
Сваки, ма колико ненасилан, марш у коме учествује на десетине хиљада већ дуго незадовољних људи, са собом носи одређени ризик да се ортгне контроли. Ризик је утолико већи, уколико представници власти повећавају волумен и обим увреда и извртања истине, провокација и изазивања учеснике протеста.
Највећу одговорност за безбедност у друштву сноси онај у чијим се рукама налазе полуге силе, а то су Вучић и његова екипа. А они ову ситуацију као да хоће да доведу до усијања свесни да из њих стоји сва државна сила и због тога сигурни да могу да пребију кога хоће.
Једном је београдска екипа која је волела да се бије у Монвију превидела да су младићи на које су се били окомили део групе немачких бајкера који су притекли у помоћ нападнутим друговима. Београђани су попили солидне батине.
Извор: Андреј Ивањи/www.vreme.com
