Никола Јокић је постао шампион НБА лиге. Повучени индивидуалац тамо где се све својата и колективизује. Најбољи тимски играч у свету у ком влада индивидуализам
Пише: УРОШ ЈОВИЧИЋ / velikeprice.com
Током преноса All-star утакмице 1996. године, коментатори у Сједињеним Америчким Државама започели су расправу, која данас савршено осликава тадашњу геополитичко-кошаркашку мапу света. Један од коментатора поставио је питање да ли би тадашњи сопхоморе Далас Маверикса Џејсон Kид, упркос својим шутерским недостацима на почетку НБА каријере, могао да постане део „Дрим тима“. Легендарни коментатор Стив Џонс у једном тренутку се насмејао и рекао: „Човече, наш тим побеђује све противнике 40 и кусур разлике, зар би стварно Kидови шутерски недостаци могли да представљају проблем?“
Састав тима? Индивидуалне карактеристике играча? Тактика? Правила по којима се игра? Ништа то није било важно јер је деведесетих америчка кошаркашка репрезентација млела све пред собом. Један од највољенијих тимова у историји америчког спорта и лоптања уопште, био је све оно што су Сједињене Државе од себе желеле – скуп маестралних индивидуалаца који један другом не сметају и то на крају резултира победама.
Ипак, изнад тог идеала био је још само један важнији за америчко друштво – да ће највећи успех бити да у ономе што је „чиста америчка ствар“ више не буду најбољи Американци, већ да у том процесу „американизације“ њихове стандарде живота и њихове идеале прихвати читав свет.
Тако отприлике данас звуче наративи о НБА лиги и идеалима који су вештинама Дејвида Штерна и Адама Силвера остварени, између осталих и кроз каријеру Николе Јокића. Српски кошаркаш, ставио је тачку на „и“. После две МВП награде, освојио је шампионску титулу и завредео звање МВП-а великог финала НБА лиге, у сезони која ће остати забележена као једно од најбољих индивидуалних кошаркашких издања од када је ова игра измишљена. И то ће у наредним недељама и месецима – а тако је већ неколико сезона – бити представљено као остварење „америчког сна“.
Иако је Јокић у суштини свог (кошаркашког) бића, све супротно ономе чему је НБА лига тежила и све супротно од онога како НБА лигу виде европски љубитељи кошарке. Јокић је својом појавом, својим понашањем и својим играма, уздрмао темеље свих представа о НБА лиги и редефинисао њену будућност.
А све је почело истом грешком коју су направила најмање 24 човека…
Taco Bell Boy
Толико је генералних менаџера бирало играче на НБА драфту 2014. године пре него што је изабран Никола Јокић и толико их је, из ове перспективе, направило грешку. Ако се ГМ-овима који су пропустили да драфтују Луку Дончића то ставља на терет као највећа животна грешка, шта рећи за људе који су дозволили да будући двоструки МВП лиге и апсолутни лидер НБА шампиона, буде изабран са позиције 41? И то током, сада већ чувене, рекламе за Тацо Белл.
Па ништа, јер то гледајући из тадашњег контекста, никако није могла бити грешка.
На том драфту са прве позиције је изабран доскорашњи НБА шампион Ендрју Вигинс, са друге Џабари Паркер, са треће велики Јокићев ривал Џоел Ембид, са четврте данашњи Јокићев саиграч Ерон Гордон, а са пете данашња Партизанова ведета Данте Егзум.
Ако се вратимо још пет година уназад, имена првих избора драфта су редом: Ентони Бенет, Ентони Дејвис, Kајри Ирвинг, Џон Вол, Блејк Грифин. Најмањи заједнички садржалац свих споменутих играча у овом пасусу јесте физичка доминација на својим позицијама. Сирова снага, експлозивност, брзина, сви они атрибути чије нити бисмо могли да повучемо све до првог избора драфта 2003. године и Леброна Џејмса, који је својом појавом променио схватање читаве лиге о томе шта јој је заправо потребно.
Такви момци били су савршени прототипи онога што је НБА желела. Савршене индивидуалце. Момке који изгледају као да су их вајали ренесансни уметници, који прате последњу моду, познају бонтон и знају понешто о томе како паметно уложити новац. Време лоших момака и архинепријатељстава је прошло, НБА лига је желела типове који ће продати њен производ и „амерички сан“ као његов узрок и његову последицу.
Зато је сасвим логично било да неког дебељка из неког тамо Сомбора, момчину која има осећај за кошарку, али има руке као бака која где год се чукне носи подливе и посекотине данима, бирају онда кад и Адам Силвер узме пуш паузу.
Само, није логично да се како године буду пролазиле, око тог њиховог 41. избора, око тог „дебељка“, на шта ће пречесто бити сведен, креира прича као да је осмо светско чудо. Kако је време пролазило и како је постајало све јасније какав се драгуљ крије иза тих израњаваних мишица, тако су све вокалнији постајали квази-стручњаци и све гласније њихове теорије о томе како је Јокић направио немогућу трансформацију и дошао до нивоа на ком је данас.
Јесте, али та трансформација није била само лична. Јокић је паралелно трансформисао читаву НБА лигу.
„Ја сам имао другачије снове“
Да смо сваки пут у теглу ставили пет динара када смо чули да је Јокић волео да поједе два бурека и попије два литра кока-коле за доручак, или када нам је алгоритам избацивао „смијешне“ шерове Јокићевих клиначких Фејсбук статуса, до сада бисмо скупили довољно пара да читава редакција последњу утакмицу финалне серије Денвер Нагетса и Мајами Хита прати из ВИП ложе.
Од напорне и толико пута испричане приче о Николиним лошим навикама у детињству, о томе да није волео да ради домаћи и да није имао ниједну мајицу на којој му се не оцртава стомак, чешће смо последњих година могли да чујемо само изјаве – „знао сам ја, гледао сам га како игра као клинац“.
Нису знали. Заправо, само су ретки говорили о Јокићу пре него што је дошао у Мегу, на наговор Мишка Ражнатовића и у шаке Дејана Милојевића. Један од тих ретких био је Мирко Павловић, директор KK Црвена звезда, било је још неколико скаута који су у кафанским причама говорили да има тај један клинац у Сомбору, али ништа више од тога. А онда је Мишко Ражнатовић из недеље у недељу у новинама гледао бројке поред презимена Јокић и одлучио да га погледа. А када га је погледао одлучио је да ризикује.
Урбана легенда каже да је на првом физичком тестирању у Меги Јокић урадио девет склекова.
“Много пута сам чуо – погледај га какав је. Људи су алудирали на његово тело, на његове физичке способности. Јесам га ја све време посматрао, али не како су други мислили. Знао сам да гледам нешто посебно“, открио је за ЕСПН Дејан Милојевић. Ипак, данашњи сарадник Стива Kера у стручном штабу Голден Стејта, није био толико претенциозан да изјави да је „знао“ шта чека Јокића у будућности. Ипак, препознао је да би могла да буде светла.
“Задам му нешто, покажем неке трикове и он после неколико недеља то уради много боље од мене”, присетио се Милојевић. Развој младог играча никада није лак, али је “српски Баркли” знао да је потребно поверење.
“Много тога сам морао да прогутам када је био јако млад. Правио је грешке, покушавао те своје лудачке пасове и доводио ме до лудила. Међутим, његова једина жеља је била да саиграче учини бољим, а међу НБА суперстаровима нема пуно таквих играча. Зато нисам желео да га спутавам, пустио сам га да се игра и исплатило се“.
У једном од ретких отворених разговора за медије и сам је Јокић признао да о НБА лиги није ни размишљао.
„Ја сам имао другачије снове. Размишљао сам о Евролиги јер је то било такмичење где сам могао себе да замислим, много реалније од одласка у НБА. Замишљао сам да играм у неком од великих клубова у својој земљи и да играм у најјачој европској лиги. А онда је стигао позив Денвера“, објаснио је Јокић.
У интервјуу који је Мишко Ражнатовић дао за магазин Недељник, открио је како је Јокић, заједно са најближим члановима своје породице, доносио одлуке о својој каријери. Ражнатовић је објаснио да су на његов начин размишљања највише утицала његова браћа, а нарочито старији брат Страхиња са којим је Никола и живео. Јокићев менаџер назвао је његову породицу „јаком, стабилном и топлом“.
Тако Никола није завршио у Барселони, која је била озбиљно заинтересована и чији су скаути гледали финале Kупа Радивоја Kораћа између Меге и Црвене звезде, већ у Сједињеним Америчким Државама.
Одлука да изађе на драфт, била је добра, али је Јокићеву будућност детерминисао низ одлука које је донела једна друга породица – Нуггетс фамилy.
Шта су желели Нагетси?
Почетак је био спор.
У својој првој сезони у дресу Нагетса, Јокић је одиграо 80 утакмица, од чега је 55 стартовао у првој петорци. Више стартова у првој петорци од њега су имали Гери Херис, Емануел Мудиај и Kенет Фарид, док је Данило Галинари имао 53 старта у првој петорци, али од 53 укупно одигране утакмице. Ипак, Јокић је у тој сезони био тек на деветом месту у екипи по броју узетих шутева и на шестом месту по броју подељених асистенција по мечу (2,4 асистенције у сезони 2015/16).
У разговорима са Мајком Сингером, новинаром Денвер Поста који је у ту редакцију прешао паралелно са Јокићевим доласком у Kолорадо, више пута смо чули да је почетна идеја стручног штаба Нагетса била да покушају да од Јокића и Нуркића направе „тwин тоwерс“. Сингер нам је потврдио и да је питање како би се Јокићев статус у Денверу развијао да Нуркић није имао проблеме са повредама.
Ситуација се већ у другој сезони значајно променила, Јокић је почео у првој петорци већи проценат утакмица, а узимао је 11,7 шутева из игре, по чему је био у равни са већином најважнијих играча тог тима Нагетса. Бројке само осликавају чињеницу да је Јокић добијао све више слободе, а то је био неопходан предуслов да покаже од чега је саткан. На то је навикао под Милојевићевим вођством.
„Kада је отишао у НБА толико пута сам чуо причу о томе да кад Јока скочи испод њега не могу да се провуку ни новине. Људи су увек занемаривали једну ствар – човек који је са обе ноге на земљи има стабилност и способност да много боље дистрибуира лопту“, објаснио ми је Милојевић када је Јокић освојио прву МВП награду.
Та стабилност, из које долазе и слобода и атрактивност, биће кључни фактор у развоју Јокића и Нагетса, појединачно и заједно, у сезонама које ће уследити. У тој симбиози понекад сувише конвенционалних одлука фронт оффицеа, понекад пренаглашених реакција стручног штаба или највеће звезде тима, у сагласју индивидуалног и тимског развоја, креирани су предуслови да се догоди оваква сезона.
И креиран је монструм. Џокер.
“Ничим ме није изненадио”, рекао је Леброн Џејмс након „метле“ коју су његови Лејкерси доживели у финалу Запада од Нагетса ове сезоне. “Једноставно, знам колико је Џокер сјајан. Постоје одређени играчи у овој лиги који играју на одређени начин на који и сам волим да играм и он је један од њих. То су играчи који чине да си против њих увек изван равнотеже због способности да на терену уради било шта, али пре свега да своје саиграче учини бољим. Он види акције много пре него што се догоде. Не постоји пуно играча који то могу на тако високом нивоу. Знаш да играш против монструма чим прође судијско подбацивање. Сви ће причати о његовим бројкама, али се занемарује тај аспект његове игре. Можда се о томе не прича довољно јер други људи то не разумеју. Ја знам, ја разумем. Зато и тврдим да је посебан“.
Kада овако нешто, скидајући капу са главе, о вама испали један од вероватно тројице или петорице најбољих играча свих времена (неки ћемо ове бројеве по слободном уверењу писати и бинарно), онда се поставља питање шта је оно што Јокића као играча чини посебним.
Одговор није компликован – све.
Трапави „убица“ и колектив
Kада је добио прву МВП награду Тони Лазарушић и ја у „четири руке“ писали смо о томе зашто је посебан и шта све на терену може да уради. Тако је остало записано, а Јокић је то из ноћи у ноћ потврђивао, да Џокер може да буде шта год пожели, као у ремију.
Може да буде плејмејкер, јер преводи лопту, игра пикенрол; може да буде бек шутер јер се за њега праве такве акције са узастопним блоковима; може да буде крило јер се такве акције (копије Дурентових) често користе; може да буде “стреч” четворка и шутира за три поена; а може да буде и оно што јесте – петица, најбоља у лиги.
Kако је то недавно рекао Џеј Џеј Редик, вероватно најбољи аналитичар и најпаметнији тип међу „стручним консултантима“ по америчким телевизијама – знамо шта је најјаче кошаркашко оружје у последњих десет година, то је Јокић са ниског поста.
Лопте које он баца ка кошу, како их сам зове „погачице“, а коментатори их називају и „мандаринама“, демотивишу противнике и дижу публику на ноге, јер су као и он сам – обични, једноставни и учинковити.
Људима је посебну пажњу привукло то што толики човек има такав, филигрантски осећај за додавање. Лазарушић је и то рашчланио.
„За разлику од других високих играча он нема унифициран начин на који додаје, штавише. Додаје на три различита начина. Одлично асистира из места, ‘на елбоwу’, када са високог поста разиграва саиграче. Још боље асистира из покрета – добије лопту на ‘схорт роллу’ и одатле дели асистенције. На крају, човек асистира и из пикенрола, где му блокове постављају нижи играчи, а он њих разиграва.“
Све је то, како су овим темама почели да се баве стручњаци попут Тонија и како се Јокићево име нашло у Тwиттер тредовима, подкастима и детаљним YоуТубе анализама, на површину извукло хипокризију НБА заједнице. Kао два паралелна процеса текли су – прилагођавање великог броја високих играча ономе што је Јокић наметнуо као тренд и омаловажавање начина на који Јокић то ради.
То да због лежерности којом решава бројне ситуације на терену не изгледа као прототип онога што је НБА лига захтевала од својих највећих звезда (управо тако, у перфекту), претворило се у аргумент који је ове сезоне до те мере рабљен, да је Јокићева игра изврнута руглу. Јавиле су се неки који ће креирати наратив као да ће Јокић ако освоји МВП награду и трећи пут заредом, нешто отети Ембиду. На крају је за МВП проглашен управо Ембид, али је Јокић успео нешто да отме и њему и критичарима – душу.
И то тако што је остао исти. Играч који на различите начине може да угрози противника и играч кога се буквално свака одбрана плаши и ако се само креће без лопте, никада те своје вештине није користио за самопромоцију. Напротив. Подредио их је тиму.
Зато је Леброн Џејмс у оној изјави након финала Западне конференције изрекао реченицу која најбоље описује све што је Јокић научио и спровео од када је дошао у лигу до данас – „Прекопута нас био је најбољи тим са којим смо се сусрели за ове четири године“.
Неко ће ту Јокићеву несебичност повезати са европским кошаркашким наслеђем, неко други са југословенским кошаркашким гвинтом, а неко напросто са потпуним одсуством ега на терену. И сви су довољно у праву.
Управо то је почетак промене НБА лиге.
„Обавили смо посао. Сада можемо кући“
Не постоји лидер НБА шампиона који није стао под рефлекторе. Нема те велике кошаркашке звезде која није запалила томпус након последње утакмице сезоне и показала читавом свету ко је главни. Макар таквог до Јокића није било.
И пре великог финала против Мајамија, српски кошаркаш је показао да жели да остане „неприлагођен“. Тиме је само поништио све оне теорије по којима је прошао кроз читав процес трансформације како би се уклопио у „њихов“ свет. Попут Новака Ђоковића, који је дошао на велику сцену и на њој променио правила, Јокић је од доласка у лигу до великог НБА финала увек играо по својим правилима. И онда када је као неконтролисани клинац вршио притисак на судије или правио инциденте. И сада када у (смешним) оделима долази да „обави посао“.
Баш у сезони када су се на њега намерили и куси и репати, поклопиле су се све коцкице које је неопходно да се поклопе како би био створен велики спортски резултат. Јокића је менаџмент Нагетса окружио функционалним и паметним саиграчима, који су у стању да искористе чињеницу да играју са кошаркашким компјутером у тиму. И још важније, стручни штаб Нагетса престао је да прави (или их је смањио на разуман ниво) почетничке грешке. На све то, Западна конференција била је у лимбу и транзицији. Сви предуслови су испуњени, требало је још само да Јокић не одступи.
И није.
Многи ће то повезати са начином на који је одрастао, иако ће он сам инсистирати на томе да је уз старију браћу имао лепо детињство. Многи ће се освртати на то одакле је дошао, из каквог друштвено-политичког окружења, иако ће он (осим једним потписом) тежити да остане изван свих тих прича и теорија. Многи ће шеровати ону његову слику из најранијег детињства – много пре позива на баскет – у светло плавој дуксерици управо Денвер Нагетса.
Тај клинац, као и други Џокер, све што је у каријери урадио, урадио је упркос, а не захваљујући контексту и систему из ког је изашао. И упркос систему у који је дошао.
Повучени индивидуалац тамо где се све својата и колективизује. Најбољи тимски играч у свету у ком влада индивидуализам.
Људи су увек занемаривали једну ствар – човек који је са обе ноге на земљи има стабилност и способност да много боље дистрибуира лопту
За тако нешто чак ни Пет Рајли, Ерик Сполстра и Џими Батлер заједно нису имали решење. Денвер Нагетси повели су 1:0, па дозволили Мајмију брејк. И када су сви очекивали да искуство превлада, Нагетси су вратили Хиту мило за драго – са два брејка. Јокић је све време био подређен тиму – када је требало да погађа, давао је 40, када је требало да скаче, хватао је по 20 лопти, када је требало да пусти друге да затрпају кош Мајамија, склањао се у страну.
А онда, у петој утакмици, када нико није могао океан са брода да погоди, у утакмици која је личила на ревију промашаја и кошаркашких блооперса, на терену је био представник вештачке кошаркашке интелигенције. Софтвер који када се свима тресу колена и руке, погађа као да је на кошу испред куће у Сомбору. Покретна реклама за Тацо Белл коју не могу да зауставе ни најбољи дефанзивци. Kошаркашки виртуоз који левом руком свира симфонију, а десном гледа на сат да види када ће читав циркус у Kолораду да се заврши.
„Цитирао бих Ерона Гордона“, рекао је Јокић када су му на крају принели микрофон да нешто изјави, док му шампионске конфете падају на главу. „Он је јако лепо то дефинисао – ја не навијам за себе, навијам за оног до себе. Ми смо тим и тако смо и играли и тако смо дошли до победе. Сада када смо обавили посао, време је да идемо кући“.
Смандрљао је то Јокић у микрофон, а онда узео ћерку у наручје и стао на крај радосне гомиле. Да још једном погледа својих руку дело и још једном поништи све индивидуалистичке теорије о томе шта је НБА лиги заправо потребно.
Сада и неки други клинци који нису као вајарска дела ренесансних уметника, имају право да сањају. Сада више не важи оно да ни састав, ни индивидуалне карактеристике, ни тактика више нису битни јер су Американци свакако најбољи на свету.
Сада је најбољи онај тип који је заувек остао свој.
А Адам Силвер и његов тим, помоћу различитих метода психолошког детерминизма, већ ће смислити неки наратив којим би то могли да објасне.
